И све тако пролази и живи, ко искидана суморна мисао, одвећ смрзла у тихом мрењу и ко нарасле воде у речном врењу... Данас се нећу питати много и пустићу туге, кроз ноћи дуге, за које нико знати неће...
Биће то жељно зидање старе среће - оне највеће... Слутњама новим залићу пролећно цвеће, што ме са капије гвоздене мирисом својим салеће...
Нећу на две стране, мада ми ни једну не бране... Тешкога срца у мени суморна мисао ко да кљуца... И свагда ћу тако поћи и доћи, у чекању последњега часа...
Увек тужно и никад срећно - увек ново, а никад старо... Вечно мрење у пролеће рано, кад ни славуја нема да запева... Замрзло Сунце негде повисоко ћути, а кроз шуму ветар гуди...
Нема коментара:
Постави коментар