КАВАБАТИНИХ „ХИЉАДУ ЖДРАЛОВА“ (1899-1972)...

Пре него се почнем занимати и промишљати на тему тек прочитаног Кавабатиног романа „1000 ЖДРАЛОВА“, први његов роман који је написан по завршетку Другог светског рата 1949 (године 2019 у коју тек треба закорачити биће равно 7 деценија од настанка приче), но пре свега која реч о њему самом који је уз то и први добитник Нобелове награде за књижевност у Јапану 1968... Родио се Јасунари Кавабата 14 јуна 1899 у близини Осаке имајући изузетно тежак животни век. Са 2 године остао је сироче изгубивши оца, па мајку, а за коју годину губи и најближу родбину и стараоце своје, па тако после губитка бабе и сестре, изгубиће и деду код кога је живео од 7 до 14 године и тако остаје сам... Са 15 година започиње писање Дневника што ће објавити под именом „Дневник петнаестогодишњака“. Од 1920 студира јапанску књижевност на Царском универзитету у Токију, а од 1922 радове објављује по часописима, што ће му онако самотном донети нека познанства са критичарима, писцима и оснивачима часописа тога доба. Дипломираће 1924,  а за време Другог светског рата писаће готово мало,  а понајвише ће читати и изучавати дела класничне књижевности Јапана. По окончању рата враћа се писању и оно је великог интензитета. Године 1948 постаје председник ПЕН клуба у Јапану,  а од 1954 и члан ЈАУ (Јапанске академије уметности), да би 1958 имао и улогу потпредседника Међународног ПЕН клуба, а две године доцније француска влада 1960 доделиће му и књижевну награду... Велики, а скромни Кавабата уобичавао је да каже овако: „Не могу никада да се ослободим осећања да сам бесциљна луталица. Стално сањам, али никако не могу да утонем у свој сан, увек сам будан док сањам“... Љубав ће за њега бити тек једна и једина нит способна да све одржи у заједништву... И тако ће писати поред љубави и о другим темама као што су: отуђеност, усамљеност, лепота, туга и сета, жена, мали људи, итд... Као млад пожелео је да буде и сликар отуда мноштво слика и јунака сликара кроз његова дела (као у делу „ЛЕПОТА И ТУГА“ из 1961)... Отуда још и љубав према калиграфији... Поред већ два поменута дела, напоменућу још нека: ВЕЛЕМАЈСТОР, СНЕЖНА ЗЕМЉА, ЗВУК ПЛАНИНЕ, ЈЕЗЕРО, ПРОЛЕЋНИ ДАН, СПОРЕДНА УЛИЦА, ДОМАШАЈ ТУГЕ, ВЕЧЕРЊА РУМЕН, ЈЕДНОГ ДАНА, ДРВОРЕД, ЕВРОПА, БИТИ ЖЕНА, ОНО ШТО МУШКАРЦИ НЕ РАДЕ, ВОДЕНИ ТОК ОПАЛИХ ЛАТИЦА, МЕЂУ ЉУДИМА, ЈЕДНА РУКА, итд... За живота беше самотан, а сав сјај, славу и гламур сматрао је за ништавно!!! Априла 1972 извшио је самоубиство у 73-ој години живота, без објашњења и опроштајне речи, у свом студију у близини Камакуре, остављајући знатижељне затечене, јер никад ничим није то наговестио и увек је писао против самоубиства и то није сматрао изласком из проблема... Написао је  и преко 100 кратких прича (вињета), а уз приче пише и новеле... А на тему самоубиства казао је баш овако: „КОЛИКО ГОД ЧОВЕК БИО ОТУЂЕН ОД СВЕТА, САМОУБИСТВО НИЈЕ ОБЛИК ПРОСВЕЋЕЊА. КОЛИКО ГОД ВРЕДАН ДИВЉЕЊА ЧОВЕК БИО АКО ИЗВРШИ САМОУБИСТВО, ОН ЈЕ ДАЛЕКО ОД СТАЊА СВЕТАЦА И МУДРАЦА“... Зато и неки од његових јунака прибегавају чину самоубиства (слаби да теже светости, а нејаки да одрже мудрост), као што ће се то показати у „1000 ЖДРАЛОВА“... Ако се у време снегова, месечине и трешњиних запупелих гранчица заиста можемо без злурадости сетити „пријатеља“, чега се све можемо досетити истраживајући бар 3 Кавабатина наслова... За роман који је у фокусу ове приче сам ће рећи овако: „ТО ЈЕ ДЕЛО КРИТИЧКОГ ПОРИЦАЊА, ИЗРАЗ СУМЊЕ И УПОЗОРЕЊА ПРОТИВ ВУЛГАРНОСТИ У КОЈУ СЕ ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА ПРЕТВОРИЛА У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ“... И тако пре него кренем кроз ово дело, одгонетнух ка чему ће све бити уперене сазнајне моћи овде... ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА, но мало касније и о томе... Пре тога још по која лепа мисао, коју и сам Кавабата издваја по посебности, а тичу се неких његових узора... Песник Рјокан (1758-1831) који припада другој половини периода Едо, рећи ће: „НИЈЕ ДА НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ МЕШАМ СА СВЕТОМ, ВЕЋ БОЉЕ УЖИВАМ У РАДОСТИМА САМ“... Ту радост самоће осетиће и главни јунак у „1000 ЖДРАЛОВА“... Док ће Рјуносуке Акутагава (1872-1927; по овоме испаде да је живео 55 – онда књига коју читам уме да подбаци у тачности података, па ме не вуците за истину која није тачна; текст се приписује аутору Кавабати, но сумњам да је у питању нетачност штампе или превода; нешто не штима у математици бројева), који је извршио самоубиство у 35-ој (или 55-ој) години живота рећи: „ЈА ЖИВИМ  У СВЕТУ МОРБИДНИХ ЖИВАЦА, ПРОЗИРНИХ И ХЛАДНИХ ПОПУТ ЛЕДА. ПИТАМ СЕ САМО КАДА ЋУ СМОЋИ СНАГЕ И УСПЕТИ ДА ИЗВРШИМ САМОУБИСТВО. АЛИ, ПРИРОДА ЈЕ ЗА МЕНЕ САДА ЈОШ ЛЕПША НЕГО ШТО ЈЕ ИКАДА БИЛА. ВЕРОВАТНО ЋЕТЕ СЕ НАСМЕЈАТИ ЗБОГ ТЕ СУПРОТНОСТИ ДА ЈА ОБОЖАВАМ ПРИРОДУ ЧАК И У ТРЕНУТКУ РАЗМИШЉАЊА О САМОУБИСТВУ. МЕЂУТИМ, ПРИРОДА МИ ЈЕ ЛЕПА, ЈЕР СЕ ОДРАЖВА У МОЈИМ ОЧИМА КРАЈЊЕ СПОЗНАЈЕ“... А зен свештеник, калиграф и песник Икју (1394-1481), који је чак два пута покушао да дигне руку на себе, а уз то кршио све забрне верске: јео рибу, пио вино, имао жене, а псеудоним му беше СУМАНУТИ ОБЛАЦИ (по истоименој збирци провокативних стихова), рекао је: „АКО ИМА БОГА, НЕКА МИ ПОМОГНЕ. АКО ГА, ПАК, НЕМА, НЕКА ПОТОНЕМ НА ДНО ЈЕЗЕРА И ПОСТАНЕМ ХРАНА РИБАМА... ЛАКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ БУДЕ, АЛИ ТЕШКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ ЂАВОЛА“... Но, две његове најлепше песме кажу овако: „Кад питам, ти одговараш. Кад не питам, не одговараш. О, господару Бодидарма, шта је онда, у твом срцу?... А шта је то, срце? То је хук ветра у боровима на слици насликаној индијским мастилом“... Ђин Нунг (1687-1763) додаће на ово: „АКО ДОБРО НАСЛИКАШ ГРАНУ, ЧУЋЕШ ХУК ВЕТРА“... И сада не преостаје ништа друго него да све горе изречено пронађемо на путу до потврђења коначне Кавабатине истине... „1000 ЖДРАЛОВА“ за своју основу причања од почетка до краја узима ЧАЈНУ ЦЕРЕМОНИЈУ... ЧАЈ... Њен култ датира из 13-ог века из времена када је зен-будизма уведне у Јапан, а када чај беше топли напитак (мада ако се справља на врху планине може бити и хладан) који је имао за циљ да побуди и покрене Дух, снагу и ум... Даље кроз векове овај ритуал добија  и своје пратеће симболе, а све са циљем да се постигне стање непоколебљивог Духа... Пило се из посуђа које је потекло из неких чувених пећи, у неком простору хармоничном (у башти, у врту, или у колиби или неком другом складном простору куће), а простор такав доводи до спокојства и просветљења које има за циљ да усредсреди пажњу ума на оно вечно и непролазно – вредно, добро, чисто, лепо... Идеали ове церемоније су уздржаност и смиреност, али баш то двоје недостајаће ликовима овога романа... Они неће бити на висини постављених идеала... А чај се припрема тако што се вода загрева на огњишту у коме тиња ћумур... Сваки део радње има своје значење, али и изискује пажњу неопходну да се све припреми (једна од јунакиња биће и инструкторка ове церемоније, па ће уводити неке млађе у све то, а користиће и церемонију да би плела интриге)... Домаћин који припрема чај, воду насипа из чајника у шоље које су без дршке и зову се зделе, а некада се овако дивне порцуланске зделе могу употребити и за аранжирање цвећа и послужиће неким јунацима ове као вазне, а што ће бити једно скрнављење лепоте другом лепотом... У воду која је већ у здели додаје се чај у праху,  а затим се све измеша бамбусовом метлицом док не запени... Гост када испије чај по прописима ритуалним, враћа зделицу.. Али ту још има много тога... Зделица може бити успомена на нестале, на драге, а може бити и мрска да изазива љубомору – све то налазимо код јунака овде... И роман управо започиње тако што наш главни јунак Кикуђи пристиже по позиву у Камакуру у храм Енгаку у унутрашњост колибе у којој ће се одржати једна чајна церемонија, на позив домаћице Ћикако Куримото, која је у овој причи инструкторка... Наш јунак касни и нерадо долази, поготову што церемонији није присуствовао од очеве смрти. Домаћица Ћикако је бивша љубавница његовог оца, пребрзо одбачена због друге трајније љубавнице - оне док их смрт не растави - госпође Ота. Ћикако га позива са једним узвишенијим планом тако да неће ово бити само пука успомена и сећање учтиве жене на бившег љубавника. Она жели да га упозна са својом ученицом младом девојком коју намерава да утрпа у брак са њим. А наш јунак Кикуђи (кога даље морам звати ОН да би лакше било писати; мучим се покаткад са јапанским именима). Он је заиста и једини мушки лик овде, све остало око њега јесу жене и оне разапињу своје мреже у које се он мрси... Он се сећа када је био узраста 8-9 година: отац га је повео на љубавни рандеву хитајући са омаленим сином овој жени Ћикако. А малени дечак видевши њен раздрљен кимоно запамтио је нешто што ће га мучити кроз све то време (иако је њему сада близу 30 година). Она је избацила леву дојку и маказицама је подрезивала длаке са младежа који је имала на левој дојци у величини људске шаке. А по завршетку посла сећа се да је отишла да пристави чај... После 10 дана од те посете чуће сопствену мајку како разговара са његовим оцем (а својим неверним мужем) о Ћикако и њеном злокобном ружном младежу. Иако је она њена инструкторка чајне церемоније, иако им се мува по кући да би кувала чај, иако потајно зна да су у незаконитој вези оставља мужа у том разговору скоро затеченог и збуњеног, јер он никад није признао да зна какав је то младеж. Но о том младежу се прича. И од тада иако прође 20 година Кикуђи на сву срећу никад није добио ни полубрата ни полусестру са ружним младежом – није добио оне које би подојила дојка са ружним младежом. И тада је чуо да се она никада није удала  и никад није родила дете због ружног младежа... Тако се причало... Идући даље наш главни мушки јунак на чајну церемонију, а жудећи да ипак види тај младеж, сусреће две девојке,  а посебно му се допала она обучена у дезен са „1000 ЖДРАЛОВА“ беле боје на подлози розе боје. И то је баш та млада девојка коју му је домаћица наменила... Стигавши затекао је све женско друштво и шаљиво ће му рећи да је један господин отишао. Он је сада једина „светла тачка“ и церемоније, па и романа... Девојка са марамом и дезеном од „1000 ЖДРАЛОВА“ јесте Инамурина кћи Јукио, а он је трговац свилом у Јокохами и био је пријатељ са Кикуђијевим покојним оцем. Но наш јунак још није спреман за склапање наметнутог брака. Ту је и домаћицина супарница госпођа Ота са својом ћерком Фумико, а домаћица неће презати да јој се освети због преотимања љубавника, па макар и преко њихове деце. И муж госпође Ота био је пријатељ његовог покојног оца, а он и мајка су пропатили због ове жене и јако ју је мрзео, као и њену кћер. Његов отац и господин Ота били су заједно у церемонији чаја, а када је Ота умро његова жена продаје сво чајно посуђе Кикуђијевом оцу господину Митанију, тако да од тада он не само да добија пријатељев чајник већ и његову жену као некакав подразумевајући инвентар!!!. А то да су они блиски дојавиће домаћица  и инструкторка Ћикако његовој мајци. Мајка ће упадати у кућу те прељубнице и потресаће до суза чак и њену девојчицу којој тада беше око 11 година... Сви ти замршени породични односи, развијени уз чај и око чаја донели су превише патње, а неки гласници уједаће за уши и грубо ће штипати по нервима оне друге мање гласне... И сада је наш јунак ту на церемонији 4 године после очеве смрти и нужно треба да упозна оне које су и мајку његову отерале у прерану смрт... За њега чај припрема девојка Инамура са дезеном „1000 ЖДРАЛОВА“. И уместо да гледа њу он је усредсређен на породицу Ота - мајку и ћерку... Пиће из посуда које су из 16-ог века – које је његов отац добио од госпође Ота, а сада су у својини домаћице Ћикако. И све је мучно и срачунато са неким тактом који он покушава да ухвати и прозре. А здела је прво припадала господину Ота и сада удовица Ота тражи из исте зделе да пије чај. Она ће се младом Кикуђију извинути уколико је њен гест доживео као грубост,  а уствари она покушава да се исприча када није могла доћи на сахрану његове мајке. Упућује му позив да једном о свему потанко разговарају и отклоне недоречености. Но љубоморна Ћикако каже да се припази и буде што обазривији са таквом женом каква је Ота. Девојка са „1000 ЖДРАЛОВА“ много му се допала, али само да ју је срео под другачијим околностима и међу другим људима!!! Она је нешто свеже и чисто од тренутка кад ју је угледао. Но, друге су га жене овде узнемириле и сада је бесан. А кад крене на капији ће га сачекати госпођа Ота и тада ће му испричати колики је добротвор његов отац био према њима,  а прстен који Фумико њена ћерка носи добила је за сву пажњу и пожртвованост коју је указивала од његовог оца. Он се пита да ли сада ова жена у њему види део свога покојног љубавника и да ли само зато покушава да га заволи и заведе. Њој је 45 година, а од њега је старија око 20-ак година. Подали су се јдно другом истог дана и уживају срећни у тој вези која је за њега једно ново пробуђење. Неће се суздржати, а да не проговоре о ружном младежу Ћикако, док он и даље жели да види