ИСЕЉЕНЕ РЕЧИ...

За вратима остављам самотни умор
неочекивано засађен у пролазној
мисли и нејакости, надгласаних
грлених мишића, као у она промукла
јутра, тог блаженог напора при
прперичавању прошлих дозивања...

У том изранављеном говору јутра
преплетене су мреже хронике
једног отежаног дисања, као у
идеалним наборима и напорима
све тањег гласа, потрешеног једном
беспомоћношћу властитог пораза...

Неповратне старе снаге кроз исељене
речи, разливене у ништавилу јутра,
не могу да оправдају сву прећутаност
празних димензија бивших дубина...

Отужни магловити пејзаж, тек исплови
као кроз  трепет недоречених делића,
тог једног малог незнатног одушевљења...

Промрзли су осмеси остали слеђени у
забачености једног људског срца, као
погубљени дим угашене цигарете...

И тако без неустрашивости у давнине
похраним сву скупљену неумитност
трајања и лепо упакованог истрајавања...