У ВЕЧЕРЊОЈ СУМАГЛИЦИ...

У вечерњој сумаглици 

вуку се плави колутови 

и повијени вратови на 

заходу тамо где још

музика надјачава ону 

необасјану страну Месеца...

Очарање више не живи 

у мирном обрису 

изливене мисли и 

изувене ципеле су, а ни 

реч милостива да се 

просеје кроз решетку

сасвим ваљано...

Време задимљено одмиче 

као у предању старог 

наратора тамо где 

страшни издисаји по 

бескрајном кругу вечнога 

трага једва памте онај

искричави пламен...

Немилосрдне су мрачнине 

и помрчине што се простиру 

по врховима брда  и срж је 

битисања незнана и даље

слепа од својих даљина...

И као да још несагласје 

неко залута без сјајног 

развејавања у души 

отежалог крила што га 

плаветнила зрак у 

ништавило далеких острва 

још безброј пута дахом 

ноћи разнесе...

Трулеж јесења гризе сан 

и страх, док остаје 

празно ћутање бистрих 

алузија на оно сутра

у вечерњој сумаглици...