Постоје ли они сензуални порасти или прираштаји унутар једног стваралачког генија, који засија од посве свакодневних животних стицаја околности, па све до оних надасве пријатних свакодневних слика портретисане свакодневнице свевидећим кистом једног ока, или речи поезије или прозе које декоришу са успехом сваку нову лепезу као сликарску палету искарма инспирације... Враћам се Пикасовим четкицама и бојама, столици за љуљање, и оном чину гледања без трептања и даха његове потпећене летње обућа плаве, коју се усудих прстом тек да такнем... Пред задивљујућом уметношћу стварања или пред портретом "махнитог" или мајсторског живота, стапам све те пејзаже у оне мени подстицане, у време плавих таласа и светлуцавој игри сунчева зрака на површини оних покрета, којим и осликати треба оно плаво платно нових Идеја, узетих из јулског морског окружења, на острву Сицилији... Строгоћа Пикасовог погледа стреља унаолоко, па тако ја слабашно вучем почетничке потезе, некако једнако или неједнако, и преклапам потезе преко потеза других... Опет се питам - нису ли потези ти одвећ лаки или необично тешки... Зурим у тај одсјај Сунца по води што га пратим, а треперава светлост плава и боја плава, ту где актови на Сунцу играју или титрају пред оком збуњеног посматрача... То се ветар игра и поиграва са мојим шеширом... Лепоту треба ухватити у лету... Галеб осамљен на каменом спруду... Излетници запловише морем кроз плаву даљину на Суматру... У тужном оку посматрача тек се задржи призор светла.. Проналазим ли грациозну јединственост и ону непоновљивост тренутка или видим како израња мој ново утишани стих, као нека велика купачица или нимфа из Јонског мора... Не, ту на тргу жена за клавиром свира по диркама уз пригушено светло фењера и са свом нежношћу и мекоћом сопственог стила, а без стиха... Свако од нас ту шетајући по брдовитој Таормини, осликава неко своје властито доба... И јесмо ли после револуције имрпесионизма дочекали рађање Сунца... Линије које сликар извуче графитном оловком не смеју бити оштре, а палета његових складних боја неизоставно мора бити чиста... Брзина не сме да шокира, а стваралац неумтно треба да ствара, да вара... Игнорисање тупости или тупоглавости заморних предавача, понављача... Човек као Пикасо не сме да припада мноштву, руљи... Разоткрива живот и лепоту живљења на свој начин... Има ли нешто одакле га нису "избацили"... Враћао се увек сломљен, смрскан, разлупан, слаб, прегажен, уморан, сам... Но, вазда његов ум бејаше слободан... Такав му беше и дух и то је оно у њему што се може назвати сјајним и плавим... Заљубљива природа, но и лако одљубљива... Варалица... Опијен надахнућем живљења и то оног распусног... Трага за сензацијом... Експериментише... И преокрет или заокрет који почиње има призвуке радикализма... Елеганција му итекако прија, као и лична слобода... Није се дао везати, а ни привезати... Музе се лепе за њега... Волео је дружење са песницима... Кад би се у њему родила каква велика уметничка страст, о њој је волео да ћути... Толико је био заокупљен да је заборављао и кад треба да оде на починак... Био је јако избирљив тип личности у готово свему, па и у љубави... Биће да је волео све што носи предзнак егзотичног... Повлачио се у свој унутрашњи свет и то су људи око њега брижно примећивали... Но у тај свет ретко кога, би пуштао... Имао је романсе и изразито је сентиментално преорјентисан... Није волео да вдии свој одраз у огледалу и увек се бријао... Но, нека се не помисли да овај геније није на својим плећима носио и ону суморну страну живота - трагедије и губитке и мрак и беду... Имао је и "ружичасте" периоде осликавања свакодневнице и то би у трену његових заљубљивања оних брзих и у лету... Волео је циркуске арене и пајаце... Неки наслови његових дела су га и живцирали, но Пикасо је вазда био неограничено довитљив, и ко је смео да саосећа са оваквим поривом стварања... У свему види квадар и коцку - геометрију... Но слика и круг, троугао, правоугаонике... Отуда кубизам и нови талас шокантног или махнитог код Пикаса... Није знао енглески и није ни желео да га зна... Та слова била су му празна... Воли колаже... А да ли је волео и колаче... Игра светлости и покрета у њему вечно живи... Волео је да истакне у неким делима грациозну лепоту покрупнијих овалнијих жена и да их тако сврста у ранг римских богиња... Користи јарке изазовне боје... И за њега је шпанска корида ништа друго до још један симбол распећа... И Пикасо је био велики заљубљеник у кориду, а и то га је веома мотивисало... И ужас рата је итекако умео да осети и изрази, но нигде као на платну "Герника" из 1937... Но та мала сијалица као да још увек над планетом светли и неку бедну наду дели... Све што је осликао осликао је са прегрштом надахнућа и са доста уметничке страсти, која му даде снаге да пуних 80 лета по платнима маже, а можда и зле језике лаже... Жене или љубавнице делио је на "богиње" и "отираче"... Овај човек је увек волео да натура неку своју вољу... Па зато кажу да је поседовао онај инстинкт уништења - оно рушилачко... Отимао је и жене пријатељима... Сав његов живот био је стварање и уништење, рушење и та непрестана борба између та два принципа... Одмарао се на француској плавој ривијери... Волео је експлозивност и ватрени карактер, што је Шпанцима у сржи... Упадао је и у депресивна расположења и то само онда када је умислио да увек дозива неке невоље и неприлике... Љубави су му се распадале, но према деци је био очински настројен... Његов живот се налази на његовим платнима... Имао је кризе када је губио инспирацију и тада се освртао уназад на дела и идеје оних који су стварали пре њега и иза њега... А знао је да каже како је он без свог стила... Било му је загушљиво, досадно, тесно и није волео тапкање у једном месту... Имао је свој лични терет, своја разочарања и своје грешке и то као да га није довољно ослобађало... Тугу је почесто утапао у алкохол и дим опијума... Био је очаран афричким маскама, керамиком, скулптурама, графиком, литографијом... Писао је стихове... Илустровао је корице песничких збирки својих пријатеља... Свестрани таленат... Геније... Тај махнити човек - Пабло Пикасо...
Нема коментара:
Постави коментар