МИСАО ЈУТРА...

Нећу се пресамитити од бола под 
суновратима протутњалих надања...

Празнина окачена над уснулим 
пљуском неспокојем још спава...

Нељудски обриси једнако 
излазе пред моје очи...

Душе су погане у моменту
претпоставки од живота...

Видим пораз и затворен пролаз...

Нечујна меланхолија најзад
блаженом ће се једном звати...

Затрпано сунце под згариштем
уплаканих вихора и пустош...

Омаловажи моју главу доведену
пред омамиљиву мисао јутра...

Потрвено време гута своју децу
те убоге лешинаре прекројене
сипљиве потанке савести...