Проницљиво понирем
без падобрана и срама
у своје унутрашње
биће огољено до гуше,
равно до самог дна тог
нетакнутог апсурдног
бесмисла, до бездушног
бездана, до алтруистичког
амбиса, до јадом прожетог
ада, без сна и очаја, до
скрајнутог краја, без
циља, до бескраја...
Нема коментара:
Постави коментар