„РАЈ ПОНОВО СТЕЧЕН“ ПО МИЛТОНУ (1-4 певање)...

Уколико „Изгубљени рај“ за читаоца није и нека велика новина по смислу много чега, можда ће изазов бити прокљувити у еп „Рај поново стечен“ иако ни ту неће нешто штимати и тешко да се може појмити повратак једног уништења... Но можда Милтон опет каже доста новог на један освежавајућ песнички надахнут начин...

Ово дело је Милтоново претпоследње дело, настало од 1665-70 и сматра се логичним наставком „Изгбуљеног раја“, а објављено је у Лондону 1671, још за Милтоновог живота... Инспирацију за дело песник налази у Светом писму Новога завета, а у централни фокус свога писања ставља Христово кушање у пустињи, догађај који су веома штуро и оскудно описала само 3 од 4 канонска Јеванђелиста (дакле причу имамо код Матеја, Марка и Луке; Јован о овоме није нашао сходно да пише)... Описи су површни и штури... Хајде да баш завиримо шта ова тројица каноничара пишу...

Матеј у 4 глави (1-11 стих) каже да Христа у пустињу одведе Дух да га ђаво куша... и после поста од 40 дана и ноћи Он огладње, а тада му прилази кушач и захтева да камење у хлебове претвори, на шта Христос каже да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која из уста Божјих изађе... Ђаво га потом одводи у Свети град и поставља га на крило храма,  а онда му каже да скочи, па нека га Анђели дочекају на руке, како не би запео о какав камен ногом... Исус му рече да није добро кушати Господа Бога свога... И ђаво га узе и одведе на веома високу гору и сва царства овосветска му показа и славу њихову и све би спреман да му да само ако падне и ако му се поклони... Исуси  тада рече Сатани да иде од њега, јер се само Господу Богу клања и њему једином служи... И ђаво га остави, а Анђели Христу приступише и служаху му...

Марко у првој глави (12-13 стих) каже да Христа изведе Дух у пустињу и тамо проведе 40 дана кушан од сатане, боравећи са зверињем и Анђели му служаху...

Лука у четвртој глави (1-13 стих) каже како се Исус врати пун Духа Светога са Јордана и би одведен Духом у пустињу где га 40 дана куша ђаво... Није јео ништа 40 дана, а кад то време истече поста гладан... И ђаво му рече да каже камењу да хлебови постану, а Христос ће рећи да не живи човек само од хлеба него од сваке речи Божје... И извешће га ђаво на гору високу и за трен ока показати сва царства светска, и даће му све и власт и славу ако се поклони пред њим, на шта Исус рече сатани да иде од њега, јер се само Господу Богу клања и њему јединоме служи... Одведе га у Јерусалим и постави на крило храма и рече му да скочи,  а анађели ће га сачувати и узети на руке како се не би о камен спотакао ногом... И Исус му рече да не куша Господа Бога својега... Кад сврши ђаво своје кушање отиде од њега на неко време...

Први и трећи јеванђелист говоре исто, но обрнутим редом... Да послушамо како Милтон исписа овај еп... Стварна Христова победа по Милтону јесте оно што се одиграло у пустињи, а не на Крсту - где је Он успео да одоли свим Сатаниним покушајима који су били ту да га наведу на непослушност, а где је Дух однео победу над материјалним...

ПЕВАЊЕ 1... Христос из Назарета син Јосифов долази Јовану Претечи на Јордан да га крсти, не да чистији буде тим чином, већ да прими потврду Небеса... Сатана после рушења Адама каже: „Пријатнији пут сада ме води,  а начин што једном добрим се показа, буди у нама наду у успех крајњи“... Креће ка жалу Јордана да сву гадост и кушњу проба на Христу... Бог Сина излаже Сатани, да га куша и испроба... искушаће га у дивљини, где ће Он положити темеље прве своје велике борбе и победе, победивши смрт и грех, понизношћу и тешком патњом... Патња као најбитнији елемент искупљења... Велики бој Христос неће почети мачем, већ оном врстом мудрости која све мреже вражје расеца... Син Божји сам шета, вођен Духом и дубоким мислима, што једино приличи самоћи, па тако крочиће у дивљине пусте и ту ће пробудити мноштво нових мисли... Он кога као дете игре нису забављале, а свака мисао беше му учење строго и знање корисно док изучаваше и читаше Закон Божји... Пожелеће да избави Израиљ из римског јарма, да подучи грешне и утеши рекавши им да нису вољно грешни, већ да су заведени... Мајка Богородица му каже да су мисли високе и да их чува, да им да узлета и полета све до врлине која ће их подићи још више... Говорила му је да Он није Син човека смртног и да је гласник Божји предсказао његово рођење... У овој пустоши сва знања Бог му отркива... Самоћа је боља од најбољег друштва... Хода пуних 40 дана брегом, долом, ноћи проводи под храстом или кедром, у пећини се скрива непримећен... није јео људске хране и није био гладан... Змије су бежале пред Њим... Лавови и тигрови скреташе поглед... Старац у сељачко рухо обучен рече му да тражи изгубљену овцу: „Господару, који те зли удес ту баци далеко од стазе и пута људских... Радо те питам и још више штујем јер ми изгледаш као човек ког ту скоро Крститељ на газу Јордана назва Сином Божјим“... Христос му рече да Онај који га доведе ту, да ће га однети одавде и да му други водич није потребан... Старац ће опет: „Људи смо за тегобу рођени и беду... Ако си Син Божји заповеди да од камења тог постане теби хлеб“... Христос каза: „Мислиш ли да је таква хлеба моћ, човек не живи о хлебу само, већ о свакој речи уста Божјих, оног што храни ту очеве наше маном... Зашто ми онда неверу саветујеш, када знаш ко сам и ја знам ко си ти“... Сада непрерушен и неприкривен архидемон рече: „Тај сам дух несрећни... Људи ме душманом сматрају често целог људства... Завист ме, веле, држи у жељи да стекнем садруге у немилости, јаду и болу... Пошто с болом их упознах, чврсто схватих да другарство у болу бол не дели, нит олакшава сваком његов терет... утеха је мала човекове дружбе... Највише ме пече да пали човек, васкрснуће, а ја никад више“... Христос опет рече: „Заслужено патиш јер створен си од лажи... Руине призор презира вредан... Лаж ти је срж и лаж ти је храна... Одговори ти беху тамни, дволични, збуњујући смислом... Ко се икад саветујући се с тобом, вратио мудрији... Где је истина твоја?... Скршен бићеш и нећеш више шкодити пророштвом људству... И ти више нећеш жртвама и помпом у Делфима ил гдегод призван бити“... Лукави Демон узвраћа: „Ти си Господ, од тебе издржат могу и морам надзор и укор, и бити срећан тиме... тешки су истине пути и непроходни, а блажена језику што је збори и уху драга и складна ко песма ил фрула је она... Многи се диве врлини, мада јој пут не следе... Допусти да те слушат дођем па и да зборим знајућ да јад ћу жњети... Твој Отац трпи да дволични безбожни свештеник крочи му тремом светим и чинодејствује око олтара, рукује светињама, а свој глас подарује Валааму опаком, стога ми приступа одбијати немој“... Мирно Христос рече: „Твој приступ нит браним, нит бодрим... ради какву стекнеш дозволу одозго... од тога више нећеш!!!“... Сатана нестаје и разлива се зраком... У псутињи почиње ноћ... Дивље птице у камена гнезда полегале,  а звери реже из далеких шума...