то тело. И полагано почиње да се одмотава клупко болова, што неће проћи без мноштва трагова. Причаће и о Јукико коју су посматрали за време церемоније, а онда ће плачљива госпођа Ота заплакати мислећи да га је завела. Ту је и вечера и прича о оцу који им је заједника тема након нежности предаје... После две недеље посетиће га Фумико ћерка госпође Ота са молбом да опрости њеној мајци због афере коју је имала са његовим оцем. Он неће скривати да је тој жени Ота само и изричито захвалан, јер њему је потребна њена женска топлота и драж. Ћерка ће тврдити да јој је мајка зла, да није добра и да он више не треба да буде са њом, па чак ни да јој телефонира. Плакала је и ћерка, па признаје да је она мајку спречила уценама да дође на уговорени састанак са њим. И још му на поласку и одласку рече да је чула од мајке о његовј женидби са Јукико док ће он као и увек у истој ситуацији све негирати и порицати... ГАЈ НА ВЕЧЕРЊЕМ СУНЦУ... Кикуђија на посао из његове куће позива Ћикако, без позива упала је у кућу да почисти очеву чајну колибу, баш на дан када је он уобичавао да држи церемонију. Ту се нахвалата буђ, јер нико након његове смрти ту ништа није користио. Пошто ће она кувати чај позвала је Јукико, а њему каже да доведе и неког пријатеља из фирме. Њему се идеја није допала и зато је неће послушати и неће одмах са посла трчати кући, већ одлази у један мали прљав бар у Гинзу. Она је наметљива,  а он колебљив и слаб, па убрзо стиже кући. Док чека превоз привиђају му се ЖДРАЛОВИ и марама као трачак неког новог и већег светла. Јукико га већ чека. Дошла је сама без пратње мајке и њен појас красе мотиви сибирске перунике... Идућег дана он одлази у колибу да расклони посуђе, а служавка му отркива да је Јукико изговорила да ће ту можда једном живети и да ју је кроз кућу провела Ћикако. Он је сада удисао њен мирис и присуство преостало у колиби. Служавка и он приставише чај. Присећа се јучерашње церемоније када га је Ћикако на одласку позвала да Јукико узврати посету. Њему је и даље одбојно ово присилно терање у брак од стране срачунате Ћикако. Утом ће доћи госпођа Ота као некакав спас од насртљивих планова Ћикако, а када крочи у колибу заплакаће. Необуздана јој беше жеља да га види, па се искрала од ћерке сада видно ослобођена. Признаје му да ју је звала Ћикако и рекла да је он већ уговорио брак, што он и даље негира. Признаће да је први пут у колиби и да никад није крочила у главну кућу сем онда на сахрани његовог оца. Пили су чај из чајника који је његов отац купио од ње. Он је све купио, за разлику од њега који ће после све добијати на поклон. Ова узнемирена жена изгубила се у његовом наручју и видно га потресла и тада му признаје да више не жели да живи. Он је прати таксијем до куће,  а изјутра око 2 сата њена ћерка Фумико саопштава му на телефон да се мајка предозирала лековима за спавање и умрла од срчаног удара, па захтева од њега да доведе лекара од поверења како би прикрили њено самоубиство. „БЕЛИ ЖДРАЛОВИ СА МАРАМЕ ИНАМУРИНЕ КЋЕРКЕ ПРЕЛЕТАЛИ СУ ПРЕКО ВЕЧЕРЊЕГ СУНЦА, КОЈЕ МУ ЈЕ ЈОШ БИЛО У ОЧИМА“... ШИНО СА ФИГУРАМА... Шино је порцеланска здела испечена у пећи Орибе, у крају Сето у 16 веку... После 7 дана од помена госпође Ота, дошао је код Фумико, а дан пре тога послаће јој цвеће како би утажио осећај властите кривице, а њу је то усрећило: беле руже и бледи каранфили,  а које је сместила у чајну посуду (зделицу) порцелана Шино претворивши је у вазну. Признаје да од смрти њене мајке не може да спава и да пије седативе уз саке, чак га походи и у сновима. Он почиње да се диви порцулану Шино и она му то поклања као успомену на мајку и тражи опет опроштај у име мртве мајке, док он сада осећа да је онај што треба да тражи опроштај и почиње да се стиди због тога. Послужиће чај у две зделице од порцелана Раку из Кјота из 16 века – једна је црвене (женска за њу), а друга црне боје (мушка за њега). Уметник је Рјон`ју (1736-1834). Зделице су изгледале као пар и сигурно су њена мајка  и његов отац овако у пару пили чај и сада их туга уједињује у заједничку љубав где постају упарени саучесници у прикривању самоубиства. Она је огорчена јер јој је мајка као одговор изабрала самоубиство... И да ли баш „смрт једино пресеца и одбацује разумевање“... кад “нико ни у ком случају не може опростити намерну смрт“... Она другачије познаје мајку, док је он памти као топлу и мирисну жену. Хтео је да натера и Фумико да му се опире, а он би да буде мало више мрачнији и перверзнији. Причаће о својим мртвим као сирочићи. На одласку од ње добија зделу и саветује га да се што пре ожени. Он се преко ћерке изнова заљубљује у мртву госпођу Ота и позива је телефоном код себе. Обоје имају исти план: продаће своје куће, но она неће доћи. Доћи ће и изненада упаси Ћикако да скува чај и препознаће Шино зделицу и укориће га зашто то није исплатио девојци. Рећи да зна да је Ота починила самоубиство, што ће он негирати. И мртву је клевеће и мрзи и сикти љубомором на њу, па одлази кувањем чаја да примири своје нерве. Он ће се сетити уплакане Фумико... РУЖ ЊЕНЕ МАЈКЕ... Наш јунак већ пар дана има главобољу и прехладу, па лежи кући и не одлази на посао. Јутрањи чај пије уз посматрање ладолежа индиго боје, који ће свенути за једно јутро, а за посуду Шинто купио је беле руже и бледе каранфиле. Он је злочинац, препун жудње кога сада привлаче по улици средовечне жене. И пита се колико је морбидно што оживљава љубав и додире мртве жене. Зове Фумико и од служавке добија њену нову адресу становања код господина Тозакија,  а кад је позове рећи ће му да је продала кућу. И опет жели да му поклони једну малу чајну зделу из које је мајка свакодневно пила чај,  а на којој је остала мрља, а што је уствари траг њеног кармина. Здела је црвенкасте боје. А кад је поново позове код себе, она каже да прво мора да нађе посао. Доћи ће му Ћикако и он ће јој саопштити да одбија њен предлог да ожени Инамурину кћи. Саветује га да све здраворазумски осмотри и постави и да је самоубиство Ота извела срачунато како би га омела у женидби. Ћикако неће крити колико је љубоморна и зла, но овај брачни уговор види као нешто повољно и добро за њега. Али му отркива да је овим самоубиством Ота просто бацила властиту кћи у његово заводничко наручје. И на врата стиже госпођица Ота... Он шаље Фумико у чајну колибу, желећи да се отараси Ћикако, али се предомишља и уводи је у дневну собу. Ћикако јој се нуди да буде њена инструкторка чајне церемоније. Крећу ка колиби и опет подвлачи да је брак са Јукико уговорен. А да ли баш „ДОБРЕ СТВАРИ ПРИВЛАЧЕ ЗЛИКОВЦЕ“ или ће се Фумико и даље претварати како ништа није начула. Признаје му Фумико затим колико се плашила минуле грмљавине и даје му зделу Шино на поклон, на белој глазури са траговима црвенила, са мрљом од додира усана. У њему се буде маштарије и топлина голе жене. Зделу су сакрили како је не би угледла Ћикако. Но превејана је она па ће зделу употребити у церемонији. Фумико прича како је продала кућу, а он још оклева и одлаже. Фумико ће му предсказати да ће се у овој кући и оженити, јер да није тако он не би оклевао и већ би је продао. У посуди Шино он ће видети лепоту жене, оживеће посуду и неће је више везивати за цвеће. Ћикако предлаже да за петогодишњи помен од смрти његовог оца уприличе једну церемонију. Но двоје младих би да раскину са односима који их привезују за умрлу прошлост. Ћикако приповеда о венчању, али то више не може да увреди Фумико. Жена са ружним младежом сипа речи као необуздану бујицу, отворне попут отрова и тражи џепни сат његовог оца на поклон. Каже да хита на церемонију код госпођице Инамура. Он поручује да одбија све преговоре око брака и да ће продати кућу,  а госпођица Инамура ако жели може да се појави у улози купца. На одласку Ћикако би да поведе и Фумико са собом, но он је задржава... ДВОСТРУКА ЗВЕЗДА... Доћи ће Ћикако да му саопшти да су се обе девојке удале, након што се вратио са одмора у вили пријатеља на обали језера Нобри, коме тек што се жена пордила и има бебу од 100 дана. Враћа се кући и размишља о тој пожртвованој жени. Ћикако је упала ненајављена и назива га мрзовољним нежењом. На реч да се удала Инамурина кћи довело је да 1000 белих ЖДРАЛОВА полети у његовој глави иако је ту чисту лепоту видео свега два пута. А кад је чу да се и Фумико удала остао је запрепашћен. Ћикако му предлаже да уреди врт и поткреше грање, где већ 4 године вртлар ништа није радио и све изгледа запуштено. То што се Ћикако толико меша и што блебеће њему смета и нервира га. Нуди му уколико жели да прода очеву чајну колекцију да посредује и већ има и купца господина Оизумија из Кјота у чијој гостионици се његов отац тајно састајао са госпођом Ота. Рећи ће да би само кућу продао... У канцеларију позваће га Фумико и рећи да му је послала писмо без залепљених маркица. Збуњена зове га из јавне говорнице. Он јој честита удају, а она се није удала већ је нашла посао и Ћикако га је све слагала. Предлаже јој да дође у његову кућу и да га сачека. При сусрету она ће плакати, причаће о тугама, о кривици, о свим дубинама које и туга и кривица носе, а о дубинама љубави ћутаће... И упозориће га да је можда лаж да се и Инамурина кћи удала. Њему ће то бити све шала, а кад стигне њено писмо, она ће га у заносној игри отети од њега и исцепати на комаде... Постаће заносно једно,  а онда ће вечерати и тада ће Фумико да призна да је у писму захтевала да он разбије ону зделу 300-400 година древну, испечену у старој пећи Шино, са светло смеђом мрљом и црвеном нијансом. За њега то је ремек-дело и у њему не види ништа нечисто и лоше. Онда ће јој показати из очевог ормарића још једну зделу коју ни он сам није имао прилике много пута да види. Она препознаје да је то Карацу порцелан из Кљушуа корејског порекла. Упоредили су потом две зделе Шино и Карацу. Једна за човека, а друга за жену. Здела Карацу била је без украса, зеленкаста и са нијансама шафрана и трункама кармин боје. Две зделе као две душе њене мајке и његовог оца – али и као њих двоје... Фумико кува чај, а после тога разбија зделу Шино. И док пију чај замишљају да су негде на обали реке или на врху планине... Разбила је зделу а он није успео да је спречи у томе. Сутрадан он ће лепити 4 велика разбијена комада, а један који фали неће наћи, па ће побацати све комаде. Ипак опет их сакупља у намери да их закопа код камених корита где је Фумико извршила ово разбијање. Завио је комаде у хартију и одложио их у ладицу. Као и здела  и Фумико је постала изван савког поређења и она може бити она девичанска лепота и чистота, која му се не опире – трачак светла... Она је та која га ослобађа страсти... Када је позове на посао чуће да није дошла и пита се да ли је остала затворена од стида у соби, након што се подала њему. Одлази на њену адресу, но она није ни тамо. Девојчица од 12-13 година рећи ће му да је отишла некуда са пријатељицом и тада ће се сетити да му је Фумико рекла да јој смрт чучи и чека крај ногу и ту га облива хладан зној – шта ако и она изврши самоубиство... Она која га је повратила у живот сада не би смела умрети и нестати... Претходне вечери предала се непосредно и можда ипак осећа кривицу... Од свих жена остала му је једино Ћикако да избљује све своје наталожене осветничке отрове и сплетке, док је он журио у парк препун сенки...

              

„ТИШИНА“ ЈЕДНЕ (П)ОДБАЧЕНОСТИ...

Шусаку Ендо (1923-1996) врхунски романописац 20-ог века, родио се у Токију, а када му се родитељи разведу прелази да живи код рођака са мајчине стране у Кобео. У 12-ој години прима крштење и постаје римокатолик (хришћанин), а тада је испод 1 % становништва јапнаског исповедало хришћанство. По окончању Другог светског рата студира у Француској, где доживотно стиче непријатна искуства у виду нетрпељивости по расној основи, а то доводи до депресивних његових стања, а ускоро побољева и од туберкулозе, а што опет доводи до одстрањења читавог једног плућног крила (а поживеће овако 73 године). Његов закључак јесте да је све ово проузроковала вера хришћанска и ставиће је убрзо под лупу личне интроспекције и провере, а што ће неки назвати кризом верског идентитета!!!. Одлази у Палестину чиме ће свој лични доживљај хришћанства изменити, а своје искуство одбачености препознаће у Христу једном од одбачених. Враћа се у Јапан и пише дела на тему жигосаности, одбачености, о томе шта јесте дошљак и странац у туђој земљи, о болести и бесконачно дугим болничким данима, о историјској прошлости и судару са модерним добом, о Истоку и Западу, о веровању и безбожништву, о традицији и модерном свету... „ТИШИНА“ јесте његов најбољи историјски роман, чија је радња смештена у 17-и век, у Јапан, а кроз који је дат приказ мученичког страдања и одрицања од вере (апостазије) два португалска мисионара. Поред романа писао је и кратке приче, есеје, драме, сценарија и разматрања из теологије. У Сотомену у Јапану данас се налази и Музеј посвећен његовом животу и раду ако вам се посрећи посетите га. Године 2016-е Скорсезе снима по овом роману истоимени филм „ТИШИНА“ где главног јунака Родригеза глуми главни протагониста Гибсоновог хришћанског филма „Гребен спаса“ – име не могу да му запамтим, али препознадох лик...

