Шта оживљава драгу душу твоју, поспану и уснулу, ако не благодат Христова, та неисказана радост свевишња, када из срца точиш врлинска дела добра и када пазиш на сваку реч, мисао, помисао... Кап живог твога житка... Капи к`о мед лепљиве и густе, капи росне кишне, капи миришљаве, капи мирисне... Пропуштене кроз страх водене бујице, доносе и враћају избледелу веру твоју... Ваљају дане к`о дотрајалу наду... Прскају у име дуготрпељиве љубави твоје силне... Послушно порађају мртво поуздање... Из ничега тек прозуји молитвени шапат тихи, док река отиче у празно ништа...
Нема коментара:
Постави коментар