Sasvim smišljeno, prekoračim teškoću svakodnevnu i egzistencijalnu... U
stvari, logika naše stvarnosti i moje, često se graniči sa korisnim
znanjem... U celini svoga shvatanja, filozof kao da shvata vladavinu
pravila i formirani izraz shvatanja... Poznavanje pomućuje plan traganja
u odnosu na prirodu svih stvari... Svakako hladnom otkriću međusobno
rođenih misli, učenje o duši toj prevaziđenoj, kao monadi ili gromadi,
tek zaustavlja i dostupnost povišenog tona... Praznina i uvodni deo bez
pretpostavki, beše beskonačan i jako važan... Uzimamo li sve u obzir ili
beskonačno odeljujemo i pobijamo slabašne umove... Mnoštvom nismo
odredili one suprotnosti visokog mudrovanja... Uočljivo jeste li, ako se
kaže bez nekog hladnog smisla reči, to uveravanje ograničeno
neograničenog značenja... Relativni nazivi i imaginacija, pređenih
putanja, izgubljenost ili sticanje sofisticiranih otpornosti... Suština
svih suprotnosti u današnjem svetu, sa posebnom pažnjom biva li srodna
definiciji jednog ništavila... U toj meri gde vrlina mudroljubivosti po
prvi put bez neke vrednosti pretače reči u drugačiji kontekst... Hladna
otkrivanja u sebi ne sprovode dosledno sklonost ka učenju ili sticanju
znanja... Prazna nejednakost time ne ojačava one distance iili
zanimljivosti, koje ostadoše neshvatljive u blizini metafizike... Ne
nanalazim odgovarajući pojam i oformljeno mišljenje opravdano i ispod
svakog očekivanja, a reč pravičnosti, od iskona polazi od
pretpostavke... Isključim li mrak i posthumno proglasim istinu za
ravnodušnu pobediteljicu, ono što se nakon toga sagradi - nije li
čudotvorstvo ironije... Zaobilazim odlučno razlikovanje svih sinteza i
antiteza... Uvod u slobodu tek shvatam kao anegdotu... Principi dobrote
nisu li jeretički, a očiglednost suvoparnosti, nije li ustvari po ustavu
nekog višnjeg sveta... Ostrvo pisano krvlju najvećih utopista, sa
osećajem onog užasa novo otkrivenog sveta... Dolina gubavaca nesavršeno
se opire padanju u jednostranost... Bez velike promene ne poklapam se u
svemu tome... Poznavanje stvari kvari moj empirizam i to nije pomoglo da
se uvaži kao jedan od pokretača... U maglama vlastitih ubogosti, rđave
starešine posebno posluže da svaki pojam onemoguće... Odumiranje ideja i
neaktivnosti duha, nedvosmisleno ili varljivo, govori o nepoznatostima
mnoštva... Oskudnost i nedovršenost bez usavršavanja... Suštinski tamo
nema pripadanja... Izuzetak moga strujanja i zaključivanja, shvata da,
bez velike težnje ni reč ne nastaje... U sasvim drugom dokazivanju,
princip nemogućnosti objektivno će odoneti one argumente, da bez
naročitog motiva, demotiviše beskonačnost apsurdnog ništavila... Bez
posebne rasprave, sledi isprobavanje naše upotrebljivosti...
Kritikovani, najpre po prirodi stvari, a onda tobože, prema rečima
njihovim... Mislilac koga pokreću okolnosti, nije samo um ili razum...
Sistem ograničene neplodnosti... Protivrečja u nekoliko pitanja, bez
analitičkog suda... Realnost bez delatnosti, znači li smrtno pogubljenje
za moju malu misao ljudsku... Bavim se svojim umom... Shvatanja jedne
ništavnosti, bez idealizma, jesu li i dalje apstraktna... Sporovi života
i sav onaj ropski rad, dakle, kategorčki me približiše moralu... Napori
uzaludnosti ne mogu objasniti ono prevaziđeno... Na mojoj strani,
otuđenost... Plitkost loših objašnjenja iskorače u nesvesno... Svesna
negacija pogreške... Ostaje samo mišljenje rođeno u ekspanziji
filozoskih težnji i trebalo bi spomenuti, humanost kao polazište... Šta
se obično piše na kraju i kojim jezikom se objašnjava ono
nespoznatljivo... Dotuklo me ili prevazišlo, da u čistoj dijalektici
svedem sve na nekoliko teza... Ne treba izvoditi sva dostupna
objašnjenja, jer sadašnjost se često i priviđa... No, plavi horizont u
skladnosti svog tog ništavila, opaža se u živoj aktivnosti večerašnjih
mislećih napora... Napuštam filozofiju do neizvesnosti ili nekog novog
interesovanja... Nadahnuće ispisano nerazumljivošću tek nekog opažanja i
sva znanja iz besadržajnog kosmičkog džepa, kao da pune prazninu
iskričavim atomima moje male ljudskosti...
Нема коментара:
Постави коментар