Хришћанство је у Јапан стигло са Франциском Хавијером оснивачем језуитског „Друштва Исусовог“ 1549, а за будућих 60 година јапански двор биће милостив према мисонарима, са незнатно мањим прогонима. Најсуровији прогон биће 1587 који заводи шогун Хидејоши, када је 26 мисионара и јапанских хришћана разапео. Пред почетак 17-ог века у Јапану има око 300 хиљада конвертита (обраћеника у хрићшанство). А онда су стигли протестанти из Енглеске и Холандије лоше настројени према језуитима, али под будном подршком Шпаније и тада је почео „верски рат“ за превласт у трговини (рат 4 конкубине за једног супер мужевног Јапана). Нови шогун Иејасу 1614 доноси Други проглас о прогону хришћана, а до 1640 биће убијено око 5-6 хиљада хришћана. Прво су их спаљивали као ранохришћанске мученике на ломачи, а онда се применило мучење, а циљ вршења оваквог притиска водио је одрицању од вере и сарадњи са властима. До 1643 (време радње  романа) хришћанство је преживело и опстало у тајним заједницама, тако да се и даље сурово затире и сасеца у корену...

У Прологу сазнајемо да се Кристова Ферира после мучења у јами у Нагасакију одриче вере после 33 године живота и мисије на тлу Јапана. И чим су почели прогони он је тајно отишао у област Камигата да се позабави просвећивањем. Био је непоколебљив, храбар, редовно пишући извештаје Риму. Вест о његовом одрицању дочекана је са неверицом. 1587 Хидејоши започиње ужасан прогон хришћана, када је као што већ поменух 26 свештеника и верника погубио. Хришћанима су отимане куће и суорово су мучени до убијања. Године 1614 Токугава је наредио исељење хришћанске мисије из Јапана и тако је 6-7 октобра 1614 чак 70 свештеника протерано на острво Кјушу, да би било укрцано на бродове за Макао и Манилу. Но, 37 пркосних свештеника одбија да напусти паству и потајно остаје у Јапану,  а један од њих је и Фереира. О том прогону сачуваће се и једно његово писмо од 22-ог марта 1632 из Нагасакија, у коме описује положај хришћана. У лето 1629 ухапшено је петоро верника који остају непоколебљиви у вери и стога су мучени потапањем у кључалу воду на Унзену. Измучено је укупно њих седморо, јер су приведене супруга и ћерка једног од пет мученика. На обали кључалог језра осетли су сав ужас рана и опекотина и нису се одрекли Христа. Потом су им поцепали одела, привезали их за стубове да висе и наставили да их полевају кључалом водом уз помоћ избушених кутлача. Мученици Христови трпели су,  а девојчица Марија пада на земљу. Мучитељи узвикују да се она одрекла и враћају је силом у Нагасаки иако је она све урликом беспомоћним негирала. Осталих шесторо остају на планини мучења чак 33 дана, а из њихових уста неће се отети ни јецај, ни вапај, ни ропац, ни јаук, а ни крик... Било је у њима надљудске храбрости, снаге и издржљивост – било је Христа!!!... Мучитељи су имали налог да их безочно муче без убијања само да их присиле на одрицање. Али пошто се овај злочин отео контроли, долази лекар да им прицели ране. Враћени су у Нагасаки, а жену Беатрис да Косту одвели су у јавну кућу. Преостали завршавају у затвору. Овај догађај довео је до још већег ширења Христовог учења и вере и сва тиранија изазвала је само већи контраефекат. После једног оваквог писма 1635 у Риму су се окупила 4 свештеника са намером да заплове у Јапан, а како би у тајности извели нову успелију мисију и опрали љагу са Феририног имена, чиме је погажен углед  и част Цркве у Риму. План је означен као суманут и није заслужио благослов надређених, а задатак је назван опасним. Али отац Рубино и  4 свештеника ипак добијају дозволу за одлазак. Из Португалије још 3 свештеника желе да крену пут Јапана са другачијим мотивима – Фереирини одани ученици из манастира Камполида: Франциско Гарпа, Хуан де Санта Марту и Себастијано Родригез, који су те гласине о Феририном одрицању од вере прихватили са сумњом и резервом (неверицом). А кад то не могу да прихвате, желе да крену и лично се увере. Једва су добили дозволу (благослов, допуст) за пут 1637 и запловили ка најудаљенијој тачки (или тачци мени је све једно те исто). Од 1629 хришћани су у Јапану мучени погружавањем у базене са кључалом водом, а дневно се бацало на муке 60-70 људи. Овакве извештаје слао је сам Фереира... Себастијано Родригез рођен је 1610, а са 17 година започиње верски живот, а ево га већ како јури са 27-28 лета да открије истину о учитељу Фереири. Кренули су 25 марта 1638 на броду „Санта Изабели“ и већ код обала западне Африке сустиже их олуја. Почетком априла стижу до острва Порто Санто, а убрзо и до Мадеире. На Канарским острвима су 6-ог априла где их затиче кишни пљусак. На броду избија епидемија, а око 100 људи јечи по палуби од болова. Родригез их лечи. Рт добре наде опловиће 25 јула (тод датума умреће и Родригез неких 36 година касније) и тада им је јак ветар поломио један од јарбола, па су се убрзо насукали на хридине. Срећа да други бродови притекоше да их спасу од потопа. Стиже их несташица воде и хране. Почетком октобра стижу у место Гоа, а најсвежије вести кажу да се 35 хиљада хришћана побунило у Шимабари. Нажалост побуна је угушена  и сви су искасапљени, а због нереда Јапан је забранио све односе са Португалијом, што је значило немогућност упловљавања у јапанске воде. У Макаоу 3 мисионара су очајни пошто не знају како да се убаце у Јапан. У Макаоу већ 10 година ради школа за образовање мисионара за Кину и Јапан. Визитор Валињано из Макаоа рећи ће им да од 1633 престају све новости тајне мисије у Јапану. Холандски морнари пренели су вест да је Фереира мучен у јами и зато Валињано није сагалсан да ова 3 Португалца крену за Јапан... Од Родригеза остала су писма,  а прво је написао када им је Валињано испричао о опасностима које походе Јапан... Кренимо редом кроз 10 поглавља.

Поглавља 1-4 јесу Родригезова писма... У Макао су стигли 1-ог маја у мисионарску школу, где му Франсис помаже у раду, а Хуан је на ивици да добије маларију. Ректор Валињано противи се њиховом одласку у Јапан, али они желе да оду и сакупе разбијено стадо Христово, како се пламен вере не би угасио, а желе да одгонетну истину у вези са случајем учитеља Фереире. У Јапан је највећи мучитељ хришћана Инуе (И-НУ-Е): лукав, подмукао, успева да их мукама натера да се одрекну вере,  а и он сам је бивши верник ( био је крштен). Трговачки монопол над свилом држе Португалци у Макаоу. Овде упознаје једног Јапанца, са којим креће у потрагу за бродом који ће их тајно пребацити на обале Јапана. Тај човек има 28-29 година, увек је припит, по занимању је рибар и зове се Кичиђиро. Он је сведок о прогону хришћана на Хјушу и гледао је како 24-о људи привезаних за кочеве умире после мучења од 7 дана. Негираће да је хришћанин и биће им водич по пристизању у Јапан. Брод којим су намеравали да крену начели су бели мрави. Кад су санирали штету запловише ка Тајвану и Јапану. Санта Марта добија грозницу, омршавио је и остављају га. Да ли Бог људима задаје „БОЉУ СУДБИНУ НЕГО ШТО ЉУДСКО ЗНАЊЕ МОЖЕ ДА ЗАМИСЛИ“... Поћи ће са 25 морнара Кинеза и запловити са ударима повољног ветра. Кичиђиро је по њима лукав, слабог и несталног карактера, па га држе на оку,  а воли да забушава у раду због чега ће га остали морнари испребијати. Прибојавају се да му не смеју много веровати, али ипак му наивно верују. Зар није и Христос положио самога себе у шаке људи који тога нису били вредни. Кичиђиро много пије и у пиће утапа ужасна сећања, док Родригез стално оживљава најомиљенији Христов лик и лице, чији изглед реконструише и призива, а о чему Библија не пише. Је ли то лице нежно, дугог носа, коврџаве косе, црне браде и има ли на њему храбрости, живота и снаге. Од пртљага на ово путовање понели су своја срца спремајући се духовно за полазак који ће уследити корз 5 дана. Родригез пише остављајући писани траг о сведочанство о битним догађањима. После 8 дана од испловљавања из Макаоа време је лепо,  а онда 6-ог маја улећу у олују, када им ветар и таласи ломе брод, а појавиће се и пукотине кроз које ће вода надирати. Биће то ноћ у којој ће избацивати воду,  а процеп затискивати тканинама. У зору олуја стаје, а Кичиђиро ништа није помогао, прележао је и даље негирајући да јесте хришћанин, но одаде га једно „Санта Марија“ које изговори. Хоће ли Кичиђиро постати енигма за све њих – ЕНИГМА КИЧИЂИРО... Стижу на копно и је ли то доиста ЈАПАН... У извидиницу одлази Кичиђиро – а хоће ли он бити још и Јуда који продаје хришћанство. Појавиће се група људи – потајних хришћана. Они су их сакрили у своје куће, а већ сутрадан пребацише их у колибу у планини, у рибарском месту Томоги, близу Нагасакија (са 200 кућа и већином хрићанског становништва). Живе у тајности хришћанство, а већ 6 година нису срели свештеника (последњег Мигела Мацуду убили су новембра 1633). Да би наставили да се причешћују и крштавају самоорганизовали су се и из села одбарали најстаријег који је вршио улогу свештеника тако одржавајући неугасивим фитиљ вере. Нови свештеници донели су крстиће (распећа), служили су поноћне мисе, иповедали. Основали су нешто слично ранохришћанској катакомби,  а под колибом и земуницу. А како је у другим селима још нису дознали, живе скрито, а жеља им је да саберу разбијено и преплашено стадо... У јуну овде су сезоне киша, које лију без престанка. Сељани живе од узгоја кромпира и пшенице, а пиринчаних поља овде нема. Вредни су и издвајају велики данак. Раде „КАО КОЊИ И СТОКА“, а тако и липсавају (горе од животиња). Хришћанска вера дала им је искру топлине и ведрине,  а нови проповедници опходили су се према њима људски, са благошћу и топлином. Сељани су сличних лица и Родригез их помеша. Овде има природно љутитих лица,  а да у њима изнутра нема ни беса, ни љутње, ни мржње,  а за веру показују велико интересовање. Такав је Ичизо. Начинили су календар празника које поштују и славе (пар највећих празника), а пред иконама се моле. Званичници врше упаде и препаде: упадају у куће и лове хришћане, а за свако потказивање дају награде (300 сребрњака за свештеника, 200 за часног брата, 100 за вернике). Зато сељани на своја лица навлаче тешке маске и она су без израза, без туге, без радости,  а Бог ове људе као да постави на пиједестал најтежег испита и пробе (провере)... Родригезу и Гарпу нерви су напети као струне док се питају да ли је Фереира жив, те стога једна од њих мора поћи до Нагасакија. Осмелили су се и започињу прве обиласке око колибе коју зову манастиром и шетају шумским падинама. Једном док седе зачуће и људске гласове, али су од страха занемели и нико их није пронашао. Од тада