Трећи дан дружим се са мојом реком... Нисмо се виделе, а ни чуле, па добра 4 месеца... Не зна се ко је кога више пожелео... Да ли ја реку или река мене... Опет се заљубљујем у цвркут мојих птица, у дрвеће, у ветар, у камен... Виђам трећи дан заредом само лептире жуте боје... То су они први пролећни лептирићи, које када угледате (једном сам тако чула), треба повикати: ''Лептир лети лужином, а ја летим дружином''... Да све још буде сликовитије, морам напоменути да све бележим, пишем и смишљам оловком жуте боје...
Седим крај свог хитрог ''крилатог Пегаза'' на нечему што наличи на камен... Грлим плаво небо и зелену реку... Уз мене је и транзистор... Прво па мушко!... Чујем познату песму - ''... да ми је бити морски пас''... Да сам ја којим случајем, рецимо сада, нешто налик речном псу, можда би то било дивно и красно... Шта ли помисле они који ме виде да седим над реком загледана у даљине...
Дивна је ово недеља... И јуче је било прекрасно... И прекуче, такође... Отиче река... Ја је питам - Реко, куда идемо?... Сунце греје... Промиче све... Пролази... Узоране њиве... Све спремно за рану пролећну сетву... Јуче су неке њиве и засејане... Бар ми је време наклоњено ова 3 дана... Осунчано време увек ми иде на руку... Све ми прија и све ми годи... Музика са радија - добра... Није лоша...
Сунце ме греје и молитве к`о да су све услишене... Па шта да иштем више... Ништа, осим Сунца... Река лепа, прелепа... Река зелена и наша... Отишле су добре године, најбоље... Ако, нека су... Ово недељно поподне празнично, срдачно, пријатно, топло... Све складно и нема зашто да нам буде тешко... Осећам се лепо и моје мисли кажу да ја ''издајник'' нисам, ма шта та страшна реч у туђим поимањима значила...
Како је лепо ово Сунце што греје... Односи река сваки сат, сваки дан, сваки сан... Одлази срећа низ реку... Одлази, отиче... Схватам отишле су олује... Одлазе и речне струје... Смењује се брза, па нешто лаганија музика... Слушам моју омиљену песму о трешњи... Кад је чујем десе се помешана осећања... Радост и сета... И даље причам у ветар... Неким речима неки људи баце по који камен на веселе џивџане мале...
Смирено клечим поред моје реке... Бројим камење и ожиљке... Време крај реке моје миле стане... Све се заустави и мисли и дах... Све осим тока реке... Река се не може зауставити... Река отиче... Река тече... Златна речна обала осунчана, чију тишину ремети звук мотора... Сунчеви зраци скакућу по води... Са десне обале посматрам обалу леву... Да ли и мене посматра само свевидеће око или ту има још неко око... Ја се лепо владам и знам шта радим, па се много не оптерећујем тиме...
Треба поћи натраг... Река ме мами и каже - седи ту још мало... Причекај... Данас сам се најдуже и задржала... Било ми је топло и лепо... За 2 дана стиже пролеће... Овога пута поранило пролеће, пре него што је по календару написано... Зар пролеће већ није стигло и пристигло на нашу малу речну обалу...
Кад би могла да зауставим овај трен, овај силовити речни ток, само на пар секунди... ''Стани, стани, Дрино водо, куда журиш тако''...
Диме се ватре са друге обале леве, које су заложене да коровишта искорене и очисте... Густе димне завесе допиру с` друге стране... Извијају се небу под облаке... Мирише ваздух на паљевину суве траве и корова...
Седим тако скоро сат и мало више на Сунцу... Неко може помислити да сам луђак на Сунцу... Да, јесам лудак на Сунцу и то онај лудак са склопљеним плавим окицама, што жмиркају и трепћу од радости доживљене лепоте...
Лете и даље жути лептирићи и вијају се на све стране... Неке чудне птице посматрам како гњуре на левој обали реке... Чујем лепет њихових крила... Дошле да се окупају на тој осунчатијој страни... Слетеле на грану што из воде штрчи... Видела сам их и првог дана, али на десној обали...
Ветар мрси моју косу... Мисли лете преко брда и високих пошумљених литица... Моје мисли односи ветар у етар... Моје мисли односи река... Место две муње, преко плавог неба укрстише се два авиона... На радију пева Чола песму - ''На овај дан''... Уследила је потом песма, рецимо нешто што се може описати као ''благи потоп'', чије речи кажу овако - ''... не верује срце памети''...
Тече бистра Дрина река... Погоди ме песма... Расположење поправља чувена певачица Заз и њен познати хит... Прекидам слушање музике... Време беше да се пође натраг... Транзистор сам одложила у торбу... Точкови се опет завртеше...
Док возим размишљам како бих ја седела овако и овде данима, крај реке зелене... Морам поћи и пошла сам натраг... У себи певам и кажем - опет ћу реци у походе поћи и у здрављу доћи...
Нема коментара:
Постави коментар