Моје су речи неме
и мисли су одвећ неме
а у тој њиховој
подударној немости
израста
моја песма нема
да је овакве на свету
заиста нема...
Моја су дела нема
и акције су неме
а у тој
међусобној игри
грубости
и удобности
рађа се
моја данашња
нема тромост...
Твоје тишине су неме
и звуци су неми
а у тој
несвакидашњој динамици
оглоданог дана
као да су још
недоречена сва ова
моја мала
нема ћутања...
И сан и машта
човеку се не прашта
немо у заборав
одлазе сада
а то је управо оно
последње слово
пригушене неме
речи моје...
И рећи у даљину
нешто смело
лепо и немо
зар није сада
одвећ закаснело
и ко јесење
покисло лишће
тужно свело...
И сваки дан
у немост потопим
тако се ослободим
пре него прву реч
у празно изговорим
па чак и онда
када схватим да
није тако требало
све оно казати...
Немост није више
моја смелост
то је пре увелост
то је сада празнина
која зјапи на дну
мога унутрашњег
микрокосмоса...
И молбе су ми умрле
у немости превеликој
чак и онда када сам
узалуд мислила
да из немости
ко из немоћи
изводим
закључке ове...
Немост из даљине
што допире
ко у своје језгро
понире
и мисао ову потире
кад се до вечери
уседи
устали
и у мени немо
искључи
закључа
и опет закључи...
Немост није немоћ
а ни свемоћ
она као да је
одвећ нека чудна
крепост
што изнедри немост
на плус 17
данашњих степени
по Целзијусу...
У немости
отиче и ово моје
садашње време
протиче без
радосног осмеха
а ја знам да
безусловно
ваљда верујем
у сопствене туге
и да једино тако
овде немо опстанем
и немост постанем...
Немост није ни
неколико пута
пређен челични мост
а ни радо виђен гост
што мало по мало
дотрчи без укуса
и обзира
без позива
и одазива
без опозива...
Немост
јесте смелост
и моје душе
пригушена светлост...
Нема коментара:
Постави коментар