У БЕЗГЛАСНОМ ЗНАЧЕЊУ...

Ништа сам у безгласном значењу
и као кад угушим кишу и њену 
стваралачку и покретачку снагу...

Човек све сам мање и јаче 
и кад угасим врисак, као кроз
још једну бесконачну успомену...

Умор сам и кад пиштим под
склопљеним капцима 
спрженог дана и длана...

Вечна сам песма као кроз
тишину светлошћу што тек
оплемени простор и време...

Ништа сам без узалудности
радосног изигравања кад
одјекне почетак пре почетка...

Рањен сам осмех што занемело
пребројава простор и сво оно
варљиво тужно време и бреме...

Корак сам скорео и тек као да
отопим освите јутра без почетка...

Занос сам уписаног заборава
у безгласном сусрету без значења...

У безгласном значењу ништа сам...