MALA ISKRA - Vesna V. Lalović

четвртак, 28. март 2013.

среда, 27. март 2013.

И све тако пролази и живи, ко искидана суморна мисао, одвећ смрзла у тихом мрењу и ко нарасле воде у речном врењу... Данас се нећу питати много и пустићу туге, кроз ноћи дуге, за које нико знати неће...

Биће то жељно зидање старе среће - оне највеће... Слутњама новим залићу пролећно цвеће, што ме са капије гвоздене мирисом својим салеће...

Нећу на две стране, мада ми ни једну не бране... Тешкога срца у мени суморна мисао ко да кљуца... И свагда ћу тако поћи и доћи, у чекању последњега часа...

Увек тужно и никад срећно - увек ново, а никад старо... Вечно мрење у пролеће рано, кад ни славуја нема да запева... Замрзло Сунце негде повисоко ћути, а кроз шуму ветар гуди...

уторак, 26. март 2013.

ДНЕВНИК...

Дуго се нисмо дружили - мој електронски ДНЕВНИК и ја... Намерно сам пустила да прођу два читава дана без њега - мог електронског ДНЕВНИК-а... Мог тзв. блога... Волим тако понекад да пустим и себи приуштима, да се све скупљено добро слегне, па тек онда ако шта ваљано има - нека из дубине ка површини крене... Нека се као лавина из мене покрене и на песму шаљиву окрене...

Јуче је пао снег... Мене није изненадио снег у марту, а нити ме је изненадило ово превртљиво пролећно време... Још од јануара, ја га спремно очекујем... И баш зато мене све ово и све оно, није ни с пута смело, а ни омело... Памтим причу моје мајке, која је запамтила и мај месец са снегом... Било је то 1970 и неке... И ја сам сумњала у ону народну прогнозу још кад сам је зимус описивала... Но, од јуче верујем невероватно слепо у њу...

Сада су опет наишли они неки дани затрпани тишином... То су дани у којима покушавам бар нешто добро унапред да смислим и све осмислим... Није ми тешко... Упала сам у неки вир добре енергије и расположења ведрог... Само ту је цака - људи око мене све мање верују у то... Покушају да ме испробају и испровоцирају, али ја се више не дам... Огуглах на провокације љуте... Добро је док има струје... Јуче смо неколико минута били и без струје...

За викенд, ако све буде по плану - идем на мало дужи пут... Није Београд у питању... Ужелело се правог пута - срце моје... Кад се вратим, где сам била, показаће фотографије моје... И тако драги ДНЕВНИ-че, лепо је било срести те опет и коју реч уписати на странице ове... Јутрос сам посматрала реку... Надошле су воде... Ронило је и израњало ово срце моје... Мало се провозало на чамцу...

А била сам и јуче поподне, а и јутрос у шопингу... Волим тако с времена на време - себи да приуштин неке ситнице... Купила сам много добру наруквицу... Сија се као Сунце... А тек кад је набацима на ручицу... Злаћане је боје... И видиш како бих имала о много чему писати и говорити, али кад је најслађе прекидам... Довиђења драги ДНЕВНИ-че... Чекај док ти се опет не обартим и неким писањем досадим... Ћаос...