БОЛ...

Бол којим жежем сваку строфу 

у залуталој мисли неумољивог 

осећања и суза невољника као 

простор озрачен неописивом 

бесконачношћу замуклих утеха 

сваке нове боли...

То одрицање сневесело заспало 

у сновима богзна како испразног 

понављања праузрока без 

ослонца по вијугавом друму и 

ћутање као најједноставнији обрис 

тишине...

А душа као спужва покидана 

кроз меланхолије без месечевог 

сјаја унутар космичких 

доживљаја који звиждуком 

јарости бол милосно троши 

ту где унутрашњост кроз самотно 

бдење још увек неизмерно боли...