ТРУЉЕЊЕ...

У здружена прво јесења загушења
кад оснаже крајње септембарске
маглуштине, с` вечери и јутра, кроз
тај неми последњи издах, а над
згуснутим површинама, модре
речне воде, у чудно проређеном
грању, где још ретко угибају тло
одавно изникла грбава стабла...

И жуте су власи, помодриле од
новонастале влаге, обузете 
маховином, буђањем и гађењем,
као и труљењем, а пре стегнућа 
од стране, притајеног надолазећег
мраза и мрака, а капи кишне
пиште под кораком сваким, где
и жиле немилосно у блату даље
пропадањем струје и труле...

Грозничавост једног познања,
где ровита су и на изглед добра
стабла, и брда под којима шишти 
подземна разорна вода, тамо где
на трулеж и труљење, заудара
јесен у мору снуждених киша,
тамо где у блату нестаје и мре
свака надчовечанска идеја лепа...