мере опреза су појачали и опет не излазе вани. Кроз 5 дана крстили су једно новорођенче. И шта кад Христос „НИЈЕ ДАО СВОЈ ЖИВОТ ЗА ДОБРЕ И ПРЛЕПЕ. ЗА ОНО ШТО ЈЕ ДОБРО И ПРЕЛЕПО ЛАКО Е УМРЕТИ; ТЕШКО ЈЕ ДАТИ ЖИВОТ ЗА БЕДНЕ И ИСКВАРЕНЕ“... А када су увече остали сами у колиби неко је покушао да отвори врата испред којих је глас изговарао да долази из Фуказаве и да желе исповест. Била су то двојица изнурених сељана који су препешачили рањавих стопала 100 километара, крили се по шумама и они су гласови људски које су онда преплашено начули. Јели су халапљиво изгладнели,  а Кичиђиро им је испричао где се крију свештеници. Од ове двојице сазнаће да је Кичиђиро хришћанин који се пре 8 година одрекао вере згазивши Христову икону, док су му сви чланови породице остали у вери и због тога изгорели на ломачи, а он је тај призор ужаса посматрао... Хришћани и даље постајно овде живе у молитви, без мисе и очекују долазак нових свештеника и зато ова два сељанина позивају их да дођу у Гото. Одлучено је да крене Родригез, препун сумње и страха, иако се плаши издаје. У селу затиче превише посла – много исповести и крштења. У селу је херој Кичиђиро коме се све опрашта. У једном дану крштено је чак 30-оро људи и деце. Исповеђено је око 50 људи. Два старца рећи ће да је Фереира основао свратиште за болесне и напуштену децу у Шинмацу код Нагасакија и да је био благ и добар. Родригез им предлаже да се самоорганизују као и житељи села Томоги и тада су почеле свађе. Од њега траже крстиће, медаљоне са ликом светаца, иконе. Родригез покида своју бројаницу и подели им зрнце по зрнце (куглицу по куглицу) и као да им подели сузу по сузу. После 5 дана враћа  се у колибу срећан, радостан, испуњен и коначно због нечега осећа да је од користи овде. И док на обали чека Мокичија чуће упозорење да бежи, јер су стражари упали у село и врше претрес. Успева са Мокочијем и Кичиђиром да се докопа колибе. Ко је доушник... Село је у стању преплашености иако ништа није пронађено. Сељани су и даље глумили „БУДАЛЕ“. Ипак поставило се питање издаје и сумње. Сељани живе у беди и сиромаштву, а чак и имућнији само два пута годишње једу принач. Хране се поврћем,  а за пиће користе млаку воду. Једу и корење. Много су опорезовани и робље су самураја!!!... Петог дана јунског десило се нешто злослутно у подножју планине: сеоски керови су лајали, а старжари су упали  у село. Родригез и Гарпо силазе да посматрају из прикрајка шта се дешава и примећују да је све замрло и замукло. Пошто самурај ништа није нашао узео је једног сељанина за таоца старог Ђисама (који је имао улогу свештеника  у селу), кога увезаше у конопце. Самурај нуди сељанима 100 сребењака ако поткажу хришћане,  а кроз 3 дана каже да ће се вратити да узме још једног таоца. Сељани се заклињу да неће издати!!!... Свешетници би да оду у Гото, но лукави доушник Кичиђиро саветује им да оду некуда даље. Село је подељено: једни им говре да остану, а други кажу да треба да оду. Ако остану Мокичи, Ичизо и жена Омацу биће им заштитници. Осмог јунског дана званичници долазе и дају потказивачима као награду умањење пореза. Сељани су одолели искушењу и ту се ненађе потказивач и продана душа!!!... Наређено им је да до сутрадан у Нагасаки пошаљу 3 таоца. То је замка и опет се свађају – расправљају. Моле Кичиђира да иде уместо њих, а јављају се за добровољни одлазак Мокичиј и Ичизо. Дана деветог јунског Мокичи упита шта да раде ако им понуде да згазе икону. Родригез рече да згазе и не слутећи да их последњи пут види у животу!!!... ТИШИНА ГОСПОДЊА, а већ 20 година како траје прогон... БОГ ЋУТИ... Три таоца су затворена и испитивана,  а када им изнеше икону са ликом Пресвете Богороде која држи малог Христа они сви погазише, но безбожнике јапанске није лако обманути. Наредба беше још и та да пљуну на крст и распеће, а Богородицу да назову курвом. Инуе је најопаснији безбожник који зна колико хришћани поштју Богородицу... Нису могли да пљуну, плакали су и признали да су хришћани – њих двојица,  а трећи Кичиђиро све то могао је, нашто је ослобођен. Побегао је,  а Ичизо и Мокичиј 10 дана проводе у затвору... Крајем јуна у село долази званичник који чита проглас о томе како ће их дати на умор воденом казном. И 22 јуна поведоше их на муке, завезаше за два дрвена крста, тако да са сваком плимом тела ће им до браде бити потопљена у воду. Изнуриваће их како би постепено умрли за 2-3 дана. Увече долази жена Омацу са нећаком да нахрани ова два мученика. Они у мукама не могу ни мрву да прогутају и потрешене жене се враћају, плачући и јецајући и не нахранивши гладне. Цело село прича, из даљине посматра и моли се за њих, док Мокичиј пева... И 24-ог јуна сељани посматрају издалека и још су живи. Увече сви умиру смрћу мученичком и праведном: „ЈАДНО И БОЛНО“... Долазе званичници, стражари и скидају мртва тела и пале их,  а пепео бацају у море. ТИШИНА БОЖЈА и даље је депресивна. „БОГ ПРЕКРШТЕНИХ РУКУ НЕМО СЛУША КАКО МУ СЕ ЉУДИ ОЧАЈНО МОЛЕ“... Стражари намеравају да претраже и планину, па два свештеника морају да напусте колибу и у тој бежанији разилазе се и растављају њихови путеви Господњи, док се једном кобно опет не саставе у страдању... „ВЕЛИЧАНСТВЕН САН“ се развејао и распршио... „У ОВОЈ ЈАЛОВОЈ ЗЕМЉИ МОРАМО ОСТАВИТИ БАРЕМ ЈЕДАН МАЛИ АШОВ ДА ОБРАЂУЈЕ ТЛЕ“... Гарпе је кренуо ка Хираду,  а Родригез је превежен на неко острво у ново село, одједном сам и препун страха, а село затиче у СТАРХОВИТОЈ ТИШИНИ и пустоши, где је све разбијено и разорено, разваљено... У једној колиби ће преспавати,  а изјутра кренути у планину, где налази остатке ватре и нигде тог човека који му измиче за корак да сретне... У бари се огледа и он сам, али и лик и лице Христово и је ли оно уморно и упало, уплашено, је ли изнурено и очајно, кад Бог је и даље нем и једино још траје ТИШИНА... Ужасна мисао о непостојању Бога колико је апсурдна и јесу ли узалуд сви страдали, а мисионари колико су залуђени и у заблуди... А ако је „ОЧАЈ НАЈВЕЋИ ГРЕХ ПРОТИВ БОГА КО МОЖЕ ПОЈМИТИ „ТИШИНУ ГОСПОДЊУ“ ЗАЦЕЛО БИ ТРЕБАЛО БАР ЈЕДНУ РЕЧ ДА КАЖЕ ЗА ХРИШЋАНЕ“... Опазио је колибу, а у њој трагове људског измета и ватре. Стиже у рибарско село и луку са 4 чамца питајући се да ли му је ово нова парохија. Одједном зачу мушки глас кога коначно сустиже и он му показује да се сакрије. Био је то верни пратилац издајничко псето Кичиђиро који му нуди да га одведе у хришћанско село. Но да ли ће га продати за 300 сребрењака, чак 10 пута више него што је Јуда продао Христа за 30 новчића... Кичиђиро му даје храну ону тешку која ће га дуго морити и тако се над том пресланом рибом измирише... А је ли Христос икад био бесан и љут или вазда препун љубави и како је могао отерати Јуду и је ли му се обратио икад са гађењем. А можда је Јуда несрећна лутка марионета у руци моћника. Родригез је жедан, а Кичиђиро одлази да му нађе воде и доноси је у крчагу. Одводи га у хришћанско село у коме постоји црква и свештеник који није Јапанац. Но та прича је нова клопка и замка... Исповедиће Кичиђира и опростити му по дужности, а онда ће Родригеза зграбити људи, а издајнику бацити сребрењаке у лице... А да видимо шта даље дознајемо кроз поглавља 5-10... Родригеза одводе пред једну колибу где је 4-5 људи и жена Моника, седело на трави са везаним рукама. Један од мушкараца зове су Хуан. Све су то покрштени Јапанци које је крстио Ишида убијен код Узена. Ови људи сневају о рају у коме неће бити патње, бола и муке... Долази самурај са белом лепезом и рећи ће им да нису ухапшени из мржње, па ипак он неће стати док не сломи кичму државе, што тада беше сваки тај сељанин (или сељак, тежак). Патња јесте та која нараста овде као квасац, она дроби и мрви, њен терет је претежак и окрутан – бруталан!!!... Самурај издваја Родригеза и тражи од њега да изговори праву реч, на коју ће сви заробљени бити пуштени – да се одрекне вере!!!... Родригез тражи да само њега казне, но пошто се није још одрекао затвориће га у једну колибицу. Сам је и моли се, а хришћане су некуд одвели... „НИЈЕ ГРЕХ ДА СЕ КРАДЕ И ЛАЖЕ. ГРЕХ ЈЕ ДА ЈЕДАН ЧОВЕК ОКРУТНО ПРЕГАЗИ ТУЂИ ЖИВОТ И ДА УОПШТЕ НЕ БУДЕ СВЕСТАН РАНЕ КОЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВЉА“... У колибицу код Родригеза долази преводилац који прича португалски и он има лепезу и њоме маше... И он је син самурајски који беше некад крштен, а сада више није верник. Препун је мржње и повређености и прича о оцу Кабралу који се ругао Јапанцима, па тврди да су мисионари овде изазвали све ове невоље. Између њих двојице размотава се верски и борбени дијалог у коме се сукобљавају аргументи за и против. Уколико се не одрекне вере обесиће све сељане у јами наглавачке. Још му рече да ће ускор дознато ко је Инуе захваљујући коме неколико отаца се ипак одрекло вере, а да ће сусрести и Фереиру који после одрицања има ново јапанско име, жену и замак у Нагасакију, част и углед!!!... У оно што чује Родригез и даље не верује,  а тумач насмејан одлази. Сада молитва не може да га умири,  а бол у срцу је огроман... „ГОСПОДЕ, ЗАШТО ЋУТИШ? ЗАШТО СЕ ОД ТЕБЕ ЧУЈЕ САМО ТИШИНА“... Донеће му бундеву за јело... А шта ако живот није требало посветити доксологији Бога, већ изношењу незадовољства... На данашњи дан његова искушења су управо таква да се осећа као ЛЕПОРОЗНИ ЈОВ, коме је тешко да подигне глас и прослави Господа!!!... Одводе га до пристаништа где ће угледати издајника Кичиђира, кога нити мрзи, нити има порива да му се освети. Одвозе га некуда на чамцу у луку Јокозе Но Ура... „ШТА  СЕ ТО СА ТОБОМ ДЕШАВА?... ПОЧИЊЕШ ЛИ ТО ДА ГУБИШ ВЕРУ?