БРЗИНА...

Брзина још једног згуснутог и
загаситог питања, са стилом,
уклопљеног у приличну масу
и количину километара, као да
сићушним првенством пролаза
коначно непостојање изазива
изнад свесне неиспланираности
међусобно изнемоглих идеја...

Неподношљиве су новине тог
уређеног избора случајних 
призора и ситуација, без
признања слободно ослобођених
присећања, а говор још увек
као да није спреман да прислони
краткотрајност те брзине, једне
свакидашње изгубљености...

И док над долином висе пројаве
сакупљене ревносне топлоте,
све представе као да немо
настављају са одлучном
прецизношћу да превазилазе
непоновљиви сувоњави ветар,
једне идеје суморног тренутног
самоодржавања, пре него ли
време заћути кроз шкрипу 
познатих глупости свакодневнице...

Збуњене и половичне јутарње
магле, на развалинама и
олупинама појединачно сталног
времена, истински као да се
саживе са сваком пригушеном
идејом и снагом ветра, као кроз
оно зачуђујуће размишљање
једне развучене звучне слике
у страну малог реда и нереда...