Дошла је и старост са својим последњим данима, остено, наметљиво и постепено, но и то сте као и све у животу поднели и примили мирно, зар не?.
"Старио сам из године у годину. Када сам читао или писао, поправио бих наочарима слабост мојих очију. Када ми је слух почео да слаби, заузимао бих у позоришту место блиско позорници. Осетно слабљење мога њуха није ме бацило у очајање. Нисам могао да уживам у мирису руже, али зато нисам осећао ни смрад, а њега је у вароши, препуној аутомобила, више но мириса. Ноге изгубише гипкост, па сам се испомагао штапом, а за подаље пешачење имао сам ауто Академије на располагању. Тако нам техника надокнађује слабљење наших чула и удова".
Већ смо дотакли ваше долично памћење од ране младости на почетку причања с` оне стране јаве. Удаљеније догађаје памтили сте јасније и боље, а недавне догађаје заборављали сте. Имали сте слабо визулено памћење, а нисте добро памтили ни имена. Упознавали сте многе, али нисте запамтили сва та силна имена. Нисте имали памћење за блиске и савремене догађаје више. Рекли сте да су давни догађаји забележени у свежем мозгу, а недавни у старом и ослабљеном.
"Старачко слабљење памћења природна је појава и са њом се морам помирити. Оно отежава моју списатељску и научничку делатност, али је не онемогућава. Тешко је појединцу да оцени своје духовне способности. И будала сматра себе паметним. Логика мојих мисли и правилност њихових закључака још је ту, али се мисли крећу тромије, као да су им се отрцала крила. Ипак одблесне у њима покоја оригинална значајна идеја".
Са физиолошким процесом старења, удружио се и психички. Душа вам је изгубила ведрину, полет и самопоуздање. Најтеже вам беше то што је од вас далеко живео ваш син јединац Василије, са којим сте одржавали живу преписку.
"Мој син дипломирао је као што знате са лакоћом на Правном факултету и ступио у Министарство иностраних послова, а када је то надлештво реформисано, пронашао је ново запослење 1944 у техничкој радионици Корпуса Народне Одбране ФНРЈ и ту постао административни руководилац столарске радионице. Почетком 1945 из непознатих разлога је отпуштен. Чекајући узалудно ново запослење оженио се Вером (ћерком доктора Лужанина), која беше апсолвенет Филозофског факултета, са специјалношћу енглеског језика, но још није положила дипломски. Неуспех да нађу запослење и разочарење, одведе их у Мелбурн, у Аустралију, где сада живе у благостању и далеко од нас".
Отишли су у вечни починак сви ваши најдражи пријатељи и сарадници. Први је отишао Михаило Петровић 8 маја 1943, а за њим и Богдан Гавриловић 8 августа 1947. Обојици сте одржали надгробна слова и последње посмртне говоре. Седмог септембра 1951 преминуо је и Иван Арновљевић, коме такође одржасте надргобно слово. Четвртог марта 1954 изненада умире и Бранислав Петронијевић. И последење странице ове књиге јесу управо сви ти ваши одржани посмртни говори и надгробна слова, којим сте одали дужно поштовање и оставили живо сведочанство за незаборав. Захваљујући тим омажима, и ми сада имамо поптупију слику свега тога.
"Петронијевић беше против тога да ме Филозофски факултет позове у своју средину. Био је мишљења да инжењеру, па макар био и доктор технике, није онде место. Није хтео да гласа против мене и зато није присуствовао седници факултета на којој сам једногласно изабран за ванредног професора. Упознали смо се у једној кафани и постали највећи пријатељи. Заволео ме у толикој мери да ме је прецењивао и стављао на прво место наших научника. Живео је у једној соби хотела "Балкан", где га затичу умрлог".
Из Академије вам јављају телефоном да ће му "онај филозоф" који му је најближи по струци, одржати надгробно слово. Но, он није хтео тога да се прихвати. Нисте нам рекли - шта сте тада пронгунђали на телефон. Примили сте се те дужности, као и ваш колега Иван Ђаја. Нису успели да осигурају ни гробницу, па су га морали сахранити у обичан гроб.
"Бранислав Петронијевић подигао је, сам себи, свој споменик у својим делима која ће живети дуже но и један од свих споменика београдског гробља. Одржао сам посмртно слово. Он је на два примерка гуштера-птице у Британском музеју у Лондону и Природњачком музеју у Берлину, спремајући своје дело О Општој еволуцији, уочио својим генијалним погледом, оно што стотине стручњака није ни слутило, а камоли приметило: лондонски узорак из 1861 и берлински из 1877 не представљају остатке једне те исте врсте животиња. Накнадна испитивања показаше да су то биле две засебне врсте животиња. Берлински примерак доби на предлог Петронијевића име Археорнис. Та ознака данас је свугде прихваћена".
Петронијевић најученији члан вашег круга, нежења, становао је у једној хотелској собици хотела "Балкан", што мало пре поменусте. Када је његова библиотека изгорела, преселио се у Париз. Тамо је живео у беди и невољи. Вратио се у Београд у изношеном оделу и подераној обући као пуки сиромах. Умро је као највећи богаташ, иза себе остављајући пребогату ризницу својих научних дела свима нама у наследство. Овим кратким подсећањем испратили смо све ваше велике, добре и верне пријатеље у вечни починак. Остали сте још ви. Пре тога да кажем да су вама у част један кратер на Месецу и један астероид у Сунчевом систему назвали вашим именом.
"Коначну потврду моје теорије донели су амерички истраживачи Џон Имбри, Џемс Хејз и Николас Шеклтон. Имбри је на 100-годишњицу мога рођендана присуствовао скупу мени у част у Београду, Осијеку и Даљу. Моје име подигнуто је до неслућених висина. Трагови ледених доба нађени су на дну Индијског океана 1976 и резултати тих испитивања су се невероватно сложили са мојом теоријом. Ибри је са ћерком Катарином Палмер Имбре написао књигу Ледена доба - решење тајне, у којој је мојој теорији о леденим добима посветио 1/3 књиге".
За пријатељима пођосте и ви. Уснули сте сном научничким од старости и склерозе 12 децембра 1958 у Београду у 79-ој години пребогатог живота. Почивајте у миру заиста Велики Миланковићу, у породичној гробници на православном гробљу у Даљу...
КРАЈ
Нема коментара:
Постави коментар