И смем ли себе као човека појмити (схватити и бар донекле разумети) као дубоко мислено и размишљајуће биће у покушају, а да при свему томе моје садашње размишљање не буде окарактерисано као егоизам и себичност (од кога немам потребу да бежим и да се браним, али са којим желим да се итекако спријатељим и у миру живим)... И заиста, ако сам себи ниси највећи пријатељ без икаквог личног интереса, зар мислиш да ће неко други то бити (постати) теко онако ради реда???... И да не будем скрајнута у крајност (мада по одабиру свог слободног размишљања и садашњег мишљења, осуђујем себе на доживотно ходање по рубу амбиса - које се може назвати и самовоља)... Мој речник је сиромашан и ја боље изразе тренутно немам, али покушавам нешто да смислим - осмислим... И зар има ичег лошег у самовластитом изражавању свог самоличног само себи својственог израза???... Држећи се силом прилика за околности, које су ето мени можда доиста више не тако искрене и блиске, покушавам да пишем реченице без употребе речи ја... Да мене су учили да треба да се одричем та два слова и да то не смем ни да напишем, а камоли кажем... Ја - не сме да постоји!!!... Па, чак и ја, који имам утисак никога не угрожавам, али је бесмислено ако мене као ја нема... И зашто одједном пред очима бљесне - да ти одједном један од погледа или концепата (погледа и гледишта) више не потреса и покреће душу... Одједном се осетиш као странац у мору тог величанствено пријатног гледишта, које је само некада давно покретало читаво твоје биће... Прошлост која је прошла и које више у теби нема... Странац - реч коју не воли нико, али која осликава кога је то априори најмогућније и најлакше оптужити за отуђење... А шта ако се ти осећаш отуђеним само по питању тог једног јединственог гледишта (нека је оно и најисправније), али осећаш да има смисла и у нечем другом, у различитом, одбаченом, у твом окружењу можда мање схватљивом и препознатљивом???... И човече, шта ти би да постанеш размишљајуће биће и то баш сад???...
Нема коментара:
Постави коментар