Појмови и то они најопштији, који ропски данас служе, е да би тек покренули неку активност људског бића... Тај свакодневни говор и мноштво неразумљивих термина, који се могу односити, да баш управо на ту врсту активности или кретања коју зовемо - мотивација, потреба, нагон, жеља, тежња, намера...
Објективна стварност напредује од јуче и у целини, према свему томе, уочљиве су и две нове научне психолошке методе... Просечност закључака јесте једини начин јавног мњења сада и овде... Схватања и карактеристике наше, нису ли стопроцентно сигурни и тачни...
Говор и језик, оно по навици, као да делимично још у можданој кори кљуца хемисфере глувонеме моје... Животиње унапред формирају тек неко интелектуално понашање, а ја... Уочава се све више и мишљење углавном употребљиво... Ја нисам учесник у њему и предвиђам сазревање са свестраним напором...
Отприлике у доношењу неке оцене, опажаји једне личности, случајно су помешани, а чуло укуса одузето... Колико трептаја у секунди ради добре илустрације... Прецизност се одужила у учењу и непријатељска испитивања у тренутку када се смисао повлачи, па не допушта да се било чега сетимо... Променљивост јесте резултат условљавања и успоравања...
Специјални кавез веома често елиминише ту врсту интелектуалног профила... Раније се нисте срели са оволико мога озарења и непотребне ефикасности... Дуже се памти снага отпорности и тако се ствара неко уопштено знање и вечност памћења...
Препознавање осмишљавања брзином најсигурнијег бесмисленог градива и данас... Кривуља заборавности показује сва ометања... То је разлог слабије будности при писању једног од видова мога тренутног мишљења...
На располагању постоје две летве, које није могуће спојити, па ни сугестијом туђе моћи... Изазвати идеју не може бити више од користи, па таман се морао смисао интензивно активирати... Нема бркања... Имагинација јесте само једно од замишљености из увиђајности...
Просечност и заосталост... Глобална неспособност и поред пријатности са скривеним траговим испошћене мржње... Напрезање схватања искључује неупоредиву надмоћ обожаваних... Најчешће следи да после неког времена без потребних детаља, баш они људи нас сможде и у томе почива сва њихова вредност... Њивово приближавање у нама изазива још више борбености и гађења... Да ли је то вештина или храброст који води до неког позитивног циља или још изразитији пример наше слабости и неуспеха...
Безначајно су увеличали своје судове о нама и стално су мотивисани, јако озбиљно, да истакну нашу несигурност у свете норме... Разлика између наше и њихове класе, и свега што са њима у додир било какав дође... Ефикасност рада са најнижих грана... Мој мозак дрема... Бесмислица има заслугу у томе што постоји и што може опуштених мишића, да избегне сваку психоделичну дрогу...
Има ли телепатије на даљину... Правила вредног организовања још су ми далека и разматрам тек сваку реч у овом тексту и западам у немилост анализатора... Велика или мала слова, губе ли каткад из свога вида баш ону непоновљивост једног малог мотива...
Нема коментара:
Постави коментар