КИШНА ЈУТРА...

Нижу се ниске кишних јутара,
над копном лепљивим од магле
и њене дивљине, што са сваком
новом мишљу, повлачи у себе
све бесмислене хладноће тихог
испаравања и истрајавања...

Скривена узалудност случајно, као
да трули у излизаним браздама
оног ћутања, што гута кусе и туђе
добронамерности те њене водене
нераздељене модрине јутра...

И свитања тек као да место ње
проклијају у згурене линије
једне границе, што са камена 
превале пут своје издржљивости...

А поклекла храброст, као да
ниоткуда назире отроване
пролазности, што одвећ снажно
дробе и последњи напор снаге...

Свет тишине у простору тог
смотаног постојања, као да
мисао чини гушћом но што
њен извор може да објашњава...

Тренутак који досеже видике
пресечен од вишка вике, пред
признањем једне њене, сада 
већ другачије кишне песме...