Мисао у отицању, ка далекој
громади стене и пресек равни,
као мноштво посечених кружних
путања у искреном слагању
прелепих испружених речи, што
низ галаксије вечери ваздух креира
кроз пресахлу срећу једног малог
одрживог тренутка, а стихови и
вечерас дотичу све мирисе ваниле
и са развученим сећањем нестану
у тихости згужваног ништавила...
Нема коментара:
Постави коментар