ВЕЧНО ИСПУШТЕНИ ЗАБОРАВ...

Подригују 
белине 
од 
гладне 
жеље
поражене 
пред 
изразом
величанства
што 
у 
безосећајности
дарива 
речи
променљиве...

Клатно 
откуцајима
збија 
шалу
а 
низ 
магле
прошапутају
скамењени 
шапати
кад 
мисли 
расуте
склизну
у 
час 
неке 
славе...

Источена 
поезија
у 
непогрешивости
свог 
ужурбаног 
часа
из 
душе 
ће
одлепршати
у 
плави 
бескрај
своје 
властите
складности...

Кишна 
кап 
оцртава
хоризонт 
даљине
и 
својим 
нитима 
прошлости
дотиче 
небо
сањиво 
од 
тимне...

Из 
пролазности
назначене 
мисли
тек 
мало 
ће
размахати
свој 
сноп 
светла
у 
касне 
часове...

Модрина 
њеног
ништавила
тргаће 
препознатљиве 
истине
у 
свом 
полусвесном
поигравању
расточена 
кроз 
звуке 
вечно 
испуштених
заборава...