И тек сада у мени се отвара и ствара песнички апетит, па стога на астал, да покушам да изнесем једну свеже испечену испупчену песму...
Оно од мало пре, није ништа збиље вредно, а ни озбиљним методом овде пред вас изречено...
Мало шале да унесе дах какве такве лепоте, у ове моје прохладне новембарске дане...
Како да почнем песму ову, којој не видим крај без почетка, а ни почетак у бескрају, тек можда некад опет изнова рођен???...
У свом несташлуку радосном, ја сам само један мали атом чудне туге, нешто попут ишчупане пруге дуге...
А већ сутра у праскозорје заблистаћу попут љубичасте дуге, просуте преко плавичастих небеса подно Сунца...
И кише ће глуве лити у сазвежђу челичном само овде и сада...
И док у овој песми кроз лутање и тумарање реч доличну опет тражим, узмичем за светлосну годину аветима прошлости...
Како да дотакнем бескрај у бескрају, са што мање утрошене снаге, кад ме одсутност од теме разоружава???...
И скелет ми се чудом неким троши до сржи у празно...
И као да сам ишчезла у беспуће бескраја, халапљиво разнесена и занесена у ове мисли, речи и слова...
Нема коментара:
Постави коментар