ПЕВАЊЕ 2... Изгубише Њега тек нађену радост и сумњом зачеше дане узалуд га тражише Апостоли рибари прости, Андрија, Симон и остали... да ожале бол и губитак... Спазивши Месију да дође, чуше га где збори речи премудре и истине милостиве пуне... Где оде Он и какав га то удес оте од њих... Црпели су нове наде да ће наћи Онога за кога мислише да је нестао сасвим... Брижна Богородица зна да ће јој мач пробости срце болом огромним... То је коб изабрана што Њене патње уздиже до небеских висина... У жалости тој биће Благословена... па, ипак куда је одлутао баш сад...

А Христос сам гази пустаром дивљом, са најсветијим мислима испуњен, у себе понире и прониче, да изврши мисију послушности беспоговорне вишњу... Сатана га остави само на трен, решен да се опет врати... Сатана војводама и дусима злим у демонској Скупштини саопштава да их Дух намерава побацати у пакао изнова... Рече да је нашао и већ кушао Христа, а врати се сада мање уверен у успех... и опет тражи да промисле добро како да га искушају а да коначно падне им шака... Најразблуднији демон ће рећи: „Изложи му жену погледу“... засени пожудом снажном... жена ће му опити срце као најмудријем Соломону што јесте, а „који начини висине да се клања боговима својих жена“... Сатана рече Белијалу (безвредном палом анђелу) да вага којом мери и вага неједнака је, а постоји Он који може другачији бити... Јесте Соломон живљаше у миру пун почасти и блага, узвишен, не марећ за више циљеве осим да у свему томе ужива... зато он и подлеже женској жаоки сасвим... Христос кога кушају далеко је мудрији од Соломона, узвишеније је мисли, сачињен и спреман сав да извршава и највећа дела!!!... Женску лепоту обожавају тек умови слаби што вођу траже... Христа треба кушати нечим људскијим и срушити му ту постојаност, част, славу, омиљеност, као стена што је, као и све највеће људе што скршисмо... Јер Он сада гладује кроз пустињу, где нема никакве хране... И враћа се да га куша...

Христос хода после 40 дана поста и први пут осећа да је гладан и пита се где је овоме крај... Осећа глад,  а природа људска (има он и божанске) тражи оно што јој треба... Храни се бољим мислима и то га тера да вољу Очеву изврши... Ноћ је... Христос ће заспати опружен под крошњом и усниће меса и пића, иако гладан научен је да се уздржи... Онда виде гаврана како храни Пророка Илују и виде како Пророк оде у пустињу и преспава под смреком,  а кад устаде оброк пронађе на стени и како му Анђео рече да устане и једе...

Осванула је зора и Христос је устао... Уз брдо креће,  а одједном пред њим створи се човек одевен нешто боље и љубазно му рече: „Зашто си 40 и више дана пуст? И други походише ту пустош – а Бог посла са небеса ману... А о теби 40 дана нико не води бригу“... „И шта стога“ рече Исус... „Сви они жуђаху,  а као што видиш, ја не“... Сатана ће га упитати зар тако гладан не би јео сада када би неко испред тебе поставио трепзу... Христос рече: „Зависи, волим ли оног ко ми је даје“... Лукав душманин даље наставља: „Зашто би то одбити морао?... не помињем ја месо по закону нечисто, ил прво жртва што би идолска, мада ко уздржат се може нуждом сатиран?... Гледај посрамљена природа одабра од врста свију највећа своја блага – само ти је да седнеш и једеш“... И заиста трпеза беше богато постављена, најизврснијих јела, месо најбоље сорте, дивљач, живина, кувано и печено, пржено и у сосу, разни зачини, рибе и шкољке... Беше Евина јабука што је заведе тек бедна наспрам овога... Кушач очекује да ће Христос сести и најести се док непукне... и каже му да без оклевања скочи и једе слободно, јер то није забрањено воће... Благи Христос: „Рече да на то све имам право. Ко ће ме спречити да право своје иштем? Хоћу ли ко поклон примити то што је моје. Могао сам Ангеле позвати да ме опслужују. И шта се глад моја тебе тиче? Посластице расипне ја презирем твоје и даре твоје већ мамцем сматрам“... Сатана зна да ће на ове ствари сви други поклекнути лако, па чак и они чије су муке мање од Христових... Тада трпеза и сва свита нестаде и ишчезе... Остао је још безуспешни кушач, који глађу мори и мучи многа бића, но Христу немогаше наудити ништа, јер у Њему беше смерност непобедива... Срце Христово ка највишим делима вишњим би усмерено... Сатана ће му рећи и да је незнатан и незнан, и без пријатеља, ниског рода и порекла, да је одрастао у беди и оскудици... он сада изгубљен и гладан у пустињи... Даће му и новац, и част, богатства, срећу и другове и царства сва, само ако му се приклони и поклони... И рећи ће му да у беди седи крепост, вредност и мудрост... Стрпљиви Христос каже: „Ипак је богатство јалово без та три... У овом сиромаштву могу постићи можда и више... Не нуди стог блага, земна за будале, што сметају мудре, у замку маме... Шта ако ја с презиром одбацујем богатства и царства... Јер нема те круне, слике златне, што је горе од трновог венца, полажућ му на плећа свих људи бреме (царска дијадема) – то је служба краља... Ко собом влада и зауздао је страсти, жудње и страхове, више је но краљ... Да народ водиш истине путем, чувајућ учење и без грешке смераш ка знању и виђењу Бога, штовању изнутра човечјим делом бољим, а други тек владају преко тела, и често силом, што племениту уху власт блиска заиста бити не може... Одрећи се много је племенитије, но приграбити... безвредна су стог богатства“...

