Варљива тежња једног изласка речи из непознатог, при свакој новој огрубелој опклади, још тежих заблуда, у свој тој разноликој тежњи за нечим, можда, бољим... И невољност једне људске скучености, унутар сасвим обичног свакодневног окрзаног рама, као да неће све те тежње довести у саму срж оне суштине, најдубокоумнијих мислених проницања или порицања... Тежња за ужитком у добродетељи оне речи, онесрећиће, покаткад, све оне људске истраживачке проузрокованости, мудрости древне... И као да је тежња овога пута, бесконачно ограничена свим својим немоћима, пред снагом само једног краткорочног тренутка оне мисаоне нејакости и нејасности... И нема ту оне неодољиве способности, да почесто продужи ону потребиту реч, нити да проширењем увећа, спознају једног од обриса данашњег стварања... Затворена су пространства оног освештаног добра и као да клонуће воље бива све веће, са сваким новим порастом умора, удруженог са притајеном малаксалошћу писања или дисања...
Нема коментара:
Постави коментар