Понављам како сам рођена из сузе онога кога називају Ченрезиг Ја богиња Тара...
И то је онај чудесни израз свих полоканих и проплаканих путева...
За мене нема расутог савршенства мудрости, јер Ја сам Онај који гледа бистрим очима...
И то је она уплашеност пред новим сутоном и сумаглицом света...
Мене коју су посекли сви мачеви света...
И то је она заборављеност што долази свакога јутра и сутра...
Понављам мене сасекоше као ону копрену незнања што сасецају љуто и немилосно...
И то је она песма времена још од познања безбројних светова и лотосових цветова...
Мене која тежи уједињењу два принципа...
И то је она строфа што се казује као сенка будућности тек неке на обзорју...
Њега кога зову Ганеша хиндуистички Бог мудрости и књижевности...
И то је она стара лутња и слутња кроз нирване и пустаре и самсаре њене..
И Ње коју зову Сарасвати Богиња науке и учења...
И то је она срж атома и безброј мисли што се отму попут пчелињег роја...
Њу заштитницу уметности, науке и говорништва...
И то је она златна потка певања у покушају што се расипа у ноћну тмину ову...
Нема коментара:
Постави коментар