ОТКЉУЧАВАМ ВРЕМЕ...

Откључавам привржене срећне 

сенке и као рафинисано уље 

размазујем по сугестивно 

надошлом тесту и преносим 

мисао у стваралачкој екстази 

подераном мирноћом децембра 

на скончању године 2015-е...

Засипам своја данашња 

потраживања и намичем 

тешку завесу окађеним 

тактовима зимског сивила...

Осећам ту финоћу небројених 

речи и ужурбану блискост 

расељене хармоније пред 

плавим дверима у ставу задовољства...

И као да стоји полет тријумфа 

и свест у ножним прстима...

Само за час обузима ме сво то 

расположење, а завршетак 

природне празнине удара као 

улица смирену жељу лица...

Слушам мисли у приближном 

савршенству речи, ту где моја 

тишина гласом затвара свеже 

отворе згрчене од хладноће...

Отискам љубав помало поносно 

и непосредно распирујем њене 

честиице у моменту садашњем...

Амбицију у тај тренутак 

одличног полета говорим 

само једаред неодређено 

и матерински постиђено...

Навикла  на загасити 

пејзаж лепог говора

откључавам време...