Реч без могућности било каквог осмишљавања, може ли на почетку преточити сву количину наталоженог умора у поље тек неког сугласја, у ону кап најкомплетнијег размишљања, ове мисли сада у повоју и те тек омалене вероватноће нужности једног слепог исказивања кроз реч...
Јесам ли универзлано порицање најјачих принципијелности оне бивше људскости, кроз сва она прошла мишљења изреченог, без расправе и без смисла, у анализи занемарујуће истинитости једног сервираног опажања...
И да ли је људски ум оспорен тим мноштвом питања, све те бескрајне стереотипности, при тумачењу сада већ дрвених традиција још древнијих времена...
А рађање мисли као да наивно се инфицира управо захтевима умора те свакодневнице, строго предложене и подложне неумитности људске скепсе...
Без проналажења и сналажења, као да реч ишчезне у човеку у оно поље пољуљаности сваке вредности...
Интуиција не разјашњава узрочно последични импулс крвотока, а и вероватноћа сваке непотпуности своди се на општост преуморног стања, при свакој немогућности потврђивања позитивног смисла...
А време незадрживо налази путању свог протицања и порицања, као кроз сваку нову мисао...
Реакција без могућности трансформације у акцију и обратно...
Човек није у стању да ствара и последња реч, као да суптилно одумире пре неопходног назначења кроз онај исказ, што нужно наговештава све мучнине и негације властите воље...
Променљивост постојања без снаге и без потребе за неком ширином применљивих објашњења...
Дугорочни процес свеузајамног умора, тек нејасно сазнаје немоћ свог бесциљног истраживања...
Мисао у некој фази распадања, све више подлеже ништавилу и суморним расположењима у ове узвишено осликане дане будуће...
Самовредност човека изграђена до испод вредности сваке нуле и сиромаштва духа, са напретком пропадања кроз мрачне ходнике тих давно прошлих и добро утврђених концепција бескрајне стереотипности једног људског ума...
Нема коментара:
Постави коментар