ПЕВАЊЕ 3... Сатана је нем и збуњен и шта сад да каже, па узвраћајући рече: „Видим да знаш што значи воља, да чиниш и збориш најбоље што се да... те боголике врлине зашто скриваш, повучено живећи или још скривеније у пустари дивљој?... Зашто ускраћујеш себи славу и част?... Доб ти је зрела, и презрела?... теби још није касно“... Благи Христос одговара: „Ти ме не убеди да чезнем за богатством, јер шта је слава до кратак бљесак хуке од људске хвале... И шта су људи до збуњено стадо, смешна гомила што уздиже просте ствари и врло цени што пажње једва је вредно? Славе и диче оно што не познају и онога што друге води (вођу)... Неслављен бити слава није мала!!!... Паметних међ њима и мудрих тек је неколико... Парвда је тек хвала и слава кад Бог кушањем опроба човека правог... тако би са Јовом... Ратови и восјковође славне – шта су вредности те пљачке, сем разор, паљевина, клање, ропство мирних народа... Ако у слави има иоле доброг, мора ту славу стећи на други начин без частохлепља, рата и насиља, делима мира и мудрости сваке, стрпљењем, смерношћу... Ко сад часно не спомиње стрпљивога Јова?... Јадни Сократ (ког ћеш чувенијег) рад истине трпећ смрт неправедну, живи сад једнак у слави с највећим освајачима... Ако за славу и хвалу скрби треба, онда је то БОЛ... Ја не своју, већ тражим славу оног што ме посла, чији сам тек сведок“...

Кушач изнервиран говори му да о слави тако не размишља и напомиње да и Отац му славу захтева и прима... Христос ће рећи: „Слава му не беше крајњи циљ, већ жеља да покаже божанство своје и да своје добро доступним свакој души слободно... Што је захвалност најмања, најлакша и надохват онима што ништа друго вратит не могу... Што би човек блудио слави кад од ње нема ништа и припада му само проклетство, бруке  и срамоте“...

Сатана каже нека суди о слави како жели и опет му намеће да је за Царство и рођен (Он Цар Славе) и пита га како мисли да поврати свој престо ако буде мрино седео и крио се по пустињи... Обећана земља и Јудеја су под римским јармом, а Он треба да пробуди своју дужност ревности и да ослободи народ свој из незнабожачких стега и да му је владавина сада најпреча... Христос ће рећи да ће се све испунити у своје време право, у онај најбољи час, да за све има времена, јер можда је Бог одредио да прво прође кушања у пустињи, кушања у оскудици и ружним стварима... да буде изазиван, обесправљен, увређен, презрен, озлоглашен, да отрпи насиље, да пати, да се одриче, а тихо и без неверице и сумње да поднесе све покоре... Највише ће изджати Онај ко први покоран беше... Сатану не треба да занима када ће Христос започети своје краљевство вечно... и пита се зашто је он тако знатижељан, па започиње да истражује о свему... Јер треба да зна да када се Христос уздигне  у слави биће Сатанин пад и уништење... Расрђен кушач више наде нема, али ни страха када каже: „Очекивање јада горих мучи ме више од њих самих.. Моја грешка би мој грех и злочин мој сопствени... Ал бих се блажем вољно приклонио... Ти света не виде, још мање његову славу, царства, царе и светле им дворе, исксутво другог најбољу школу... И најмудрији,  а без иксуства ће увек малодушан, неспреман, почетнички скроман, неодлучан, слаб и непредузимљив бити“...

Сатана доби такву снагу и узнесе Христа у високу гору, видик широк пуца и кад виде мноштво оружано постројено за битку и бројну коњицу... царства земаљска у сјају и слави – леп призор... Треба да придобије Парћане на своју страну у рату против римљана и да завлада светом ако прихвати његову понуду... Смирени Хростос каже: „Много разметања залуд, испуни ми ухо мноштвом политике и планова мутних, свету важних можда, ништавних сасвим мени... Мој час, рекох ти, (а за те би било боље да он је што даљи) још дошао није... Рат ту приказан, доказ је пре слабости људске доли снаге... Хоћу ли тражити слободу, што слободни једном, по очевини биће нескромни, непокорни, кајању несклони, продужиће по старом... нека служе душмане ти што и Бога и идоле служе... Часу скритом и Провиђењу их препуштам... Бог ће се у њему знани час Аврама сетити“... Демон виде да му је сваки покушај зли узалудан и тако то бива кад се лаж са истином бије!!!...

