НА ЗВЕЗДАНОМ ДРУМУ...

На звезданом друму, пламичак радости игра,

с првом капи кише у зору, у покрету једног 

неочекиваног дана, у тренутку када кроз

неутешни вртлог, тражим инспирацију...

Тај дан изрони из кише и блата, онако

божанствено мрачно и увек неразговетно,

као страшна одмазда у чаши пелина 

што спрам свега у светлости цвета...

Ту трава не ниче више, поклекла и сама

ко да је себе проклела, када је неумитну

судбину кроз бескрај срцем дотакла и

познавши свој пут, на њему чврсто остала...

Нису ли сада бесповратне мисли само

недостижна прећутана реч, у сваком

новом тренутку, свих оних тренутака

среће и вашим очима не виеђне радости...

У том искованом понору и упртом

погледу, сада без снаге и сузе у оку,

бранићу свој завршетак, без блаженства

до савршенства, но никад у очају...