“... Чучао је као дивљи пас тресући се од страха, а село су спалили до темеља... „ЗАШТО СИ НАС ТАКО НАПУСТИО... ЧАК ЈЕ И СЕЛО БИЛО ТЕБИ ПОДИГНУТО, А ТИ СИ ГА ПРЕПУСТИО ПЕПЕЛУ? ЧАК И КАДА СУ ЉУДИ ИСТЕРАНИ ИЗ ДОМОВА СВОЈИХ, ЗАШТО ИМ НИСИ ПОДАРИО ХРАБРОСТИ? ЗАР СИ САМО ОСТАО ДА ЧАМИШ У ТИШИНИ НАЛИК НА ТАМУ КОЈОМ САМ САДА ОКРУЖЕН? ЗАШТО? БАР МИ РЕЦИ ЗАШТО? МИ НИСМО СНАЖНИ ЉУДИ КАО ЈОВ, КОЈИ ЈЕ ИСКУШАВАН ГУБОМ. ОГРАНИЧЕНА ЈЕ НАША ИЗДРЖЉИВОСТ. НЕ ШАЉИ НАМ ЈОШ ПАТЊИ“... А ТИШИНА је тврдоглава, па ћути и даље,  а треба му храбрости и нове снаге!!!... Стигли су до варошице Омура, а док га спроводе деца га гађају камењем, а будистички нетрпељиви свештеници пљују га, а људи окрећу главу... Пролази кроз село Сузуда на путу до Нагасакија... Прати их Кичиђиро... И Христос је под теретом КРСТА ходио ка брду ГОЛГОТА и ту патњу сада трпе и хришћани Јапана... Плакао је... „ШТА ГОД ДА СЕ ДЕСИ, НИКАДА СЕ НЕЋУ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“ (ех Родригез, никад ни 3 пута немој помислити, а камо ли рећи)... У варошици Исахаја завезали су га за дрво као пса, а Кичиђиро му доноси пар зрна пиринча у напуклој здели (који то још Јуда храни Христа)... На равници Чизукано расправљају се самураји, ту га испоручују, одводе у затвор на ободу Нагасакија, а по потреби крећу и прва иследничка испитивања... Стражари му доносе дебљу хартију и узице и од тога направиће бројанице. Моли се и оживљава Христов лик и лице: „ТЕ БЛАГЕ И БИСТРЕ ОЧИ, ТАКО ПОРОДОРНЕ ДА ВИДЕ САМУ СРЖ ЉУДСКОГ БИЋА... ЛИЦЕ КОЈЕ НЕ МОЖЕ ДА ПОГРЕШИ, НИТИ ДА ИЗУСТИ РЕЧ УВРЕДЕ“... После 9 дана изводе га и одводе у нову ћелију. Сутрадан ће угледати групу хришћана коју негде одводе, а свако вече у затвору ослушкује речи њихове молитве „ОЧЕ НАШ“... И пита се Родригез зашто Бог : „НИКАКО ДА ПРЕКИНЕ ТИШИНУ... НЕ БИ ТРЕБАО ДА ДОВЕКА“ ЋУТИ... Преко дана затворенике одоводе у поља на присилни рад. Међу њима је и Моника. Добија дозволу од стражара да их два пута дневно посећује и са њима разговара. Заједно се моле, а он их исповеда... „НЕЋЕТЕ НАИЋИ НА ВЕЋУ ПАТЊУ ОД ОВЕ... ГОСПОД ВАС НИЈЕ ЗАУВЕК НАПУСТИО. ОН ЈЕ ТАЈ КОЈИ НАМ ВИДА РАНЕ; ЊЕГОВА НАМ РУКА СПИРА КРВ. ГОСПОД НЕЋЕ ДОВЕКА ЋУТАТИ У ТИШИНИ“... А пером од пилећег крила бележиће своје доживљаје и присећања. Постао је мирнији и спокојнији... „ГОСПОДЕ, НЕЋЕШ НАС ЈОШ ДУГО ОДБАЦИВАТИ“... Сада је имао поверење у Бога. Стражар му доноси ново мекше одело које носе будистички свештеници, наређује му да се пробуче у памук уместо у тешко одело од конопље које је већ имао на себи... Одбија мислећи да је све замка и понижење, а онда се пресвлачи. Воде га на испитивање код званичника... Самураји са лепезама седе на 5 столица. Родригез пред њима натеран је да понизно, покорно и послушно клечи. „УБРЗО ЈЕ И САМ СХВАТИО ДА МУ СЕ ЛИЦЕ КАМЕНИ КАО МАСКА“... Испитивање наноси му бол, а њихове речи уједају га за срце и душу (ех, Родригез много боли зар не!!!)... За Родригеза „ИСТИНА ЈЕ СВЕОПШТА. КАД НЕ БИСМО ВЕРОВАЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА СВЕОПШТА, ЗАШТО БИ ТОЛИКО МИСИОНАРА ТРПЕЛО ТЕ СИЛНЕ НЕДАЋЕ? ИСТИНУ ТАКО ЗОВЕМО УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ ОНА ЗАЈЕДНИЧКА СВИМ ЗЕМЉАМА И СВИМ ВРЕМЕНИМА“... Старац испитивач (а то је И-НУ-Е; добро запамтимо крволочна имена) му рече да је хришћанство у Јапану као дрво које се на измењеном тлу суши. Можда је то дрво донето из Европе тамо густо и препуно пупољака, а овде чак ни да процевта. Тло се разликује, као и хемијски састав воде, која га залива и храни... Родригез ће се ухватити за бројку од 300 хиљада хришћана у Јапану. Родригеза помало зачуди и учини му се да овај превејани старац још сваки његов аргумент као да сагласно одобрава у овом поступку убеђивања и превођења. А лишће и цветови не расту по том дрвету само зато што „ЂУБРИВО НИЈЕ БАЧЕНО“... Родригез зна ако било шта даље каже, свеједно је и биће кажњен!!!... Испитивао га је И-НУ-Е намесник Чикуга... Наизглед то лице беше добро и кротко и препуно „разумевања“... Испитивачи одлазе, а Родригез плаче, па га враћају у ћелију. Након 3 дана изведена су 3 затвореника да ископају 3 рупе, мислећи да копају клозет. Један од копача добија сунчаницу, а затим и батине да му је позлило до узгрожености по живот. Умро је Хисагоро пре помазања и сахрањен је у шуми иза затвора сутрадан... Стража је допуштала молитве, само под условом да не праве немире, а Родригезу допуштају да их обилази и пише писма... Необичност или замка!!!... Долази и Кичиђиро, док Родригез неће да му чује ни гласа... „чак и кад би покушао да опрости том човеку, не би могао да из памћења одагна мржњу и бес који су и даље у њему вребали“... Кичиђиро признаје оцу да га је обмањивао и то непрестано и да мрзи и њега и све хришћане. Стражари су га отерали моткама, а он је вриштао и кукао... „А ЈА ИМАМ ПРАВА ДА ПРЕКЛИЊЕМ! И ОНАЈ КО ЈЕ ЗГАЗИО СВЕТУ СЛИКУ ИМА ПРАВА ДА НЕШТО КАЖЕ. ЗАР МИСЛИТЕ ДА САМ ТО С ВОЉОМ ЧИНИО? НОГА МЕ ЈЕ ЗАБОЛЕЛА. БОГ ОД МЕНЕ ТРАЖИ ДА ОПОНАШАМ СНАЖНЕ ИАКО МЕ ЈЕ СТВОРИО СЛАБИМ. ЗАР ТО НИЈЕ НЕРАЗУМНО?... ОЧЕ... НИСАМ ВАС ИЗДАО ЗБОГ НОВЦА. ЗВАНИЧНИЦИ СУ МИ ПРЕТИЛИ... УЧИНИО САМ НЕШТО ЗБОГ ЧЕГА НИКАД НЕЋУ МОЋИ ДА СЕ ИСКУПИМ... ЈА САМ ХРИШЋАНИН. БАЦИТЕ МЕ У ЗАТВОР“... Каква иронија и какав цинизам бити само на речима хришћанин!!!... Родригез изговара Симбол вере, а Кичиђира одвлаче у затвор – а је ли он опет клопка да наведе и друге на одрицање... Наивни Родригез му више не верује, али га исповеда и даје му опрост када каже: „ДАЋУ ТИ ОПРОСТ, АЛИ НЕ МОГУ ДА ТИ ВЕРУЈЕМ“... Онда ће унутар самога себе рећи: „ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА ХРИСТ ВОЛИ БАШ ТОГ ПОГАНОГ ЧОВЕКА? ЗЛО ЗАДРЖАВА СВОЈУ СНАГУ И ЛЕПОТУ, АЛИ ТАЈ КИЧИЂИРО не завређује чак ни да буде назван злим“... Отпушта га с миром!!!... Ипак теорија је једно, а стваран живот нешто друго, па Родригез не може да му опрости... Посрамиће се када оживи Христов лик и лице које је уплакано... Четворо хришћана изведено је да погази икону, а ако то учине пуштају их на слободу. Нису то учинили и стајали су непомично!!! Све их враћају у затвор, осим Чокичија њему су одрубили главу мачем... А званичник ће рећи: „ЕВО ШТА СЕ ДЕШАВА КАДА ИСМЕВАТЕ ЖИВОТ“... Стражар доводи Кичиђија и он са лакоћом гази икону... „ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ, АЛИ НИШТА СЕ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО... ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ, А СПОЉАШЊИ СВЕТ НАСТАВИО ЈЕ КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДЕСИЛО. ЗАР НЕШТО МОЖЕ ДА БУДЕ ВЕЋА ЛУДОСТ? ЗАР ЈЕ ТО МУЧЕНИШТВО? ЗАШТО СИ НЕМ?... ЗАШТО СЕ ОВА ГЛУПОСТ НАСТАВЉА?... А ТИ ОД СВЕГА ТОГА ОДВРАЋАШ ЛИЦЕ, КАО ДА НЕ МАРИШ. ТО... ТО НЕ МОГУ ДА ПОДНЕСЕМ... ГОСПОДЕ, НЕ НАПУШТАЈ МЕ ВИШЕ!... КАДА ТИ СЕ ОБРАЋАМ, ЧИНИ МИ СЕ КАО ДА САМО ХУЛИМ... ЈЕ ЛИ ТО ОНО ШТО ЖЕЛИМ, ДА МИ СЕ УКАЗУЈЕ ПОЧАСТ, ДА МИ СЕ МОЛЕ, ДА МЕ НАЗИВАЈУ СВЕЦЕМ?... МУЧЕНИШТВО ОВИХ СЕЉАКА... КАКО ЈЕ САМО БИЛО БЕДНО И ЈАДНО, КАО КОЛИБЕ У КОЈИМА ЖИВЕ И КАО РИТЕ У КОЈЕ СУ ОДЕВЕНИ“... После 5 дана Родригез се изнова сусреће са Инуеом када ће се повести разговор на један помало шаљив и неозбиљан начин (ироничан) – причаће о женама, о конкубинама и моногамији... По Родригезу није битна народна припадност жене, већ то да је она одана  и верна једном супругу. А та једна, верна и одана супруга јесте хришћанство... Од 4 конкубине (Шпаније, Португалије, Холандије и Енглеске) за Инуеа Португалија је нешто као „ЉУБАВ РУЖНЕ ЖЕНЕ“... ЧИЈА НАКЛОНОСТ УЗНЕМИРАВА,  А МИСИОНАРИ ОВДЕ ВРШЕ ПРИСИЛУ,  А У ЈАПАНУ ЖЕНА КОЈА НЕ МОЖЕ ДА РАЂА ДЕЦУ (ЗОВУ) ЈАЛОВОМ И (МИСЛЕ) ДА ТАКВА ЖЕНА НИЈЕ У СТАЊУ ДА БУДЕ СУПРУГА“... ИСТРАЈНА И УПОРНА НАКЛОНОСТ РУЖНЕ ЖЕНЕ ЗА МУШКАРЦА (ЈЕ) НЕПОДНОШЉИВ ТЕРЕТ... ЈАЛОВА ЖЕНА НИКАДА НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ СУПРУГА“...Увече осамљени Родригез размишља о Христовом лику... „ЊЕГОВЕ ОЧИ, КАО ОЧИ СВИХ ЖРТАВА, БИЛЕ СУ ПУНЕ ТУЖНОГ МИРЕЊА СА СУДБИНОМ ДОК ЈЕ ПРЕКОРНО ПОСМАТРАО ГОМИЛУ КОЈА МУ СЕ РУГАЛА И КОЈА ГА ЈЕ ПЉУВАЛА. А У ТОЈ ГОМИЛИ СТАЈАО ЈЕ И ЈУДА“... Стајаће и Кичиђиро!!!... Но, Родригеза још нико није ударио, а ни телесно казнио,  а хришћане овде живе пеку у ватреном огњу, даве их у кључалој води, изгладњују их до смрти!!!... А он овде још и мисонари, има 3 оброка, чак се и моли,  а званичници и стража према њему су веома наклони и љубазни, а у ћелију му односе „ДВА СЛАМНАТА МАДРАЦА“... Одбија вишак хране и наставља да спава на поду... После 10 дана изведена су 3 хришћанина (једна од њих је и Моника која га је нахранила скривеним краставцем из недара) и одводе их на принудан рад. Сутрадан стражари га воде до Нагасакија пред самураје на пропитивање. „БОГ И ДАЉЕ НИЈЕ ПРЕКИНУО ТИШИНУ“... Обраћа му се тумач и открива му ускоро сусретање са Фереиром. Доводе 3 затвореника, а међу њима су Моника и Гарпе... Иако жели да прича са њим, неће му дати... Затворенике су умотали у асуре, а Гарпеа су оставили крај воде да гледа,  а затим су их убацили у чамац и завеслали ка пучини како би их побацали да се удаве и утопе. Но, ако се Гарпе одрекне вере спасиће 3 живота (и није било довољно што је то троје претходно погазило иконе). „ЋУТИШ... ЧАК И У ОВОМ ТРЕНУТКУ НЕЋЕШ ДА ПРЕКИНЕШ СВОЈУ ТИШИНУ – ЗАШТО?“... Чамац је завеслао ка пучини страдалној... Гарпе скаче у море и плива за чамцем вичући: „ГОСПОДЕ, ПОЧУЈ НАШУ МОЛИТВУ“... Побацаше их све у воду, а са њима утопи се и Гарпе!!!... Родригез у ћелији проводи безличне и монотоне дане у безвољности непрестано загледан у једну те исту тачку. Нем и непомичан. „САЖАЉЕЊЕ НИЈЕ ИСТО ШТО И ДЕЛАЊЕ. НИЈЕ ЉУБАВ. САЖАЉЕЊЕ, БАШ КАО СТРАСТ, НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО  СВОЈЕВРСНИ НАГОН“... Инуе је ово назвао „ПРЕТЕРАНОМ ЉУБАВЉУ РУЖНЕ ЖЕНЕ“, чија је „УПОРНА ЉУБАВ... ЗА МУШКАРЦА НЕИЗДРЖИВ ТЕРЕТ“... А тај мушкарац је Јапан!!!... Родригез не може да прихвати да сељаци умиру и страдају због њега како му се пребацује на терет, зар они нису „САМИ ОДАБРАЛИ СМРТ – ЈЕР ИМАЈУ ВЕРЕ; АЛИ ТАЈ ОДГОВОР ВИШЕ НИЈЕ БИО У СТАЊУ ДА МУ ЗАЦЕЛИ РАНЕ“... Бол му притиска и гњечи груди, па се присећа Христа који каже: „ДУША МИ ЈЕ СМРТНО ТУЖНА“... А ЗНОЈ МУ СЕ ПРЕТВОРИО У КАПЉИЦЕ КРВИ... ДА ЛИ ЈЕ И ТАЈ ЧОВЕК ТЕ НОЋИ ОСЕТИО БОЖЈУ ТИШИНУ?... БОГ ЈЕ ОДРЖАВАО СВОЈУ НЕУМОЉИВУ ТИШИНУ... БОЖЕ МОЈ! БОЖЕ МОЈ! ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?... Да ли Бог заиста постоји? Окренут према зиду, свештеник се наглас насмејао“... У септембру долази тумач и саопштава му да ће видети Фереиру. Родригез је утучен, изнурен, исцрпљен, сломљен, тако да га односе у носиљци. „КУДА ИДЕ И СА КИМ ЋЕ СЕ СРЕСТИ – ТО МУ САДА НИЈЕ БИЛО ВАЖНО... КАО ИРОД СА ХРИСТОМ, ТИ ЉУДИ ПОСТАВЉАЈУ ПИТАЊА БЕЗ ИКАКВЕ ЖЕЉЕ ДА ЧУЈУ И РАЗУМЕЈУ ОДГОВОР“... За Родригеза је све мучење и неспокој. Стигли су у будистички храм, а Фереира долази погнуте главе и тада је завладала „МРТВАЧКА ТИШИНА“. Родригезова прса раздиру: чежња, бес, туга, мржња и заплака... Учитељ Фереира је нем, жив и више нема браду... Родригезу се отима тек оволико: „МОЛИМ ВАС... РЕЦИТЕ... НЕШТО“... У храму су Саишођи у коме је Ферира већ годину дана... Сада је часни Савано, много пише, преводи књиге из астрономије и медицине. Одједном се распричао без застајкивања и каже да је од користи Јапану, а они не трпе бескорисне овде (зар ико трпи бескорисност нашу). Родригез га упита колико је доиста срећан овде... Тумач који надзире разговор убацује се и каже да Фереира пише књигу у којој побија погрешна хришћанска учења и нуди Родригезу да је ишчитава у затвору. Родригезу је ово ново злобно мучење... „ГОСПОДЕ, И ДАЉЕ ЋУТИШ. И ДАЉЕ ОДРЖАВАШ СВОЈУ ДУБОКУ ТИШИНУ – И ТО У ОВАКВОМ ЖИВОТУ“... У Фереирином оку спазиће траг сузе (но суза може бити и лажна), но бивши учитељ му саветује да се ипак одрекне вере, показује му ожиљке свога мучења у јами... И тумач му исто говори, јер „ПУТ МИЛОСТИ ЈЕДНОСТАВНО ЗНАЧИ НАПУСТИТИ СЕБЕ... НИКО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ТРУДИ ДА ДРУГЕ ЉУДЕ ПРИВУЧЕ У СВОЈУ ВЕРУ. ПОМАГАТИ ДРУГИМА ЈЕ ПУТ БУДЕ И ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ – ПО ТОМЕ СУ ТЕ ДВЕ РЕЛИГИЈЕ СЛИЧНЕ. ОНО ШТО ЈЕ НАЈБИТНИЈЕ ЈЕСТЕ ДА ЛИ ХОДАТЕ СТАЗОМ ИСТИНЕ ИЛИ НЕ“... Иако то испред њега више није онај узорни Фереира из Лисабона, неће осетити презир, већ дубоко сажаљење „КАКВО СЕ ОСЕЋА ПРЕМА ЖИВОМ БИЋУ КОЈЕ ЈЕ ИЗГУБИЛО СВОЈУ ЖИВОСТ И СВОЈ ДУХ“... Ферира је већ 20 година  у Јапану и тврди да прилике зна понајбоље и да се овде хришћанство не прима и не пушта дубље корене, већ да је коров који се олако оплеви. За Родригеза је све то мучно, јер неко веру почупа још из корена... За Фереиру Јапан је „НАЈСТРАШНИЈА МОЧВАРА“... Ни крик, ни стиснуте песнице, ни бес не помажу сада Родригезу и он је „ПОРАЖЕН ЧОВЕК У СТАЊУ... ДА СЕ СЛУЖИ СВАКАКВИМ САМООБМАЊИВАЊЕМ КАКО БИ СЕБЕ ОДБРАНИО“.... Може ли се непорециво ипак порећи!!! Ферира ће рећи да су хришћански Јапанци изопачили веру и да Бога доживљавају само као Велико сунце... „ТО ЈЕ КАО ЛЕПТИР УХВАЋЕН У ПАУКОВУ МРЕЖУ. ИСПРВА ЈЕ ЗАИСТА ЛЕПТИР, АЛИ ВЕЋ НАРЕДНОГ ДАНА ОД ЊЕГА ОСТАЈЕ САМО ЉУШТУРА – КРИЛА И ТРУП; ОСТАО ЈЕ БЕЗ СВОЈЕ СТВАРНОСТИ И ПОСТАО КОСТУР“... Родригез испушта крике и не жели да слуша овакве глупости,  а Фереирине речи га итекако погађају. Није ово учитељ кога је познавао. Сада има име, углед, жену и децу убијеног човека... Враћају га у затвор где се пита да ли је „ЈАПАН КАЉУГА БЕЗ ДНА“... Родригез у све то не може да верује!!!... Сутрадан тумач од Родригеза захтева да се само про форме (или формално) одрекне вере и погази икону. Родригез је: измучен, изнурен, исцрпљен,  а у халуцинацији види Гарпову задављену главу и смрт као ослобођење од мука. Сутрадан није добио оброк (доручак),  а у подне су га везаног извукли напоље пред 3 званичника, 4 стражара и тумача. И ко то може утећи од СОПСТВЕНЕ ТИШИНЕ... Посадише га на коња који више наликоваше марагцу и поворка крете, као и Христос улазећи у Јерусалим да пострада. Из гомиле неко га погађа коњским изметом. Јахао је низ улице Нагасакија. А зар га Христос не научи „ДА ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ИЗРАЗ НА ЉУДСКОМЕ ЛИЦУ ВОЉНО ПРИХВАТАЊЕ ПОВРЕДА И УВРЕДА“... Сва лица која види су непријатељска, препуна мржње и злураде радозналости. Они се њему ругају. Ту ће спазити и Кичиђира. Гомила урла и чује се њена дрека!!!... Родригезово лице је укочено,  а ни молитву не може да сабере више. Осећа ужасан бол. Некада је Нагасаки имао 11 цркава и 200 хиљада хришћана,  а тумач му изговара: „НОЋАС ЋЕТЕ СЕ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“... Од њега се захтева само формално да изговори да се одриче... Родригез је нем, уједа се за сопствену усну и крив ће да шикне... Испитали су га и вратили у ћелију. А у самоћи опет замишља до оживљавања - Христов лик и лице... „КАДА ПАТИШ, ЈА ПАТИМ СА ТОБОМ. УЗ ТЕБЕ САМ СВЕ ДО КРАЈА“... Колико је Родригез изневерио хришћане у Јапану сад кад осећа да му се смрт приближава. Креће се по ћелији и ослушкује гласове и опет препознаје Кичиђиров глас, који виче да је хришћанин и тражи исповест и опрост. И опет ће изговорити над њим речи опроста, али никад више из „ДУБИНЕ ДУШЕ“... Остао је презир... Те ноћи засметаће му хркање стражара, толико да ће ударати о зид ћелије, на шта ће упасти у ћелију тумач заједно са Фереиром. Сазнаће да то није хркање стражара, већ језиви ропац оних осуђеника обешених наглавачке у јами, а слова по зиду исклесао је Ферира оне ноћи уочи свог одрицања... „ХВАЛИТЕ ГА“ гласиле су речи... ОВО ЈЕ „НОЋ ЦРЊА ОД МА КОЈЕ ПРЕТХОДНЕ“... Фереира признаје зашто се одрекао вере... „РАЗЛОГ ЗАШТО САМ СЕ ОДРЕКАО ВЕРЕ... БОГ НИШТА НИЈЕ УЧИНИО. АМА БАШ НИШТА. МОЛИО САМ СЕ СВОМ СНАГОМ – АЛИ БОГ НИШТА НИЈЕ УЧИНИО“... Родригез надодаје на ово: „ГОСПОДЕ, САДА ПРЕКИНИ ТИШИНУ. НЕМОЈ ДА ЋУТИШ. ПОКАЖИ ДА СИ ТИ ПРАВДА, ДА СИ ТИ ДОБРОТА, ДА СИ ТИ ЉУБАВ. МОРАШ РЕЋИ НЕШТО КАКО БИ СВЕТУ ПОКАЗАО ДА СИ ТИ УЗВИШЕН“... А Бог је и даље у ТИШИНИ и без престанка ћути, док јауци мученика јецају и звече у блату... У дворишту у врећама увезани висе наглавачке - њих троје хришћана. Ако се Родригез одкрене вере спасиће их!!!... Каква уцена... Ферира је бесан на свог сад очигледно непослушног и тврдоглавог ученика, па каже: „УЖАСАВАШ СЕ ДА ПОСТАНЕШ ЦРКВЕНИ ОТПАД, КАО ЈА... ХРИСТ БИ СЕ СИГУРНО ЗБОГ ЊИХ ОДРЕКАО“... Ферира га одводи низ ходник, где их дочекују два старжара и тумач. Пред његове ноге полажу икону са најомиљенијим Христовим ликом. Заплакао је, подигао са болом ногу и чуо Христа са иконе који му каже: „ГАЗИ! ГАЗИ“ ЈА БОЉЕ НЕГО ИКО ЗНАМ КАКО ТЕ НОГА БОЛИ, ГАЗИ! РОЂЕН САМ ДА МЕ ЉУДИ ГАЗЕ. НОСИО САМ КРСТ ДА БИХ ДЕЛИО ЉУДСКУ ПАТЊУ“... И тако је Родригез спустио ногу, а петао је закукурикао (опеменувши га да се ипак одрекао)... Од поглавља 9 тече живот онога који је одрицањем постао АПОСТАТА ПАВЛЕ... Лето је... Родригез наслоњен на прозор посматар игру несташне деце, који га зову апостата Павле... У јеку је прослава упаљених лампион што висе испод стрехе и умилостивљавање духова умрлих... Живи у кући на падинама Нагасакија... Оптадник који је избачен из мисије. И ко је тај који сада може да суди о туђем срцу... Је ли то Господ Бог... „ШТА ВИ ЗНАТЕ? Господо инквизотори!!!... ЖИВИТЕ БЕЗБРИЖНИМ ЖИВОТИМА У СПОКОЈУ И БЕЗБЕДНОСТИ, ТАМО ГДЕ НЕМА ОЛУЈЕ И МУКЕ – ТАМО СЕ ВИ БАВИТЕ АПОСТОЛСКИМ РАДОМ. ТАМО СТЕ УВАЖЕНЕ И ВЕЛИКЕ СЛУГЕ БОЖЈЕ. ШАЉЕТЕ ВОЈНИКЕ У МЕТЕЖ БОЈНОГ ПОЉА. АЛИ ВОЈСКОВОЂЕ КОЈЕ СЕ У ШАТОРУ ГРЕЈУ КРАЈ ВАТРЕ НЕ БИ СМЕЛЕ ДА ПРЕКОРЕВАЈУ ЗАРОБЉЕНЕ ВОЈНИКЕ“... Посрнуо је и самообманут је и коначно је сличан Кичиђиру, а вере унутрашње није се никад одрекао!!!... Сада му је посао да прегледа предмете које странци на бродовима доносе и увозе у Јапан и да каже колико ти предмети јесу или нису хришћански,  а као награду за све то добија новац и колаче... Са Фериром не сме да се виђа, а презир и мржња између њих је обострана, као и сажаљење... Они су два „РУЖНА БЛИЗАНЦА“... Срећу се под великим надзором једном месечно... Поглавље 10-о јесу одломци из Дневника које је записивао чиновник при холандској фирми по имену Јонасен јула 1644 и крајем 1645... Одатле дознајемо да се по кућама Нагасакија  и даље проналазе иконе Пресвете Богородице,  а чланови таквог домаћинстава се затварају, испитују, па чак и убијају... Налазе и новчиће са ликом светитеља, а чланови породице се муче,  а ко одбије одрицање од вере пресуда је смрт... Родригез се заузимао за многе искајући милост, но више никога није могао да спасе, па чак ни сада кад као одречен и апостата има мало угледа и утицаја!!!... У Макаоу је одлучено да се у Јапан опет шаљу свештеници холандским бродовима из Индије, а ако такве ухвате како прерушени раде на броду, или се случајно затекну међу официрма и посадом римокатолици, морају се пријавити намеснику и сносиће огромну казну кривци тог преступа!!!... На крају 1645 појавила се икона Пресвете Богородице са наптисом „Аве Марија“, али на фламнском језику, који Родригез не познаје, а донета је холандским бродом и док истрага се спроводи Јонесен мудро ћути... Сваког 4-ог јануара народ гази иконе, а што се врши испред сваке куће и то је овде нови обред!!!... Инуе премешта Родригеза у нову кућу у Еду и сад је коначно ту да прихвати ново јапанско име покојника по имену ОКАДА САНЕМОН, који има и жену... И Родригез се мири са судбином!!!... А И-НУ-Е рече: „ОЧЕ, НИСАМ ВАС ЈА ПОРАЗИО... ПОРАЗИЛА ВАС ЈЕ ОВА ЈАПАНСКА МОЧВАРА“... Инуе се као и увек само цинично насмејао.... У Јапану и даље има хришћана, но сада их више не хапсе, јер знају да су веру сасекли у корену обезглавивши јој свештеничку мисију овде, а полагано и лишће ће свенути... Родригез је постао Јапанац, а његов однос према Богу такав је да овако размишља: „НЕМАМ НИШТА ПРОТИВ ТЕБЕ! СМЕЈЕМ СЕ САМО ЉУДСКОЈ СУДБИНИ. МОЈА ВЕРЕ У ТЕБЕ СЕ ПРОМЕНИЛА; АЛИ И ДАЉЕ ТЕ ВОЛИМ“... И док посматра са прозора много је тужан... Долази Кичиђиро и тражи исповест од Апостате Павла – тражи разрешење грехова, па каже: „АЛИ ШТА СА ОНИМА КАКАВ САМ ЈА, КОЈИ СУ РОЂЕНИ СЛАБИ, ОНИМА КОЈИ ГАЗЕ СВЕТУ СЛИКУ КАДА СУ БАЧЕНИ НА МУКЕ“... А Родригез и даље МРЗИ ГОСПОДЊУ ТИШИНУ... И онда ће коначно Бог запарати ТИШИНУ и проговорити, а Родригезу рећи: „НИСАМ ЋУТАО. ПАТИО САМ ПОРЕД ТЕБЕ“... Родригез закључује... „НЕМА НИ СНАЖНИХ НИ СЛАБИХ. КО ЈЕ ТАЈ КОЈИ МОЖЕ ДА КАЖЕ ДА СЛАБИ НЕ ТРПИ ВИШЕ ОД СНАЖНИХ?... БУДУЋИ ДА У ОВОЈ ЗЕМЉИ НЕМА НИКОГА ДРУГОГ КО МОЖЕ ДА ЧУЈЕ ТВОЈУ ИСПОВЕСТ ЈА ЋУ... ПОМОЛИ СЕ НАКОН ИСПОВЕСТИ... ИДИ С МИРОМ!“... Кичиђиро напушта кућу, плачући одлази и зна да му је опроштено... А Родригез сматра да и даље „није издао свог Господа. Сада га воли другачије него раније“, а све што му се издогађало било је нужно како би га привело пред престо љубави Господње... И зна он како је сада „ПОСЛЕДЊИ СВЕШТЕНИК У ОВОЈ ЗЕМЉИ. АЛИ НАШ ГОСПОД НИЈЕ ЧАМИО У ТИШИНИ. ЧАК И ДА ЈЕСТЕ, МОЈ ЖИВОТ ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА ГОВОРИО БИ О ЊЕМУ“ - закључцима оваквим теши се неутешни Родригез... И након поглавља 10 следи Додатак у виду другог Дневника који је забележио официр у хришћанском боравишту и одатле дознајемо... Окада добија следовање за 10 особа и написао је књигу о порицању своје бивше вере... Кичиђиро је његов слуга, а тренутно је у затвору због лошег понашања  и код њега је пронађен медаљон са ликом светитеља... Пустиће га из затвора... Испитиваће тим поводом и Окадину супругу, сина  и служавку, па и њега самог... За пријаву и потказивање хришћана и даље следе исте награде: 300 за оца, 200 за брата и покајника, а 100 за вероучитеља и верника... Овакве објаве истичу се и по огласним таблама!!!... Окада умире у 64-ој години, 25 јула девете године Енпо од последица болести у хришћанском боравишту, где је проживео последњих 30 година живота до године петла. Пре 30-ак  година пре него ће доћи овде живео је под надзором и покровитељством Инуеа... Разболео се, изгубио апетит и закопан у храму Мурјоин у Коишикани,  а затим и запаљен, када су му доделили посмртно будистички име МЈУСЕН ЂОШИН ШИНШИ...

КРАЈ            

КРОЗ ОКЕАН ЈАНГОВЕ ХРИСТОЛОГИЈЕ...