ПЕВАЊЕ 4... Кушач је забринут и смушен због неуспеха, разочаран у нади и откривен у лажима... Није учинио ништа... Хростос није Ева!!!... Ал Ева би Ева... Надвладан је тамо где се најмање понадао, али напад смера нови и још неодустаје иако свестан да залуд му је труд сваки... Однесе Христа на западну страну те горе високе да види једну другу равницу... славни град Рим, царица земље, обогаћена пљачкама туђих народа... Народ који ту живи покорава се Цезару, који сина нема, а  из Рима се повуако на острво Капри мало ал моћно острво и Сатана му каже како би  лако могао збацити то чудовиште с трона у свињац претвореног, јер он има ту моћ и каже Христу да би то право пренео на њега који треба да тежи највишем... Мирно Христос проговара: „Ни тај сјајни приказ расипништва не засени ми вид, још мање мисао моју,  а требао си додат нешто о прождрљивости и гозбама им сјајним, јер сам жедан и гладан... Шта ако ја пре згазим ђавола што учини га таквим?... Вреди л слобода тела робова у души?“... Безочни кушач види да све што Христу понуди испадне слабо на цени, све што се понуди Он одбија... Лепо и тешко које не састави нико, до супротности саме... Царство света би да му поклони само ако се од Бога одметне и падне, ако почне да поштује њега као врховног господара... Сада по први пут са одвратношћу Христос проговара: „Никад ти речи не волех, понуде још мање. Сад их се пак гадим, јер се усуди да нудиш омрзнути услов и безочни узврат... Ал издржаћу време док не истече што ти је за мене дато – Господу Богу својем клањам се и њему јединоме служим... Ни на који начин ти своју власт не доби... Захвланости у теби нема већ дуго... Како те није страх и стид да нудиш их мени, Сину Божјем... Иди од мене, ти си онај зли, Сатана проклет вавек!“...

Демон  у страху каже: „Не срди се тако јако Сине Божји... кушња ти никаквог не нанесе зла... ја не задобих ништа и промаших свој циљ... нећу те више саветовати... буди тад славан по мудрости... није све знање у Закону Мојсијевом, Петокњижју или оном што Пророци писаху, и пагани знају, подучавају и пишу о узвишеном и с њима се ти сукобит мораш стога“... Говори му да поглед још један баци и погледа Атину срце Грчке, уметности и мајку говорништва, што многе мудраце даде, гостољубива у којој је одмор сладак... Тамо може научити снагу тајну склада звука и броја и стиха разног метар... Вештину отпора да изучи од највећих ретора... филозофији ухо да приклони... а школама многим Академика старих и нових да се приближи... да тако знањем зри док не постане краљ и да ће му баш ти Атињани дати поуке веће,  а што ће га начинити још већим од краља...

Мудри Христос каже: „Мислио ти да ја то не знам, или пак да знам ти почуј да ми не мањка знање нужно... оном ко прима просветљење одозго од Извора Светлости учење друго не треба... Та учења су лажна, од сна тек мало више, маштарије пуке, на чврстом не стоје... Најмудрији учаше да зна да ништа не зна (Сократ)... Онај сумњаше у све (скептичар Пирон)... Онај дроби бајке и збори о мутним сновима (Платон дроби бајке, учи о натчулном свету идеја, ослања се на мит)... неки  у врлини виде срећу,  а снагу спојише са богатством (Христос се најватреније обрушио на стоике)... Говоре много о души, ал све наопако... у себи траже врлину и себи сву грабе славу... За многе књиге кажу мудраци да досадне су... ко чита непрестано и у штиво своје не уноси Дух  и суд једнак или бољи (а ако уноси шта више он тражи?)... несигуран остаје и празан, удубљен у књигу,  а у себи плитак ко да скупља какве трице и пробране тричарије, безвредне сасвим... Говорници далеко су они иза Пророка наших, тих људи Богом подучених... у њих је поука јасна и ласно се памти“... Сатана је изгубљен сасвим, стреле смртоносне потрошио је све и пита Христа шта хоће Он од овога света?... И кад му је пустош најбоља тамо ће  и да га врати – тамо где га и нађе... и предсказује му ђаво да ће пожелети да никад није одбио овакву помоћ која му би понуђена... Прорече му тугу, патњу, противљење, мржњу, презир, увреде, одбијање, насиље, мучење, окрутан крај... И Сатана у пустош враћа Христа и тамо га оставља...

Пала је тама и ноћ је мрачна... Следи најузбудљивији и најјезивији део епске приче... Христос је узбурканих мисли, гладан, промрзао,  а место за спокој ноћни још тражи под сенком крошње какве... Загрмео је гром од севера до југа... Облаци су излизи пљусак са муњама... Ветрови ударише о највише борје и храшће... Христос стоји стамено, без страха, безбрижан, одважан, безгрешно миран, кад адске силе га опколише и окружише...

Јутро, Сунце са радосним зрацима, птице запеваше у жбуњу најлепшу песму – ПОВРАТАК ЗОРЕ незалазне... Принц таме и он наоко срећан пође на Христа новим лукавством, решен на последњи покушај, очајан иза стабла скочи и Христу се обрати: „Лепо те задеси јутро, Сине Божји после грозне ноћи... не рекох ли ти ако одбијеш све савршено што ти понудих ко помоћ своју само настављаш ударе судбине... Ако то не видиш, наићи ћеш на препреку тешку, опасност, мржњу и свакојаке јаде“... Христос устаде и крете, па кратко реплицира: „Нађе ме само мокрог, не горег... Пророштва лажна што не посла их Бог, већ ти... намећеш се за помоћ,  а кад те одбих бесниш олујом, одступи ти си презрен мучиш се залуд, залуд ми додијаваш“... Разјарен демон рече да сумња да је он Син Божји: „Надгледах ти стопе, где наслутих и схватих најзад да ћеш ми бити смртни непријатељ и прилку имадох ја овде да кушам и испробам те... нов начин сад применити морам“... и тако подиже Христа и понесе га кроз ваздух преко пустоши и равнице,  а испод њих лепи Јерусалим Свети Град и славни масивни храм и на највиши врх постави он Христа: „Ако стајат нећеш баци се доле, нећеш страдати ако Син си Божји, заповедиће Анђелима да те чувају“... Искушаваше Онога који рече да се не искушава Господ Бог... Сатана тако пропаде у охолости, баци се у бесу и на Исменску стену паде...

