Започнеш данашњи радни дан са добрим уверењем (јер без вере нигде не крећеш, па тако ни на посао) да ће и поред прошлонедељних "упозорења" - баш овај дан Четвртак бити "проблематичан" и "тежак", бар што се тиче домена дисциплине... Но, ти започнеш радни дан са надом да ће бити другачије и боље, али не буде тако и сад као поражен човек, питаш се: а што???... А гле, из свега изађеш невероватно очврснут, па увидиш да је теби требало све тако да се збуде и то баш данас на овај велики светли дан... Можда је оно што ти причаш смешно (и није смех и подсмех све што се збило), али ти ту ништа не измишљаш, већ мораш по службеној дужности пренети по традицији изворно и аутентично неокрњено учење... Први сат беше више него добар и питам се смеш ли да кажеш сам себи да беше тај први сат успешан... Дивна атмосфера и све како треба - уобичајено и нормално... Типично... Но, пођеш и закорачиш у тај "упозоравајући" други сат где ти стумбано све "немогуће" над "немогућим"... Имам у виду искључиво ту пољуљану дисциплину, и мислим биће бар неке мрвице бољитка и помака у нешто боље... Изградиће се и отворити неко ново поље сарадње и поштовања... И ти у таквој "немогућој" атмосфери треба да започнеш и начнеш озбиљну тему (а све теме колико су озбиљне, још више су по дивоти лепе, и нису за поругу, смех и подсмех - а тога има)... И сетим се... Не мора да ми се допадне туђа прича, али ваљда ћу га бар толико испоштовати, пратити и слушати, а на крају питати или рећи шта имам за или против и то у сату који смо сами бирали по својој слободној вољи, а још се похвалимо да смо ту 6,7 година заредом... Који апсурд!!!... Твоја реч не може да спречи упућивање погрдних речи и других вређања - да ли смо промашили место боравка???... И тако сви се на некога жале... Овај ми урадио оно... Овај ми показао оно... Овај ми рекао ово... И шта сам ја ту???... Балансирам, покушавам, тражим решење у "немогућности" свеопштој... И џаба теби најбоље урађене и исписане припреме, кад стање на терену теби не допушта да урадиш ама било шта "нарочито" ефикасно, бар не онако као у првом сату... А у немогућности 1 сат делује као 3 сата... Време као да се замрзло, па стоји... Додуше урадило се опет доста, до последње капи гласа у "немогућој" атмосфери... И није неки пех остати без гласа, а ни то што занемоћаш баш на самом крају сата, па ни да реч изустиш... А и сузе саме потекну из ока... Но, глас се одмах вратио, али тебе нико не слуша... Требало је завршити и тај сат, а зна се и како... И онако пролазе ми питања кроз можда њима моју мање допадљиву главу: Да ли постоји неко ко би теби који си као личност (а сви смо личности) у једном моменту тотално обезвређен и поражен (заиста данас и то дупло - омаловажен), јер можда ту неко помисли да си ти тек онако ту дошао од оваца и да немаш преча посла)... могао да обезбеди, да свеукупно понашање и атмосфера у том "критичном" сату буде колико толико за рад изводљива... да над тобом старжари и седи, бди или лебди (како год), да чува и очува у том твом сату ред и дисциплину... Ја признајем да сам на том пољу немоћна, јер ја баш толики степен немогућности нисам очекивала... И по том питању ја сам се већ распитала и мало унапред размишљала за наредну недељу и станицу, јер шта: нећу, а нити смем дозволити да ме ово обесхрабри и пољуља... Боже сачувај!!!... Тако имаћу по обећању подршку - стражаре... Да покушамо, можда завреди, а шта ако не завреди???... Ма, завредеће... Неке механизме не волим, али силом прилика будем натерана да их применим... Да уписујем у дисциплинске свеске нисам хтела, а имала сам и кога... Но, ја сам у свему нова, стрпљива и толерантна, па сам оценила дисциплину са 4, а било је за 1... То не решава стање... Мора да постоји лепши механизам... Но, да изненађење буде веће и трећи сат последњи у низу беше "наопако" скроз на скроз... Ту испаднем човек, па прискочим у помоћ и прихватим и туђи посао, па га накалемим и натоварим у пакету као свој један заједнички сат... И шта буде... Требало је то да буде диван сат у коме се припремила најлепша тема за разговор... Но, шипак... Од прошлонедељне обећавајуће групе, данас испаде права мала "катастрофа"... И ту тек спознаш шта значи у једном дану, бити дупло, истим системом "немогућег" понашања, апсолутно обезвређен у тренутку када из петних жила и до последње капи гласа на једвите јаде успеш да укажеш на садржај, значај, вредност, лепоту и важност једне (коме битне, а коме не битне) теме - ја се и даље питам... као што је "Љубав као израз слободе" илустроване текстом "Химне љубави"... Поптпуно орна и спремна за даљи рад, ја се на све ово "лепо смешкам" и захваљујем Животу, што ми је још једном на овај невероватно искуствено чудесан начин, открио данашњу пословну јавну тајну... Нажалост, поражавајуће је то што као људско друштво све више и више тонемо, назадујемо и у свом силном труду да некога васпитамо и усмеримо на добро, као да посигурно нестајемо и плашим се да не пропаднемо... И ја сам ово прибележила у немогућности, онако за своју душу живота... Из овога неизоставно мора бити извучена дебела поука!!!...
Нема коментара:
Постави коментар