Након прочитане најновије књиге „ЛАЖИ О БОГУ у које верујемо“ аутора Вилијема Пол Јанга - ускочих у океан христологије без бојазни да ћу можда да се утопим као невешт пливач, а нашавши се на дну новозаветне теологије и још једном допустих да све те речи покрену шта: можда још једну христоцентричност са свим догмама спасења и искупљења... Још један покушај да сагледам колико сам заведена од циља што ка Богу води... Хоћу ли писати богандахнуто и са надахнућем о величанственим делима Божјег дотицања тамо где се Реч Слово оваплоћује и отелотворује или још гдегод пребива међу људима... Колико ћу разоткрити своје парче душе и шта самопотврдом овом обзнанити себи, мени, Теби... Аутор је недвосмислено у равни апостолских сведоџби и његово најновије дело од 28 христоликих вињета јединствено је и непоновљиво, а тиче се човековог спасења... Пијући историјске чињенице, хајде да се позабавимо оним стварима и појединостима које Бог у Христу и кроз Христа доиста и чини... Тако без Божјег деловања нема људског спасења јер у  Њему је Живот... Но хоћу ли још данас смоћи снаге да паднем пред ноге Му чисте и узвикнем као и неверни апостол Тома: „Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20, 28)... И какве то нове благодатне енергије раскрилих данас добивши тек једно зрнце унутрашњег сведочанства што га силом Духа Светога потврђује Бог у нама и међу нама... Иако су апостолске проповеди препуне тужних подсећања колико смо пали и грешни, остало је нешто „побуњеничко“ у сваком од нас по дару слободе у трагању за смислом... Као човек са огромним теретом кривице који му се ставља на плећа, ја не одустајем да истражујем у ово невреме шта је то у мојој најкрањој бити постојања... Ту проблематику желим да сагледам у целовитости и пуноћи, тако да дајем дужну позорност свему ономе што јесте ту да преиспита мој унутрашњи однос и поверење према христологији у коју упаднем почесто и мимо хтења да се окушам у океанским струјама... Пошто није довољно само ово овде и сада, ја понирем у прошлост од вајкада... И да ја не бих тупила и тужила, држаћу се Јанга који демантује 28 најчешћих и највећих лажи хришћанства... А прва каже: „БОГ НАС ВОЛИ, АЛИ МУ СЕ НЕ ДОПАДАМО“... Не морате бити затвореница женског затвора негде у далекој Канади да би спознали колико сте третирани као биолошки отпад и смеће човечанства, а да би спознали колико тешко боли када верски пуританци својим побожним плуговима преоравају најдубље бразде по вашим ионако рањавим душама... И кад обратите довољно снаге бићете изненађени колико мало или колико уопште заједницу неће занимати да види ишта у вама вредно и добро - лепо... И ко то може у тако изломљеним световима још да види ишта добро и лепо у вама са поражавајуће ниском дозом самопоуздања... А ви ако можете устрајте немо у оном гласу који каже да вас још може волети и да сте вредни љубави Његове... „БОГ ЈЕ ДОБАР. ЈА НИСАМ“... Једна по једна ређају се лажи до у бескрај, са хаотично разарајућим дејствима и огромним лошим последицама... И треба ли да се стидимо још и само зато што смо сами себе проценили ниско и лоше... И је ли гордост ако смо себе ставили у центар и средиште... Писац је одрастао унутар челичне дисциплине и мисонарско је дете... Опште познато јесте да смо по слици и прилици Божјој (по подобију Његовом) и тако смо тим рођењем и постанком већ вредни, иако и није тако у пракси... Теорија може бити запањујуће предивна попут опијума, но пракса ужасавајућа и поражавајућа дакако... И није важно какав је Бог: већином је невидљив и није ни седи старац, а није ни страшни судија... Је ли мисао, реч или трепет само... Бог Створитељ вечно добар,  а као добар само може да створи оно што је добро... Створитељ доброга, па ипак имамо и много лошега и злога, а да нећемо докучити од куда оно источи и данас још увек непресушно точи... И откуда они сви укори и прекоравања да нисмо довољно добри и подобни, достојни, и зашто се у нама то добро све мање препознаје и признаје... И докле смо „болесни, изопачени, покварени, безвредни“... Чудно да се само још оваквима Бог није хтео смиловати... Овако проповедају они моћници са предикаонице... И шта ако по овој Јанговој нисмо покварени, већ само слепи од рођења... Шта ако нас је варљивост света завела и велом таме обавила... Шта ако су нам очи телесне и духовне тек само „обогаљене“... И шта ако нам је упркос свему још једино срж и суштина добра... „БОГ ДРЖИ УЗДЕ У РУКАМА“... Не, ако сте спортиста који након акробације доживи парализу - другачије ћете мислити... Све што је под присилом и насиљем није љубав... У свету велике контроле, јачи је Бог које је још увек „љубав и однос“... Код Бога нема контроле, Бог не контролише и он није контролор... Код Бога има само потчињавања... А власт нема извориште у Богу... У Богу свој извориште има само нелицемерна  и несебична љубав која је сва усмерена ка оном другом... „БОГ СЕ НЕ ПОТЧИЊАВА“... Рекосмо да се потчињава,  а то значи да се онај други и другачији поштује и добро познаје... „Ко би осим Бога ушао с пешкиром у просторију пуну мушког ега и мушких планова, поклонио се свакоме понаособ, опрао им прљаве ноге и благо обрисао прашину да открије лепоту свега што је стврено да корача Светом земљом?“... Наредна лаж гласи: „БОГ ЈЕ ХРИШЋАНИН“... Иако су размишљања о Богу и човечанству Јангови, мени су од користи... И није Бог „ни муслиман, ни будиста, ни атеиста, ни анимиста нити припада било којој категорији коју смо ми људи смислили како бисмо превукли Бога и Божје „благослове“ на нашу страну рачунске књиге“... Христос је укинуо све верске категорије... Христово тело је искасапљено великим поделама, пребацивањима кривице, узајамним оптужбама, расколима и сукобима због којих је нестало уљудности и мало више људскости... Изгубило се поверење и оданост, а поверење није категорија... Поверење је делање, дело и делатност... Часно јесте бити онај што лик Христов и печат дара Духа Светога носи у себи, но колико се те христоликости данас забугило и окрњило у овом свету који изразе Христове потире  и затире у скоро свему... Свако ново дефинисање Христових следбеника данас је сведено на израз немогућег,  а ако би ико упспео то да дефинише можда нам се дефиниција у финалном облику баш и не допадне... Хришћанство је донело крај религије и почетак нечег „новог“, али не и најбољег... Отуда имамо крст као симбол и знамење који је посустао при хватању у коштац са највећим изазовима светске и људске историје и тако проблеми нису решени, можда су чак више  и продубљени - искризирани... То није пут којим треба ићи... Прави пут је ИСУС... „БОГ ЖЕЛИ ДА МЕ УПОТРЕБИ“... Позивамо се на речи, па чак и онда када оне разарају и уништвају, а не само када зидају и овековечавају - сведоче... Све што нас употребљава своди нас на сировину и предмет... Бог то не чини и за њега смо Божја деца... Ми нисмо оруђа и инструменти, предмети и ствари - роба... „Бог је створење односа“ који нас оздравља и исцељује само зато што нас љуби и воли и Који нас без престанка позива да узмемо учешћа „у плесу љубави и сврхе“... „БОГ ЈЕ ВИШЕ ОН НЕГО ОНА“ – седма лаж... У Божјој природи су и очинство и мајчинство подједнако присутне и обе те природе Бог поседује... Бог је „круг односа, спектар, а не поларитет“... Слике неће дефинисати Бога, али оне хоће бити прозор кроз који ако га одшкринемо можемо сагледати све аспекте Божјег карактера и природе... Зар није потресна прича коју је писац поделио овде, о свјој мајци као младој почетној медицинској сестри од свега 18 година када је 1946-е спасила прерано рођену бебу мале телесне тежине од неких 500 грама, оглушивши се о строге законе здравствене установе и лекара који је захтевао да се живо рођено дете у пећ баци као медицински отпад – дете које је преживело, одрасло и стасало у проповедника речи Божје... „БОГ ЖЕЛИ ДА БУДЕ НА ПРВОМ МЕСТУ“... У животу нема спискова, нема приоритета иако нас све више на тај танки лед навлаче... Увек ту нешто или неко поквари ствари... И заиста Бог није први, али јесте „централни“ орган... Они који би да контролишу посежу за списковима, док је „Бог пустоловина и поверење“... И никад Бог неће желети да буде први на нашој листи, нити приоритет првог реда... Бог јесте средиште и у средишту нашег свега... „БОГ ЈЕ ЧАРОБЊАК“... Само они који би да контролишу некога или нешто посегнуће за „чаролијом“ под којом можете подразумевати шта год вам је по вољи... И тако имамо игре моћника, игре престола и тронова... Злоупотребљавају се симболи, обреди, поступци, покрети и језик... Бога једино мотивише и покреће „љубав,  а не наш наступ, вештина или молитва“... А чаролија управо јесте познавање правих акатиста, правих молитви, формула и симбола, као и поступака... И опет долазимо на поверење које проистиче из односа... А ко буде пио и кушао „радост односа“ више никад неће пожелети да се замлаћује чаролијама... „БОГ ЈЕ ЧИСТУНАЦ“... Није! Не треба да вас саблазни та Јангова смела тврдња... Ако Бог није чистунац ко онда јесте... Ми, ви или они... Ви сте чистунци!!!... И тако у десетој вињети дотичемо се једне табу теме: сексуалности... Све светске арене врте се око 3 ствари, а то су новац, моћ и секс... Ако ово троје није из изворишта Божанске природе, онда је равно насиљу и деспотизму – тиранији... У свим верским текстовима наћи ћете изворе сексуалности, јер „тамо се слави порив ка сједињењу, заједничком стварању, упознавању“... Сексуалност може бити и лепа  и стваралачка енергија, али само уколико се дефинише речју АГАПА... То би била она саможртвена, несебична и посвећена љубав истинска, која своје испуњење има у оном другом и другачијем,  а која није слепа... То није ерос, а отуда није ни еротика!!!... Уколико су предмети ваше жудње и порива само сведени на објекте, окренули сте леђа Љубави, Богу, Христу... Сексуалност није самообузетост и тежња да се задовоље сопствени нагони и ниска острашћења, као и искоришћавање телеса и тела или чак коришћење слика као вид досезања средства и неког ишчашеног циља задовољења... Овакав начин јесте само „разорно оскврнуће љубави“... А Ерос је лажа!!!... „БОГ БЛАГОСИЉА МОЈУ ПОЛИТИКУ“... И тако ми градимо своје верзије Бога, имамо месна и локална божанства, која подређујемо и обликујемо онако како то циљевима (идеолошким, политичким, верским) одговара,  а све са циљем да контролишемо и завладамо све труснијим пространствима сломљеног света... И тако ће се насиље оправдавати и толерисати прећутно и није важно је ли оно учињено речју или делом, а историју ће прекрајати и исписивати (кориговати) они што су нас угњетавали, поробљавали и који су се прогласили победитељима над нама... А „Бог није ни Американац, ни Србин, ни Француз“... Бога не можете сместити ни у једну друштевно-политичку категорију или гласачку кутију... Тако да ни један „политички идентитет“ није проистекао од Бога... Код Бога нема подела и свађа, нема зидова и искључивања, нема превласти и моћи“ - нема раскола!!!... Политика никад није била, а нити ће бити решења и зато поверење уступимо „невидљивом Богу“... Царство Божје нису планови и нису политички савезници и политичке коалиције - лобији... А ви који сте опредељени за Царство овоземљско знајте да је оно изникло из крви... Крвави су то темељи... Бог није поставио ни једну власт, а није је ни створио својом речју... Сву ту власт створили су људи... Додуше неки... А свака новоформирана држава стекла је своју независност на „братоубилачком крвопролићу“ других народа... А све што се роди из убиства не може се ничим оправдати, ма колико то људи опевали, хвалили и данас славили... Оданост никад није мога да се изрази насиљем... „Мирни отпор који се претвара у пут промене света, не приклањајући се ниједном систему“... „БОГ ЈЕ СТВОРИО (МОЈУ) РЕЛИГИЈУ“... Све те религијске појавности не могу се приписати Богу, но Бог као и увек може да им се потчини... То су све измислили људи... Бог је само однос и Љубав... Ако цркву схватите као верску заједницу, која почива на својим крутим системима и апаратури, знајте да ти планови и шематизам јесу дело људи, а не творевина Бога... Исус није основао ни једну религију и зато темељи религије почивају на људима, а никако на Богу... Богу религија не може бити препрека, док нама људима итекако може и јесте препрека... Но не сме се заборавити да је Исус изнутра у нама, а ми „смо позвани да учествујемо у Његовим подстицајима, замислима и ставовима“... Религија није сама себи циљ и то не би смела ни бити, али зар се не чини да ипак јесте!!!... Иако би све установе требале да одговарају за некога или нешто, оне ипак од тога одступају овде и никоме не одговарају иако може доста тога да им се стави на терет!!!... „НЕОПХДНО ТИ ЈЕ СПАСЕЊЕ“... Људи су мете на мрежи продаје... Ипак постоје људи који неће да им прекупци и накупци продају однос с Богом... Вера која треба да спасе род људски није ни ваша, ни наша, она је Исусова... А шта свако од нас јесте учинио за свој сопствени спас... Ништа, сем да је убио Христа... У свом том домостроју спасења наше учешће јесте од суштинске важности и важне су наше одлуке – јако су важне!!!... „БОГ НЕ МАРИ ЗА ОНО ДО ЧЕГА МИ ЈЕ СТАЛО“... и Јанг каже: „Све наше жеље су изрази саме природе Бога који слави наш живот и нашу људскост... Тај Бог се никад неће затворити међу зидове, него ће нам се придружити где год да се налазимо... Тај Бог потпуно је посвећен и марљив и радо слави нас  и наше страсти (радост, љубав, тугу, бес, наду, радозналост, чежњу за изворношћу, доследност, дивљење)“... Све су то продукти Божји... „ПАКАО ЈЕ ОДВОЈЕНОСТ ОД БОГА“... Одвојеност „од Љубави, од Светла, од Доброте“... А шта ако и Бог јесте пакао и ватра која прождире све... Створени смо, а ако смо створени онда не можемо бити одвојени од Створитеља нити од његове Љубави... Ми ту спосбност и моћ одвајања не поседујемо... Пакао ма шта да јесте он је нешто створено, а све што је створено не може да нас одвоји од љубави Божје... Незанесени знајмо да се љубав Божја може „одбацити или занемрити“... Свиђа ми се Јангова могућност да пакао није одвојеност од Исуса, већ да то јесте „бол нашег отпора спасењу у Исусу иако нисмо  у стању да побегнемо од Њега који је истинска љубав“... „БОГ НИЈЕ ДОБАР“... Превише патње,  а патња не мора да буде узорк неког персоналног греха или неуспеха... Патња је патња, а живот је почесто неправедан и све мање добар... У свету је све више губитака... Губитак може бити последица нечијег греха или нешто што логички следи унутар живота сломљеног света, а шта ако тако баш и не мора... Бог вреднује све наше запитаности и постављена питања и Он треба да допринесе да све сагледамо јасно и стварно“... Једино је Бог све време добар... Једино Бог!!!... „КРСТ ЈЕ БИО БОЖЈА ЗАМИСАО“... И како да у крсту има ичег доброг ако је осмишљен као „справа за мучење, за наношење најдубљег понижења и за злостављање“... И пита се Јанг зар није боље бити без Бога и немати га, него га имати таквог: “свирепог и чудовишног... свемирског злостављача“... Прихватљива ми је могућност да су људи осмислили крст, а не Бог, а то су сковали као песницу воздвигнуту против Бога... Исус се добровољно жртвовао, али трагови свега онога што нам је учињено остају и они су узидани  у све оно што ћемо ми постати... Зло