Сва сила Анђела полете и узнесе Христа у кочијама летећим и спустише га у долину цветну и поставише сто небеске божанске хране,  а хорови појаху химне о победи Христа и певаше: „Осветио си сада Адама превареног и издржавши искушење снова стекао ИЗГУБЉЕНИ РАЈ, а ослободио што срамно отето беше“... Никада се неће усудити демон да крочи у рај и куша, јер сада је много лепши рај утемељен за Адама и изабране му синове, пошто Спаситељ дође да их уздигне опет... А змија паклена са неба ће пасти и биће бачена под ноге Христове... А да ли ће и Ева и изабране кћери моћи очекивати исто, Милтон нешто прећута... И запевајмо и ми са хоровима тим: „Здраво, о Сине Вишњег, Победиоче Сатане, у славни свој подвиг сад крени, почни да спасаваш човечанство“...

Христос освежен гозбом небеском, непримећен, тихо се врати дому у кућу своје мајке Богородице...

Кајање је веома здраво и кажу да прочишћава мозак, а то потиче још од Хипократа... Милтон ни овим делом не закључава потуно двери палим анђелима... Можда је имао у плану да још нешто напише сличне садржине... Но на Дан Страшног Христовог суда оног Последњег и Другог доласка, Сатана и његови следбеници биће заувек одбачени и уништени - затрти!!!                                                             

ТРЕЋИ ДЕО МИЛТОНОВЕ "ИЗГУБЉЕНОСТИ" (наставак од 9-12 певања)...

ПЕВАЊЕ 9... Обишавши земљу Сатана се враћа у рај са смишљеним новим лукавством у виду измаглице и улази у уснулу змију... Изјутра Адам и Ева крећу се за својим послом и Ева ће раћи да свако треба да ради за себе, да се поделе... Адам рече да треба да се чувају упозорења и кушње и да би боље било да се нераздвајају држећи се заједништва... Ева захтева да рад буде одвојен и он попушта... Змија налази саму Еву, и њу зачуђава како то змија уме да прича... Змија ће рећи како је кушала плодове са дрвета у врту и тако стекла моћ говора и разума... Ева тражи да је одведе до тог дрвета... Змија је ту наведе да окуси плод, а Ева потом премишља хоће ли и Адаму да однесе део, пошто јој се укус много допао... Када донесе плод Адаму он беше запањен, изгубљен, али решен у жестини љубави да умре са њом и крши забрану и једе мало од тог воћа... Тада ће похитати да сакрију своју нагост и голотињу (свој нудизам)... Затим се гложе и свађају и оптужују једно друго...

Прогласом 1660 наређено је спаљивање Милтонових дела... Да ли је ово драматика епа... 1660 издата је краљевски проглас којим се тражи спаљивање Милтонових дела... Певање 9-о као да је кључно или шта је све овде могло не бити или бити другачије... Кад нема Анђела логично је да дејствује Сатана који као магла и измаглица увлачи се у врт нечујно и улази у заспалу змију, која одједном има способност говора, чак и разума да би коначно пресрела Еву... Пре тога Адам и Ева крећу на своје свакодневне активности и рад... Она жели сама да ради и да испроба своје снаге, а он неће да је пусти, јер се тобож плаши оних упозорења и искушења... Што се он плаши нечега што још није искусио... Она не одустаје и он на крају попушта... Ех, а требало је да Адам не попусти јел... И она среће ту проклету змију која прича и која је одводи, заводи и на кушање плода наводи... Еви се укус допада и она премишља дуго да ли да однесе и њему... Ево Прамајко а шта би било да му ниси дала и однела тај мали део знања... можда би он зато постао неко трећеразредан... Овако он је запањен, пун жестине, али због љубави према Еви једе само да са њом заједно и умре... Одједном трче да покрију свој нудизам и разглићеност, али се свађају и гложе.. То је донело свађу, без које би свет изгледа био јако монотон данас... И ово је тек око 2/3 епа када тачно дознајемо како све то изгледаше тада... Можда је Ева мање била одушевљена Адамом, а он више њом телесном самом, чак до неког фаталистичког слепила, па стога зар треба да чуди што се она њему и свему отела зарад знања... Шта би било да је Бог усхтео прво да створи Еву место Адама... можда она не би пожелела друштво у том рају... Адам пожеле људско друштво, јер му додијаше звери пољске и шумске...

Преступ... Пад... који је сада само гнусан... Оданост је срушена... буна и непослух... Божји гнев ће бити праведна казна... добродошли у свет: патње, греха... смрти, беде... Веће и херојске теме нема о којој би Милтон сада запевао... Сатана је облетао земљу,  а затим се у осму ноћ вратио, потајно нашавши „несмотерн пут“, зарони у реку и са измаглицом се измеша, а онда нађе змију најподмуклију од свих звериња (“дете лукавства право“) и у њу улази Сатана који само у рушењу види блаженство... Огрнуо је вео од магле и поноћних пара, блудно прикривен, завириваше у сваки жбун док не пронађе змију ту уснулу бештију... Његове мисли говорише: „Ко вишем тежи, толико ниско он мора пасти колико увис смера подложан пре ил после стварима најнижим... завидан је на човека глиненог, тог сина ината ал пркосу је пркос најбоља плата“... Нашавши змију ући ће кроз њена уста и брзо је надахнути разумом...

