ВИДЕЛО ЈУТАРЊЕ застиђено
усред океана и сласт жалости
своје пије неизбежно дрско у
вечитој неуморности изораног
срца слепо од лажи, ту где још
самртна тишина одазва се оној
пучини плавој и бодљикава вода
хиљаде стихија и зраци пред
којима обара очи замрла душа и
ехо на жртвенику бола, прене ли
још мисао кад ишчезне у исушене
векове векова лишће жуто, у ову
јесен кад расипа румени креч и
закржљалу душу и ништа се то
стропошта у подне, кад ваздух и
прође немилице страном, у оном
ћутању беспомоћном и ништавним
одржи моју равнотежу, у недогледна
очајавања ругобе, у царству тегобе и
изумрли стих напоји тим ништавилом...
Нема коментара:
Постави коментар