нема оправдања... Зло неће искупити и спасити никога... Очекујемо да се искаже истинска правда – но питање је када... Бог је једини који све мртво оживљава и тако крст постаје највећи и најспасоноснији симбол спасења и наде за све... „ТО ЈЕ БИЛА САМО СЛУЧАЈНОСТ“... Бог се свакоме обраћа на његовом језику, Он експерт за језике... И јесте окружује нас „језик случајности“ који има Име: Бог... „БОГ ЗАХТЕВА ЖРТВОВАЊЕ ДЕЦЕ“... Већину својих дела религија поткрепљује Божјом вољом и узвишеним циљевима, па тако није редак пример да Јеванђеље буде „изговор за рђаве одлуке и изговор за спровођење ужасног насиља“ и погрешне унутрашње и спољашње политике... Религије  и јесу заводиле терор контроле уз помоћ „чаролије жртвовања“... „БОГ ЈЕ НЕБЕСКИ ДЕДА МРАЗ“... Вазда је доба у коме се измишљају лажне замене за Бога... Бог није поремећена личност, а да би тачно прозрели ко Бог јесте или шта Бог јесте треба најпре да се загледамо у саме себе, јер ми смо ти који су саздани по слици и прилици по подобију Божјем – ми смо иконе Божје... И тако живећи стваран живот схватамо колико јесте вреднији, па чак и кад је неподношљиво или подношљиво тежи, чак вреднији од свега измаштаног и измишљеног... И нису рђави они који немају ништа!!!... „СМРТ ЈЕ МОЋНИЈА ОД БОГА“... За живота одаберимо Исуса Христа за свог Господа и Спаситеља, јер кад умремо више неће бити могућности да се предомислимо... Оно што је присилно и принудно неће се назвати љубав,  а љубав јесте и немогућа уколико немамо могућност да кажемо „НЕ“!!!... Бирања неће бити када умремо... Свако одсуство живота јесте смрт... Једино је Бог „Живот, Светлост и Љубав“... Бог неће бити „смрт, тама, страх или оков“... А љубав и однос може да постоји само уколико имамо могућност бирања и одабира... И Јанг мисли „да ће уништени и рањени, одбачени и злостављани, такође спремније одабрати Бога Љубави него ми религиозни“... „БОГ НЕМА ВЕЗЕ С МОЈОМ ПАТЊОМ“... Љубав у свом саставу нема патњу... Љубав има у свом саставу потчињавање... Патњу у овај свет и свемир донео је Адам, доневши тако смрт и губитке... Људска створења су томе допринела, али то је Божја творевина зар не???... Па тек сад сам у некој „забуни“ код ове 22-е лажи... Смрт увек прати патња, а Бог патњу уме да пригрли... Патња треба да буде онај свети огањ који сажиже сваку лаж и који доприноси да се истина угледа... Из патње се рађа и преображај, трансформација и преумљење - преображење... Но лако је аутору и писцу он је поборник „светске заједнице Исусових следбеника“... А „нећеш наћи Бога у кутијама“...  Писац има још нешто: богато религијско наслеђе, као и  „систем ограниченог размишљања“... Кавези и категорије јесу оно што доводи до ужасног пакленог геноцида, казаће Јанг, као и до злостављања... А све је почињено „у име Бога, хуманости или добре старе похлепе“... Зашто су прећутали да је Човек (људско биће  и створење) важнији од сваке кутије и категорије... Ипак несвесно и даље се све уситњава  и своди на категорије... Људи се деле на касте и класе – „вредносне категорије“, које треба да се контролишу, над којима да се управља и влада, над којима има и да се суди!!!... „НИСУ СВИ БОЖЈА ДЕЦА“... Вера је делатност и дело... Она је делатна... Она није кутија и категорија... А свако баш свако јесте Божје дете, чак и онај са којим сте можда поступали грубо и недолично, учтиво или милосрдно данас већ свеједно... А када свако од нас буде третиран као људско створење, а не као кутија  и категорија – промениће се све из корена на нешто боље!!!... „БОГ ЈЕ РАЗОЧАРАН У МЕНЕ“... А шта ако „постоји још један начин да се дете постиди“,  а што се зове ЋУТАЊЕ... „Дете (које) остаје потпуно само – смрвљено под безгласним погледом разочарања“... Ако нешто изгубите (ма то и посао био) онда је посве здраво да одреагујете тугом и туговањем зар не!!!... Ако нешто очекујете можете и да се разочарате... Чак и ако маштате не гине вам разочарање... Једино Бог никад неће да се разочара у вас  и нас... У Бога нема илузија и маштарија... Једино нас Бог спознаје до свих крајности и огољености и једино нас Он воли и ми ничим Бога не може да изненадимо више... А све илузије које имамо о себи самима сламају се пред Богом, јер Он илузије о нама нема... А Бога нећемо разочарати само зато што Он никад ништа и није од нас очекивао... И ово је Бог који никога не напушта!!! А ми никад нећемо поседовати моћи довољно снажне да натерамо Бога да окрене своје лице од нас... „БОГ МЕ ВОЛИ ЗБОГ ОНОГА ШТО МОГУ ДА ОСТВАРИМ“... Музика може утажити бол... У бављењу спортом може бити искрености чак веће него да редовно одлазите на богослужење... Ипак и музика  и спорт могу показати своје тамне стране... То уосатлом све може... Но Јанг се држи позитивних могућности овде... Одстранимо надметање, страхове услед неуспешности, низак праг самопоштовања и самопоуздања, као и порив да се нужно победи... Бог нас неће волети због наших способности, могућности и постигнућа... У Бога који јесте Љубав нема места за „такмичење у могућностима“... „ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА“... Саставни део нашег постојања јесу грешке,  а ако би неко од нас очекивао да будемо савршени значило би да пориче сву нашу људскост... Није грешно начинити грешку, а није грешно нешто незнати, а није грешно нешто нетачно докучити... И Исус је био човек, а ако је био човек он је могао да погреши... Ипак Исус је постепено напредовао и узрастао у мудрости... А оно што пориче нашу људскост назива се гордошћу... И није залуд речено: Људски је грешити!!!... Само понизни биће кадри да величају људскост... Но хришћани воле да следе „теологију одвојености“ иако тога нема у Светом писму... Изван Бога ничег нема... „Постоји само Бог и све створено настало је „у“ Богу“... Не постоји одвојеност... А последња 28-а лаж гласи: „БОЈ ЈЕ ЈЕДАН И САМ“... Јанг исповеда веру у Свету Тројицу, у „Једнога Бога“ који је „у односу с Три Личности које су одувек и заувек у великом плесу „лицем у лице у лице“... А после сваког губитка и слома, остаје нам само „Бог који уме да буде с неким“ с нама!!!... Амин!                                    

„АМРАС“ КАО ГЕНЕРАЛНА ПРОБА САМОУБИСТВА – Томас Бернхард...

„АМРАС“ јесте предграђе са кулом препуне тмине и ноћи, а власништво ујака два младића који још немају ни 20 година,  а који су овде склоњени у неку врсту изолације након покушаја самоубиства, које су успешно извели њихови родитељи, али не и њих двојица... Породица која је допала у тешко стање, што због мајчине дугогодишње болести епилепсије, што због пропалих послова њиховог оца, који је све пропио и прокоцкао, тако да је сву ту неподношљивост живљења требало окончати заједничким испијањем отрова... Отац и мајка умиру, док су дечаке пронашли, испрали од отрова и изнова вратили у живот... Но, какав живот???... Живот у оквирима света препуног злобе и суровости, који је само склон да оптужује и оговара, који је ту да клевеће и чини разноразне подлости и пакости... Свет и живот који је лудница која разара и која је у стању да дотуче овако младе људе,  а тек човека... Млађи је Валтер, док име онога који кроз ову новелу приповеда и не знамо... Разлика између њих двојице је 1 година... И јесу ли ове две младе природе баш толико помрачене и изневерене у сваком смислу, тешко разорених мисли и мишљења, запали у стање обамрлости и несанице, са тешким теретом притиска на душу, а које би сви најрадије послали у неку од установа менталне хигијене... Јесу ли од толико страха и туге, са помахниталом главом одиста и ограниченог разума... И докле ће сав тај свет бити неподношљиво насртан према њима, који само желе да их сви и све већ једном оставе на миру!!!... Ипак мора постојати и оно што их доводи до „лудила“... Њима двојици још није пошло за руком да ваљано изврше „генералну пробу самоубиства“... Вести које им доносе у кулу изолације само их још више потресају, јер они су рањиви и крхки и што би били криви уколико су им све способности паралисане – све почев од хода, седења, лежања, стајања, мишљења, говора, расуђивања... Валтер је болестан од епилепсија као и мајка још од рођења – наследни генетски код који није успео да избегне, а напади су све учесталији... И зашто су само њих двојица повраћени назад из те несвестице блаженства изазване превеликом дозом лекова растворених у чаши...  И зашто су натерани да живе опет и опет иако је то мимо њиховог хтења и воље... Сада су под највећим притиском икада... Валтер суптилнији, склон музици и нешто слабијег нервог састава, највише задубљен у самога себе... Мајка им је од епилепсије оболела са 21-у годину, пре него ће Валтера донети на свет... То је подмукла и притајена болест, због које је Валтер ћутљив и ћудљив, јер га вреба... А тек несанице... Кула је место и простор у коме „осећају мудрст трулежи“... И ту се запитају: „Зашто мрамо и даље да живимо“... одоговор неће наћи, јер у њима не само да све одумире, већ се све и распада... Једино још река „тече и непрестано се мења,  а ипак остаје увек иста“... Болови нису само у души, они су и по телу... Враћени су из Енглеске и прекинули су студије и тако су све сахранили још једном... Очајни су,  а унутрашњи свет им је више него помрачен... Је ли то конфузија, смрвљеност и јесу ли чула по ко зна који пут тиме осакаћена... И зато се самоповређују... Веома су импулсивни и ударају главом о зидове... Цепају своју одећу и разорни су (додуше мање од оних који цепају туђу одећу!!!)... Они су и осветољубиви... Тако подлежу и физичким и духовним слабостима... Праве испаде – изгреде... Они су ти који су угушени, згажени и прегажени и сада су у делићима – у фрагментима... Док је старији брат приповедач више научник и неко ко се занима природним наукама, Валтер је песник и уметник... Хаотични су, депримирани, туробни и разочарани... А јесу ли довољно унутар „АМРАС“-а заштићени да спољашњи свет више ни по једном основу не може да их повреди и унизи... Сећање на родитеље наноси сваки пут нови бол који је неподношљив и то је начин да се њихови мозгови уздрмају... Због очевих дугова и пропијене имовине, егзистенција им је уздрмана, но иако су је после самоубиства родитеља запленили и разграбили, они су и даље на климавим ногама опстанка – од њих као наследника дужника још штошта потражују... И сваки пут кад би угедао тај нож у рукама брата Валтер би био изиритиран и уплашен до ужаса... Пропаст младости која је доведена до помрачења, а сва та патња, као и  беспомоћност, па отуда гнев и конфликти... Иако су оштроумни они су препуни пукотина... Монотоно студирање их је уништило и разорило... Тескоба и окамењеност мозгова... А себе ће посматрати како споља, исто тако успешно и изнутра... Живот јесте без воље, зато је апатично и депресивно све... Превише је иритације овде... Ипак излазе из куле и разговарају са радницима, иако им је то ујак строго забранио... Он који добро послује и само још више гради и увећава имање, а њих посећује два пута у недељи тек... Упућени су на не баш доброг интернисту, коме одводи Валтера пешака на столицу где ће бити везан и третиран лековима, а после последње посете том лекару Валтер ће умрети... „Наш уплашени, бојажљиви свет није више био способан да надмудри време и његов механизам... где год погледамо, свет пропада, свуда, и у свему, и у свима... у ово време, које би људи најрадије... преспавали да могу“... И тако они ће ходати „под стакленим звоном“ властитих осећања... А сваки покушај бекства из тог понора очаја и безнађа биће бесмислен... Валтер је унутар куле кришом писао... „Све чему се дивимо има свој метод, док не установимо да оно чему се дивимо није задивљујуће, да нема никакакв метод... Постоје само главни глумци споредних улога“... Пасивно је све од мозгова, до људи, па чак и света... Превише је исмевања и умишљања... Је ли то окрутност и лудост... Је ли пак извештаченост и апсурдност... У афектима и под тензијом долази до распадања њихових светова, а ваљда отуда и сва та конфузија и хаос, мучење и поремећаји који им се стављају на терет... „Безгласје мозгова“ или „стварност у међупросторима истине“ или „мртве третирати као живот... живот као смрт“ или „генерација која се више ничему не диви“ или „глава која све разуме... а потом умире“ или „свакодневно питање: зашто сам изван себе?“ или „неосетљивост природе“ или „пустош у човеку, пустош око човека, пустош“ или „поетични, изопачени дани“ или „не интересује ме више, јер знам шта су интересовања, ја више немам интересовања“... И тако је по повратку од интернисте окултисте само после 3 дана пронашао мртвог брата на поду са размрсканом главом... Под сумњом су смртне околности, па се све проверава, испитује,  а напад или несрећа су искључени... После неког времена рећи ће да је и то самоубиство... После сахране, старији брат је одведен у Алдранс у ујакову шумску кућу и имање, где ће постати дрвосеча... И зна он добро да „нема човека који (му) бар једном није нанео бол и преварио (га)“... После Валтерове смрти сам је, зато доста ради и креће се и постаје опуштенији... Са осталим радницима игра карте и спокојан је све док га из игре не искључе... Рад га исцрпљује,  а једино му недостају књиге... „Прелажењем (невидљиве) границе увек је све изгубљено... зато што онда ипак изражавам свој став“... И ово је свет у коме је све оковано, почев од изговорених речи, па до људи и осећања... Алпске „планине притискају људе“... Валтерови музички комади изгубљени су у тој грабежи последњих породичних остатака... Сећање на мртве доноси му слике смрти са више лица и наличја... И даље ништа се не дешава... Нема топлине,  а мозгови су укочени од хладноће и превише охладнели... И нерви су окамењени... А његово „право на самоубиство“ и даље га „игнорише“...И као да нема живе душе,  а ако би и викнуо нико га не би чуо, зато ће разговарати сам са својим одјеком и ехом и читав живот наставити да живи у страху... Жртвовали су „своје најдивније таленте“... Угушула их је сва та лепота тиролска... И сад су сва осећања и све мисли занемоћале... А „све књиге су мртве“... Остало му је да хода кроз шуму некаквим поремећеним ходом и са поремећеним центрима равнотеже... Сва искуства су му угушена, а чак и ваздух који мисли да дише мртав је... Он је убијен... А професору природних наука писаће: „Хвала Вам за често сурово стишавање мојих размишљања“... И коначно одлази из Тирола и из Алдранса... Жели опет да студира... А шта ће он уствари чинити у тој будућности???... „У будућности ћу наставити да се бавим њима (мислећи на студије) још само у себи... У нашим лудницама за све нас владају срамни услови“... И тако новела се испричала и прочитала у једном даху, на 73-е стране исписана пером једног од највећих писаца модерне светске књижевности Томаса Бернхарда (1931-1989), Аустријанца који пише на немачком и припада плејади писаца друге половине 20-ог века... „АМРАС“ је објављен после његовог првог романа из 1963-е „МРАЗ“, а као увод у нови рома из 1967-е „ПОРЕМЕЋАЈ“...  Написао је јоше неке наслове, као што су: „БЕТОН“, „ГУБИТНИК“, „БРИСАЊЕ“, „СЕЧА ШУМЕ“, „ХОДАЊЕ“, „МОЈЕ НАГРАДЕ“, „ГЕТЕ НА СССАМРТИ“, „ВАТЕН“, „ИМИТАТОР ГЛАСОВА“, итд... Највише од свега занимале су га речи и спознавање света, који се подједнако спознава изашли ви из њега на улицу или не...