Јутро освануло, а Ева каже супругу Адаму: „Хајде да дужност поделимо“... Адам ће рећи: „Господ нам баш не наложи тачно да деламо овде... Ако те говор умара – самоћа је каткад најбољи друг... да невоља те не задеси од ме одвојена... душман зли и лукави да искида нам љубав брачну... тамо где опасност и бешчашће вреба“... То мучи Адама по коме је најсигурније да крај жене буде њен муж-човек!!!... Девичанска Ева строго повика: „Завере му се ти дакле бојиш?... Адаме, сумња у неког теби драгог тако?“... Адам покушава да утеши, па каже: „Кћери Бога и човека, бесмртна Ево, јер таква си, греху и сраму недоступна... ал непоузданом ће те наћи... Не схватај онда лошим што хоћу да те тог каљања поштедим... Пред тобом сам мудрији, опрезнији, ако затреба, јачи у спољњој снази“... Упорна Ева неодустаје: „Зар срећни смо онда, увек у страху од зла. Ко радије, двоструку част стиче доказавши да грешка сумње у њега, себи мир стиче, и захвалност небеса... и шта су вера, љубав, крепост, ако сами не докажу се, издржавши без помоћи споља?... Крхка је срећа наша, ако је тако... И онда Еден тај што ту лежи, Еден није“... Адам покушава да одврати: „О жено, најбоље су све ствари како их воља Божја одреди... ал у човеку самом опасност лежи... против воље, наудит му неће нико... Ал Бог слободом остави вољу и рече му да добро пази увек будан... Чврсти ми трајемо (од љубави нежне бринем за тебе често) ал застранићемо можда... Не тражи да се од мене одвајаш, искушење ће и нетражено доћи... Ако постојаност доказат хоћеш, прво послушност докажи... Иди, јер ако без воље останеш своје, горе је... иди, у недужности ти изворној, ослони се на оне врлине што имаш“... Ева само рече: „То вољније ја идем, нит очекуејм много да тако охол душман напашће слабог прво“... Истрже руке из Адамове и „ко шумска нимфа лака упути се к насадима, вртним оруђем наоружана“... Адам за њом пушта страсне погледе, усхићење, све више желећи да је остала поред њега...

Еву чека заседа... биће заведена, слаба и несрећна,  а повратка више нема!!! Лишена вере и блаженства... Покрену се змија и пође у потрагу да зграби плен своје неутаживе жудње демонске... Опази саму Еву како стоји међу ружама белим и везује цвеће уз притке... Није ни свесна да је она сама тај „најлепши и незаштићени цвет“... Олуја се приближава... Дрвеће поносно: кедар, бор или палма... Ева је опажена од стране змије и шта ће бити... Евин и Адамов дијалог је допадљив и открива суштине... Тужна или не, Ева погреши, али како Адама на зло наговори... Ева је у змијиним очима прилика којас се лако смеши... сама жена коју је најлакше изложити кушњама свим... муж није у близини... срушиће њу лако... Змија се креће према Еви усправо, спиралним низом превоја, а лик јој беше угодан и бајан (никад лепши кажу, па наликоваше на човека)... Стаје пред њу, шареног врата, палацајући језиком подељеним... Речи које јој упућује наћи ће пут до њеног заводљивог срца: „Прекрасна владарко... чудо... најлепша слико (иконо)... тебе треба смотрити ко међ Бозима богињу“... Ева се пита шта то може значити кад змија језиком људским збори и прича и показује људска чувства: „Да ти си змијо најлукавија звер у пољу ја знадох, али не и да обдарена си људским гласом“...

Ева ће тек у тој чудности рећи Адаму колико га воли, пре док још није окушала јабуке није му ни говрила то, или Милтон томе не придаје важност, па га испушта... Чудне халуцинације због вишка „дроге“... пре тога била је јако разумна... Лукави кушач блиставој царици Еви открива о красном дрвету са бајним плодовима (јабукама прелепим) које повисоко зру и открива да је након кушања тих плодова стекла моћ разума и говора... Еви такво ласкање сумњу буди, па ипак жели да види где то дрво расте... Змија ће рећи: „Ако примаш мене за вођу, одвест те тамо могу брзо“... Ева повика: „Води ме онда“... Змија поведе Еву право у зло, у превару, у заведеност, лаковерност, ка забрањеном стаблу, у корен свих јада, патњи и смрти... Ева препозна дрво и рече да има забрану да са њега окуси, а то јој и закон разума и савести брани... знајући да ако окуси умреће... Сатана ко опржен жаром узменирено рече: „О свето, мудро и што мудрост рађаш, дрво, мајко науке, сад осећам моћ твоју у себи јасно, да откривам не само узроке ствари, већ и да изналазим путе највиших, ма како мудрим држани били... Краљице ове Васељене, не веруј тим страшним претњама смрћу, умрети нећеш... Ово воће даје ти живот ка сазнању од онога што прети... Не бој се стога, не слушај... сам страх твој од смрти уклања страх... Ваше очи потпуно ће се отворити и разбистрити – бићете ко Бози... ја од звери човек, ви од човека Бози... Шта наудит (Богу) може знање ваше“...

У час подневни буди се у Еви пожуда и помисли како им се брани да мудри и учени буду... и како то да змија која је јела још живи, прича, размишља, прониче... зашто се бојати смрти и казне... Воће које је и на око лепо измамиће је да куша... иако је оклевала... и тако у тај зао час примаче руку воћу, откиде га и загризе... Земља спозна своју рану... Изгубљено све беше... Од кушања Ева је занесена, не мисли на Бога... без застајкивања једе гладно не знајући да тако смрт своју већ куша... А кад с радосно устрепталих чула насити опијена ко од вина, и чила, рећи ће: „О кад ме ти нахрани, ја постадох зрела у знању... да следила те нисам остала бих незналица... ти Мудрости пут раствараш и приступ јој дајеш, ма где се повукла у тајности.. А тајна сам можда и ја још... Небеса су горе, одвећ високо и у даљ да видела би се са њих посебно на земљи ствар свака... Ал пред Адамом, на који начин да се појавим? Да л да му обзнаним одмах мену моју или радије не, да причувам пре чуда сазнања у моћи својој не делећи их? И можда, што пожељна је ствар, понекда будем надмоћнија... Ал шта ако видео је Бог и уследи смрт?... И Адам ожењем другом Евом живеће уживајући с њом без мене... Одлучих чврсто. Адам ће поћи са мном, у блаженство или јад... Тако га жарко љубим, да са њим све смрти отрпети могу, а без њега живот није живот“...

