МИ ТО...

Под жутом светлошћу излазећег Сунца 

и под жутим сјајем месечеве пуноће,

саморођени смо изронили Ми 

из вечности времена...

Ми који јесмо...

Ми који знамо... 

Ми моћни... 

Ми који одржавамо краљевство закона... 

Ми који све видимо...

Ми који смо постојаног ума... 

Ми који смо згрљени загрљајем, као божански заштитник са својом женском енергијом званом шакти...

Ми који смо као драго камење...

Ми којима су кости дијаманти...

Ми чије су очи плави сафири...

Ми чија је крв од црвеног рубина...

Ми из чије су мождине засијали смарагди...

Ми чије је месо сада кристал...

Ми од чијег јeзика створише се корали...

Ми чији су зуби бисери бели...

То Камадева бог љубави гори у нама, 

Онај који је рођен из Браминог срца...

То нас прати његова дружбеница 

Пожуда Рати богиња полне ватрене страсти...

То порив ка чињењу добра 

и праисконска жеља шушти у нама...

То ти постaде од Оца Бога Правде 

и Мајке богиње Вере...

То ти одапињеш стреле 

од шећерне трске 

украшене цвећем ка срцу, 

исто као онда када те 

Парвати молила за Шивино срце...

То ти  онда да се страсно заљубиш 

као Кришна у пастирицу младу Раду...

То Камадева пројаха са луком 

и стрелама на папагају...