Моја данашња незнана реч и мисао, као да су осмишљене само за тебе странче незнанче, кад мислим и покаткад помислим да негде сатима овим и ти тамо мислиш, на ону моју пређашњу реч и мисао, теби на дар првим јутарњим возом упаковану и без адресе послату, тамо далеко у твоју питому европску јужну покрајину...
И видим опет ми вешто намигнеш, тим чаробно милим оком, странца незнанца и сигурно се насмешиш самоме себи, кад мој пакет без адресе отвориш са воза и његов посве замршен садржај разрешиш и одгужваш...
И замислим те како одважно корачаш кроз све те зелене пределе, кроз реку и облаке, кроз старе добро очуване зидине, са оном истом заједничком нам речју и мишљу, а којих има избројала сам осамдесет и једна, где увек као да мислимо само сами на себе...
И чујем музику твога португалског краја, фадо у комбинацији са прекрасним џез гитарама, па из те медитеранске климе, ослушкујем прве дивне звуке послате из даљине, затрпана овде и сада тишином мога прохладног завичаја...
Странче незнанче, да ми је да у даљину добацим ову моју малу мисао и реч, тамо до твоје душе и твога срца, до твога милог ока, до твога Педро потока, јер ти си изненадно постао моја тренутно највећа садашња инспирација и озбиљно размишљање где би могла бити моја будућа туристичка дестинација, а ко зна - можда и нова животна станица...
Нема коментара:
Постави коментар