Нектар то биће божанско... Ева се враћа,  а тужни Адам и не зна шта му доноси, мада слути... Жељно ишчекује њен повратак и плете од цвећа најлепши венац да украси њене коврџе...  у срцу му се јавише зле слутње... некаква горчина, збуњеност... Пође да је тражи и крај стабла сазнање је срете,  а у  руци јој грана најлепшег воћа што амврозијски мирис шири... Похита ка њему Ева и каза: „Не чудиш ли се, закашњењу моме? Разлог кашњења – диван за чути: Дрво брањено – учинак је да отвара очи и Бозима чини оне што с њега једу и пробала ја сам... Змија мудра мене убеђивањем надвлада... увећане моћи, срце шире и ка божанском стреми... пробај сада и ти, исти удес сјединит нас може, радост и љубав иста,  а уколико јести нећеш, различни степен раздваја нас“... Адам запањен, скамењен, блед, док хладни ужас тече му кроз вене, из руке испаде венчић за Еву и просуше се увеле руже беле, без моћи говора, још блед стоји док не рече: „Како си изгубљена, безлична, обешчашћена и смрти посвећена сада... Проклета нека сплетка душманска заведе те и мене с тобом уништи, како ту поднети живот без тебе... Можда Бог да створи другу Еву и ја (ћу) још једно ребро дати, ал губитак тебе увек ће ми бити у грудима... Од тебе раставит се нећу, у блаженству ил јаду... Ти лакомислена Ево, дирнула си оно што тек жена смела је да гледа... Али прошлост ко вратити може – ни Бог свемогући ни судба... Уз тебе свој удес везах... стање нам расцепљености бит не може, ми смо једно тело“...

А шта Ева би кадра да му узврати: „Тера ме да се такмичим, ал на кратко са савршенством твојим, које како да стекнем... поделићеш са мном ту кривицу, злочин тај... радије бих напуштена мрела, но увукла те у дело опасно по тебе... Адаме, слободно кушај, а страх од смрти препусти ветровима“... Грли га и плаче од среће нежно и даје му воће... Он није оклевао и стаде јести женским чарима подлегнувши... Земља се затресе, природа заурла, небо се намршти, громови затутњаше и пролише се тужне кишне капи над грехом првобитним... Но они пијани као од вина, упалише своја тела пожудама приземним да сагоре у блуду, заносу и игри... Адам је одведе на спруд и положи на лежај од  пољског цвећа ту где су упражњавали љубав силовиту... Онда су заспали...

Устају отворених очију... невиност је нестала... Нема праведног поуздања, урођене крепости, часности... Остали су голи стиду прпеуштени... Лишени снаге и врлине... Адам ће рећи: „Откад очи отворисмо, и стварно знамо добро и зло, добро изгубљено и зло стечено... Обличја Анђела бљештаће нам сада земно бљеском неиздржљиво јако... О да могу овде у самоћи дивљој живот живети скривен... Покријте ме, о борови, кедрови, безбројним гранама, тамо сакријте ме“... Хитају ка шуми до смоквиног стабла, узимају лишће и покривају стидне делове тела... Почињу јадиковке, сузе... Страст је јака, као бес, мржња, невера, сумња, неслога, узбуркане мисли, глад чулна, промењен лик... Изобличење... И Адам ће Еви: “Да си саслушала моје речи остали бисмо срећни -  а не лишени свег нашег добра, осрамоћени, голи, јадни... Нек нико убудуће непотребан повод не тражи да докаже веру... кад највише траже доказ такав, почињу у ствари да греше“... Ева ће Адаму: „Какве речи Адаме окрутни! Не приписуј то кривиици мојој, или жељи за лутањем, што ти вођо не нареди ми беспоговорно да не идем... Ти допусти ми и одобри да одем“... Разјарен човек жени ће: „Је ли то љубав Еве незахвалне... ти изгубљена беше, а не ја... Шта могао сам више? Упозоравах те, преклињах, предвидех опасност... присили над вољом слободном места ту нема... жалим ту грешку сада, што постаде злочин мој, а ти строг тужилац... Тако се збива оном који прецењујућ вредно у жени пусти јој на вољу... одвраћања чути неће и чиниће по своме...  а ако зло проистекне, прво ће њега оптужити за попустљивост слабу... У узајамним оптужбама страћише јалове и јалове сате и часе, али ни једно не оптужи себе и том надметању крај се не указа... Достојанство и понос изнад сваке глади... Допадљива ли је свађа на крају певања 9-ог... као и сви одговори Адама и Еве... А читалац док све преживи може задбити и утробне болове праве...

