СЕНЕ ЈЕДНЕ УСНУЛЕ ЗЕНЕ...

Прождиру полумртвилом
сене једне уснуле зене
прах суштине, стишане
кроз последњи трзај тог
искиданог заборава, у
заласку умрле свете идеје
раздуване од непомичне
стрепње, са својим ходом
бестидног потмулог шума
на површини моје песме...

Немиле су бесконачности
малаксале од туге, са тог
крвавог свода, што језом
звони о камене хриди, 
сваког новог здробљеног
свитања, кад растаче туга
помрачење сваке светле 
сене једне уснуле зене
и трулеж свемира, а све
од зебње осушеног напора...

Кроз празнину одасвуд, као 
да песнички полет преспава 
на дну уснуле зенице и
свечано поднесе подсмехе од
изгладнеле модре сене, у
ћутању ужасне пурпурне 
непостојане идеје и њене
безнадежне радости или
сваке нове убијене жеље...

Отроване разливене слике
кроз бескрај, расклопљене
песме, на одважна чена
кроз нејасно време разнесе
и акорде бола међу престале
откуцаје од стиха до стиха
у лажи као своје најсветије
ћутање вечно скрије и у
прашњаву глину нечујно 
под своја сломљена ребра
за вечни спомен зарије...