КОЛУТОВИ ДИМА...

У светлости напокон оживелог духа
збуњена изгладнелост песничка, као да тече
кроз теснац плавог бескарја моје душе и срца
тамо где блискост залудношћу тек одшкринутог
јесењег пејзажа, у кротости румених брдовитих
страна и рана, као кроз болни одсјај исијава...

И кроз тишине полако клизи, у час, немо
изливене њене поетичне сенке, са истим
или бар сличним, потонућем у кишну кап
воде, да у спокоју слатке злобе, оснажи
даљине плаве, што у песми, опет и опет
слуте мирисе жутог цвећа и пролећа...

Са тешком поспаношћу модре ноћи
налик на одрпано бунцање једне њене
људске нискости, као кроз ништавило
непоновљивог људског духа и даха, док
развејава колутове дима, као под окриљем
уклетих вода, судбина и прошлих живота...

И мелодију бледолику тек развуче  као
да опет и опет слути бескрај плави
у корену, у камену, у пламену
тамо где ојађена реч као кроз искру
разбијеног бића повуче ћутњу и
сваку њену опустошену слутњу...