Негде на концу септембра родио се провинцијалац можда, Микеланђело Меризи, 1571., у 16 веку, у Ломбардији, у Италији, од оца Ферма и мајке Лучије рођене Аратори... Рано је остао без оца, па је рано спознао људску беду и сиромаштво живота... Био је јако ратоборан, па не чуди зашто је волео да лута улицама дружећи се са себи сличнима - онима бунтовнога духа... Крао је и тукао се... Мангуп... А када је испољио таленат за сликање - цртање, бива послат у град Милано да се тамо учи сликарском занату... Сви су у томе видели идеалну прилику како би га већ једном раздвојили од лошег утицаја, а и друштва... У Милану учи сликарство 6 година... Од уличара и пробисвета, постаје невероватно вредан ђак... Иако је бављене сликарством у почетку сматаро задовољењем мајчине жеље, касније се све више проналази у овој уметности... Из Милана одлази са својих 20 година у град ка коме сви путеви воде... У Риму постаје асистент код једног незнатног уметника... Врло брзо бежи из тог окружења са "врећом златник" - украдених или узетих по неком дуговању... У том бегу сустиже га маларија и он завршава у болници за сиротињу... Након прележане грознице, прелази у нови сликарски атеље, где је коначно и запажен... Ту доживљава велике нападе злог прста судбине, па чак завршава и у затвору... Осуђиван је због повреде туђих угледа, части и достојанства... Ослобађа га кардинал Дел Монте који му је јако био наклоњен... Опет га оптужују, па проводи нових 30 дана у затвору... Хапшен је и због неовлашћеног поседовања оружја... Опет излази на суд, а овога пута бива оптужен и за агресивно понашање... Питају се многи - како је овакав човек у свом овом ковитлацу живота уопште успевао да слика и како му је то полазило за руком...
Дане проводи радећи и сликајући, а ноћу лута и предаје се одушку и забави... Један мајстор малтешког реда даривао га је титулом витеза... Једном на почетку 17 века споречкао се са колегом уметником Томазонијем кога је нажалост и убио... Пре осуде, неким каналима бежи из затвора... Изричу му смртну казну, док је у бекству... Тако бежећи пристиже на Малту и ту добија оно "витешко звање", али још увек не и помиловање... Он изазива на Малти тучу, због које му опет прети затвор, па опет и опет бива принуђен на бекство... Бежи на Сицилију... И ту лута... Час је у Сиракузи, час у Месини, час у Палерму... Стиже и до Напуља... Где год да стигне иза себе остави своја вредна уметничка дела, која успе да ослика и заврши у неком кратком изненађујућем рекордном року... Узмичући пред злим прстом судбине није могао утећи смрти, која га је покосила 18. јула 1610., негде у Тоскани... Кажу да је веома загонетан његов овоземаљски крај... Сматра се да је подлегао грозници маларије и то је она "званична" верзија... Но, пре смртног ропца, као највећи покајник, можда негде напуштен и сам на некој од пешчаних плажа, чека свој бедни крај... Још кажу да је хтео лично отићи Папи да измоли опрост и помиловање, но гарда је ухапсила погрешнох "витеза"... Тек после његове смрти, Папа је дао опрост том великом и истакнутом уметнику Италије...
Загонетан му беше и сав живот... Кажу да је био у љубавној вези у Риму са младим уметником који нам остаде уписан под именом Марио Минити... Прича о Каравађу, што му је иначе псеудоним, јесте уствари прича о једном посве махнитом или хировитом животу... Замерали су му што не познаје и не изучава уметност антике... Он је сав извор својих великих идеја управо црпео од Мајке Природе - Те највеће Учитељице живота... Његови модели биле су личности из свакодневног живота и окружења - Циганке, гатаре, коцкари, варалице, пијанци, просјаци, војници... Успевао је да овековечи на својим платнима ту чудесну игру њихових погледа и флерта... Сматрају га великим "мајстором боје"...
По духу може се сврстати међу вагабунде, авантуристе и страствене заљубљенике у живот... Уз сва добијена признања и "почасти", треба рећи да је подносио и носи море негативних и тешких критика... За овим уметником остало је много мистичног и недореченог... Не могу се наћи скице његових дела, па се нагађа: или је он те скице вешто уништавао за собом или је сликао без икаквих претходних припрема, скица, цртежа или нацрта... Све у свему, утврђено је да је сликар овај био и у вези и са женама и зна се за неколико таквих његових авантуристичких излета... И њега је опчинила Лепа Лена, која је послужила као модел за његово платно Богорида из Лорета или Богородица ходочасника, како ову слику још називају... Каравађо је остао поклоник наискренијег реализма... Посматаро је природу и окружење, показујући сасвим реалистично све "неправилности" и све "грубости"... Упориште за своје слике и ремек дела није налазио у традицији и канону хуманизма и ренесансе, већ у животу оном стварном и најстварнијем... Његов омиљени сликарски мотив могло би се закључити јесте картање и варање... Сви његови следбеници касније назваће се поклоницио школе "каравађизам"... И нека не чуди, јер га са пуним правом сматрају једним од највећих реформатора и иноватора у области сликарства...
А све ово проучих и записах у славу тог сусрета са Каравађовим платном из 17 века, тог 7. јула 2015., у граду Сиракузи на Сицилији, са потресним доживљајем приказа сцене - Погреб Свете Луције...
Нема коментара:
Постави коментар