У смишљању тек неком или премишљању - сме ли реч на томе и данас да остане - опстане... Тешко ми полази за истинским људским осећајем, да се присетим све њихове извикане племенитости... Више један мој нађени камен у приобаљу чистог језера, зрачи и добротом и лепотом, од њихових заједно удружених душа... Чудна осећања као да опет терају моја слова и речи... Није ово исмевање... Не, не!... Схватам да сам можда онима остала и данас страховито нешто дужна... Моја реч не прихвата уцене... Пишем опет о ономе што ми је поваздан блиско... Замислите колико се накупило неко време и реч као да муњевито устане и размахне се својом лепом главом... Почнем да пишем паланачки и као да нестрпљивост моја упамти и неколико лајавих паса... Она је опет проговорила... Можда су мислили да је мој језик срастао за прозрачне зубе... Склад и сјај звиждуком парају небеса плава... Пуштам и по коју питомију реч да се проскакута у мени... Чупам наметнуте забораве и помислим на кише и искричаве капљице воде, што су се смириле у мору моје душе... Мирна јесте срећа, а Сунце смешком одговара свежини недохватних брда... Неколко накострешених госпоја и капљица од мрље на жутој кошуљи... Светлуцање данашње, сме ли бити љутито... Ветрови благо пиркају и место им више није ту... Прошле су ме воље да допустим себи нешто горе... Имам времена само да угледам нешто много боље... Нека стежу песнице и бацају каменице, ја весело одвајам битно од небитног... За тренутак заклањам овај садашњи тренутак између две расечене стене... Мој страх је заћутао у њиховим гушама... Једрим крошњама мојих трешања и кап чисте језерске воде још као да ми негде прозуји у плавим очима... Толико су нас плашили, да ће једнога дана и сами бити погружени у властити бездан бола... Стрмоглавиће се свака њихова лаж и ваздух ће коначно постати пријатан... А светлост, светлост ће замирисати на Истину... Набусито векови ће потресати земљу и тешко ономе ко се о нас огрешио... Сомови и штуке, преламају се у прљавој води... Неко од њих замутио је чист видк... Почело је моје уверење у сличност давно прошлих времена са овим садашњим... И опет ће то учинити... Увек ће то учинити... Но, овога пута хранићу се пепелом и ствари ћу назвати правим именом... Реч неће да стане на неколико тренутака, иако осећам да се они на то кладе... Из моје жуте кухиње, играју веселе боје и ја, ко за инат, мљацкам сву лепоту данашњега дана и даха... Поново удара реч у њихове завежљаје пуне лажи... Осећам да се крећем у космичке просторе, тамо где су све приче завршене... Прескачем велике стене и погледом убрзавам време... Забуне више нема и ја са упаљеном бакљом, окренем крагну на другу страну... И сија, сија сво то убрзање и речи се растрче пољима лагано засађених најлепшим цвећем... Протиче плаво небо над нама, док се реч ослони на камен под главом... Кроз време струји и гугуче мисао, док се речи сустижу и као кошуте зажмуре, јер им се учини да су загазиле у плаве пољане Среће... Реч је решила нешто да исприча, но Искра је застала и мислила, а онда је нешто ново смислила... Након свега тога, ћутке смо обукли срца у затрпане тишине... Било је то још једно прочишћено Време, што проструја речима кроз моје плаве вене...
Нема коментара:
Постави коментар