Палермска прича започиње опером или сусретом са бистом великог Вердија испред театра Масимо, на Сицилији... Евокација на велике уметничке процвате и правце, а нарочито на оперу, као нешто што буја у 19-ом веку... Италија, тачније Сицилија, Катанија родно место Белинија...
Опера, нешто што ће примити јако брзо оне најпознатије, најраспрострањеније, па и најважније облике музичког и културног исказивања једног виртуозног духа...
Време у коме су опере писали велики истакнути композитори и имена... Но и међу њима требало је прерасти сав трагизам и проклетсво који тако велики таленат и носи... И зато се управо истиче Верди као поборник романтизма у Иатлији, а за њим следи и Вагнер у Немачкој...
У 19-ом веку Италију је преплавило сво то мноштво композитора, чије стваралаштво беше у опсегу и домену опере... По бројности својих оперских дела истиче се најпре Ђоакино Росини, аутор чувеног оперског "бестселера" комичног карактера "Севиљски берберин"... И то ће му донети свакако и светско признање... За њим се истиче Гаетано Доницети, такође творац опера комичног карактера, као што су "Љубавни напитак", "Дон Пасквале", "Лучија ди Ламермур"... Краткоживећи Белини са својих 38 година живота остави опере, као што су "Норма", "Месечарка" и "Пуританци"... Штета што је остао тако кратко, а био је најизванреднији зачетник италијанског белканта и надпросечно мелодичан стваралац... Но, своје највише висине италијанска опера романтизма достиже и постиже операма Вердија, о коме данас и размишљамо, причамо...
Ко доиста јесте Верди???... Био је међу најобожаванијим и веома популарним личностима... И још за живота побрао је ловорике славе и успеха... Све то није било довољно да сломи ону јачину ставова које је он имао на сваки вид уметничког стваралаштва и изражавања... У њему су почивале узвишене и племените емоције... Памти се по својој великој скромности и доследности... Уметност је прихватао по канонима и принципима великог хуманизма...
Потицао је из сиромашне фамилије... Његово бављење музиком започиње јако рано... Са 19 година одлази да се упише на музички конзерваторијум у Милану, но нажалост тамо није био примљен... Због те своје прве "неуспешности" и "разочарања", музику је почео изучавати код приватних професора... Вероватно су тада на конзерваторијум прмили мање талентоване... Каква брука, гледано из данашњег угла...
Свој први већи успех и глас популарности, добија 1842. када му је изведена чувена опера "Набуко"... Овом опером Верди је одушевио популарне народне масе, јер баш у то време Италија сва у знаку раздељеност и покорености, патње, па у овој опери налази велике идеје о тежњи нације за ослобођењем, као и коначном успостављању државног јединства... У опери главна идеја јесте ослобађање јеврејског народа из вавилонског ропства, а нешто слично у то време доживљавао је и италијански народ... Акростих ВЕРДИ могао се тада сапочитавати као:
Вива Виторио
Емануеле
Ре
Д
Италија,
што у преводу значи: "Живео Виторио Емануеле, краљ Италије"...
Била је ово велика напредњачка политичка мисао и поздрав краљу ујединитељу Италије... Верди се убрајао у велике патриоте и то оне ватренога духа, па је тако узимао учешћа у свакој врсти покрета за ослобађање своје отаџбине 1848. и 1849., па и 1859... Опера "Набуко" опева патриотске велике емоције и изражава оду Слободи...
Овако је започела Вердијева велика слава и каријера... Верди је неко ко је имао много самопоуздања и веровао је у оно што ради и ствара... Веровао је у уметност... И није чудо што је неко такав стварао и радио и то без умора готово непрекидно и цео живот...
Неумроно из године у годину доноси све нове и нове опере, па његово име прелази оквире италијанске државе... Стиче и светски глас и популарност... Већ 50-их година 19-ог века ствара своја велика 3 нова дела, опере "Риголето", "Трубадур" и "Травијата"... Нижу се даље опере "Бал под маскама", "Моћ судбине" и "Дон Карлос"... И тако Верди постаје сами врх уметничког музичког стваралаштва - велики мајстор богатог искуства, са великим богатсвом и лепезом изражајних способности и могућности... То доводи даље до рађања опера "Аида" и "Отело", а затим и комичне опере "Фалстаф"... То је био и његов опрост од музичке бине и велике сцене... Тада је имао 80 година... И тиме је он уствари, тај увек ведар Верди, упутио оно последње свету: "ведри поздрав живота с руба гроба"...
Можда ће неко рећи да је Вердију било лако, зато што је имао богатсво велике традиционалне школе италијанске опере иза себе, на коју се и наслањао тако верно и вешто... Но, ипак Верди је био доследан својим принципима, а нарочито оном принципу који каже да људски глас чини најважније средство једног музичког исказа или лепог израза... Његове тежње исказане у операма јесу управо биле такве да покаже и нагласи што више сав тај драматични тон и ток и живот... Већи значај придавао је оркестру... Водио је рачуна да виртуозне арије не удаље лепоту музике од драмског тока радње, па тако не постану саме себи циљ или сврха... У операма Вердијевим налази се море богате мелодичности... Кроз музику и музиком Верди је успевао да искаже и покаже и подстакне сву дубоку психологију задатих ликова на сцени... Импресионира податак да је либрета за своја музичка дела налазио управо у познатим делима светске књижевности... Много је волео Шекспира... О његовој зрелости и великој изражајној снази, сведоче најбоље опере "Отело" и "Фалстаф"...
Вердија махом памте и карактеришу као оперског композитора, но он се вешто опробао и у неким другим правцима, о чему сведочи његово музичко дело "Реквијем" или "Миса за мртве", где се препознаје сва његова изражајна снага и генијалност ставралачког духа...
Нема коментара:
Постави коментар