Кроз много-пута повређене шупље шупљине прохромског казана, шуме неправилни звучни таласи, уз непожељно пожељну сметњу, при преносу и ходу, у празан и брисан простор... Туткалом лепим сваку ново-насталу пукотину и шупљину, док зарђала справа за одборјавање времена, полако и засигурно застајкује к`о да губи вољу и снагу...
Грнчар испусти случајно посуду сачињену од глине... Зачу се звук и тресак к`о гром кад удари из тмурног неба... На земљи остадоше да леже к`о успомене, комадићи здробљене глине...
Оштре дубине моје самоспознаје истовремено исцртавају оштре и још оштрије црте и обрисе далеке даљине и најближе близине... У далекој даљини видим светлосну поларну светлост, сада већ препознатљивог облика и изгледа... У близини видим забадање прста у плаво око, у исту проклету рану...
Исто питање и иста тема, дабогда, већ једном сишла с` дневног реда... Нису схватили да би тако упорно свакодневно наваљивање могло само још више да убзра мој тотални крај... Потезање исте суморне приче и идеје и читавог пројекта у који ја више не верујем, ама ни ич... Све оне задатке што сам часно и поштено извршавала пре 9 и 7 година више нећу... Нека је то моја вечна осуда и вечно проклетство... Са тим је заувек готово... Крај...
Никад више нећу о томе ни да размишљам, а камоли да сањарим и сањам... Мојим, годинама више то и не приличи... Та тема ме боли, повређује и вређа... Нека се запамти, да сваки пут кад ми неко о томе крене да збори, да уствари, само ме најдубље вређа и повређује до неслућених дубина душе...
Сада после свега, више ме се не тиче, ко је на кога и због чега огорчен... Прохромски казан моје душе чува своју унутрашњост испуњену топлом водом... Прохромски казан зна свој циљ и своју сврху...
Но, у причи целој постоји и један мали вагон... Тај вагон беше прикачен дуги низ година за све остале себи сличне вагоне... Међутим, из познатих и непознатих разлога, малом вагону досадила је та вожња по уским колосецима...
Тако је мали вагон решио у врло зрелим годинама, да се откачи и удаљи од осталих вагона... Фино се откачио мали вагон и искочио из шина... Тада је убрзо схватио колико је предивно камено поље по којем сам самцат хода и лута... Почео је да слуша музику, чита неке друге књиге и посећује концерте... Ту се заиста препородило његово сломљено биће...
Нема коментара:
Постави коментар