Избећи дубље стварање Речи, као блесак муње, а истовремено без дрскости и можда неразумљиво, изразити моје заустављено време... Непомичност и неуништивост, доносе ону згрченост и избављење од радозналог света... Смисао као неугасиви жижак у кандилу, паметно прети да заплута... После ове непознате заборавности, зарекнем се Васиони, да се кишом разрачунам са неспособним јунаком из басне... Супротности безобзирно остају на хартији у коначној изузетности свих оних сујета, па као да постају безначајна лајава киша мојих схватања... Одбојне сличности што их рђави људи под руку воде, као да су у сталној тежњи уморених дана сумњом... Пред собом неочекивано схватам савршенство једне "учаурене бубе"... Ћудљивост олује и некадашњих брига, сагорева кроз лутање без јасног популарног циља... Поред пролазе злоће, вукући за собом непоправљиво зло... Запарају громови напор тек рођених неизбежних питања... Несигурно време и одржавање, замрачи пешчане осунчане обале мога острва, па ипак не вреди Верди дорастати лудилу, што га песимизмом зову... Невољно се копрца стих незнања у стрепњама мојих бескрајних чуђења и киша... Наговештава ли ово невреме, моје не остварене људске тежње... Подмукло је време у зубима њиховог ћутања... Узгредне су тек заблуде моје... Пропадање унапред плаћено кишом, свим враџбинама и противречним лажима... Суштина не сабира себи дивљења или бар могућност неког олакшања... Кривци су немилице трзали наш пут... Наслутила се њихова подлост и строгост... Потиштеност непомичне моје туге, одакле више постоји и Ко то одређује, када ће пресушити ведрина међу нама... Сећања доста су данас празна и разна, а у њима све више испредају се неке нове измишљене приче... Нема више постиђеног неспоразума.... Зато, Ја и даље казујем овде и сада, све своје посрнуле патње, сагореле од гађења, што је и данас време замрачило и најсјајнија сунца и срца...
Нема коментара:
Постави коментар