ПЕВАЊЕ 10... За преступ се зна... Анђели чувари напуштају рај и враћају се на небеса... Бог шаље Сина да пресуди преступницима... Син изриче пресуду, самилошћу их заогрће својом и уздиже се на небеса... У новом свету сада је све грех и смрт... Сатана широк пут и мост пробија кроз Хаос и у Пандемонијуму се хвали својим успехом, док сви претворени у змије сикћу... Најужаснији читалачки део... Мрзим змије!!!... Бог прориче победу крајњу Сина свога и обнову свих ствари кроз Њега и Анђелима наређује да учине неке измене на небесима... Адам оплакује пад, а Евино сажаљење одбацује... Ипак она је упорна и успева да га умири... Проклетсво ће пасти на потомство... Ева предлаже Адаму насилни неки пут, што он одбија знајући да постоји нада и обећање да ће се њено женино семе осветити змији... Наговара је да мир затраже од увређног Божанства, кроз покајање и понизне прозбене молбе... Јер све се сазнало и може ли ишта побећи пред свевидећим Оком... Непослушни зар не заслужисте казну... Бог ће Анђелима рећи да не буду потиштени, јер је предсказање то тако наговештавало... Неког мора послати да им суди... Послаће Сина намесника и на њега ће пренети суђење свако и на небу, и на земљи, и у паклу... Син иде да пресуди њима двома за тај прекршај и каже Оцу: „Ти знаш ком год да се суди најгоре ја ћу поднети кад час за то дође... удесићу тако да милост и правду здружим најпре и да њих задовољим, и Тебе да смирим“... Стиже Син Судија благи и Посредник да човеку пресуди... Чувши глас Бога, Адам и Ева се посакриваше у густо дрвеће... Бог их дозива... Прво долази Адам, а за њим и Ева... Сметени су, снуждени, криви, стидни, очајни, бесни, загрижени, издајници, мрски, огољени... Адам ће рећи: „Го сам па се сакрих“... Бог ће њему: „Да наг си, ко ти рече? Да ниси јео од брањеног плода?“... Адам: „На моју главу и грех и казна, ова жена даде ми воће с дрвета тог и ја једох“... Бог: „Је ли она твој Бог да јој се покораваш, твој водич, њој си препустио мужевност и место на које те Бог устоличи, твоја савршеност надмашује њену, недостојна да влада“... Еву ће питати: „Жено шта си то учинила?“... Ева одговара: „Змија ме наведе и ја јеђах“... Бог прилази змији и на њу баца проклетство да се довека на трбуху вуче и између ње и човека установи непријатељство вечно... Женине муке биће да трудна у мукама децу рађа и подјарми је под власт и вољу мужа... Адаму рече да са муком се храни од земље, трње и коров да му расте и у зноју да једе хлеб свој насушни... Благослови „предивни“!!!... Обуче потом наготу њихову начинивши им хаљине од одраних кожа зверињих и покри и унутрашњу и спољашњу наготу... Враћа се Оцу... Грех и смрт сада су неодвојиви и крећу се заједно... Преко Хаоса од Пакла до Новог света разлетеше се свом силином у свет, који је проигран и прокоцкан на смрт... Пут што у пакао води биће широк, гладак, лак и „безопасан“... Прерушен Сатана посматрао је како Адам и Ева траже чиме ће се огрнути и како им Син пресуди... Слушао је јадиковку унесрећеног пара и чуо је о сопственом удесу пре него крете у пакао... Ономе ко почини велики грех биће јасно да је од рода Сатаниног... Грех ће поробити човека док га не убије... И планете се помрачише... Сатана стиже у Пандемонијум, обраћа се скупу и очекује пљесак и аплауз, али чује зло шиштање... Он сам поста чудовишна змија... сви се претворише у гује... Он нарасте у змаја, па у огромног питона... Беше то „хрпа ружних змија“... Стабло стајаше близу препуно бајног воћа што беше варка  и кад похрлише да жваћу плодове, уствари једоше горки пепео... Мучени су глађу и после неког времена испаштања повратили су првобитно обличје, ти пси паклени...

Бог ће обновити земљу кроз Сина... Зовнувши анђеле даде им нова задужења... Сунце ће променити закон... земљу нека погоди врућина и мразеви тешко подношљиви... са Севера нека дође зима од које све вене... са Југа нека дођу летње жеге дугодневне... Месец да има 4 мене... Ветрови нека буду снажних удара... Громови нека сеју ужас својом тутњавом и силином... Полови земље нека се искрену... „Раније је Весна вечно смешила се на земљу цвећем“... После пада, промени Сунце свој пут... започе тако насиље ствари беживотних... Неслога, одбојност грозна... заратише... прождирање... звери беже од човека... јади спољашњи... Адам тугује... изнутра је горе у том узбурканом мору страсти... Лишени су благослова... Проклети... Адам зна да сада само рађа и множи клетве што падоше му на главу... Осећање јада бескрајно је... Ова правда Божја изгледа непојмљива!!!... Остављени су бескрајном болу и патњи, зато ће и рећи Адам: „Радо би се срео са смрћу, осудом мојом, и био земља безосећајна“... Смрт је бескрајни јад,  а то је терет тежи и од земље целе... Сада су само Сатани слични, по удесу и злочину... Што сада Адам над собом жали тако гласно!!!... Земља по којој се ваља хладна је... Опазиће га тужна Ева и покушаће да му се приближи и упути коју благу реч како би умањила окрутне муке... Она је њему одбојна па ће јој рећи: „Бежи ми с очију, змијо! Жено зла! Као и змија! Мрска си... О зашто је Бог, што насели небо највише Духовима мушким, створио на крају ту новину на земљи, лепу ту грешку природе, невоље се не би збиле кроз сплетке женске... жена је пуна кварности... добијаће је гори, а најсрећнији избор свој прекасно ће срести, везана оковима брачним за душманина грозног, мрзећи га ил га се стидети“... Адам Еви окреће леђа... Ева је одбијена па лије сузе без престанка и пада му пред ноге (глупа жена) цвилећи: „Не напуштај ме тако, о Адаме... опроштај од тебе ја молим, и колена ти грлим... не остави ме... куда да пођем, где да се скрасим... не изливај на мене мржњу због јада који нас задеси... на ме изгубљену већ... на мене од тебе самог јаднију још... обоје згрешисмо ти само спрам Бога, ја спрам Бога и тебе, плачем ћу да измолим од Неба да цела пресуда твоја, са тебе скинута на мене бачена буде“... Онда Ева кроз плач заћута и у Адаму се тек неко саосећање пробуди и покрену, ублажи му срце, беса као да нестаде, кад рече: „Ако молитве промениће заповести више, ја ћу још пре тебе гласније викати да на моју главу све падне,  а твом ломнијем и слабијем полу опроштено буде... устај не споримо се више, не оптужујмо једно друго, већ тражимо у љубави вештине, како олакшати бреме једно другом у јаду нам додељеном... Смрт како видим доћи ће као зло лагано... Умирање дуго да увећа нам патњу“... Еву боли то што патња паде и на потомство и тешко јој је кад зна да је она узрочник њихове беде... и каже Адаму: „У твојој је моћи да настанак спречиш расе уклете, не зачевши је... Без деце ти си, такав и остај.. уништење ништењем да ништимо“... И само име ХЕВА значило је змија... Очај је претежак... Адам каже: „Потражимо сигурнију одлуку неку... мораћу радом зарадит свој хлеб, и каква је то штета?... лењост је гора... Труд ће ме одржати... Подучиће нас начином којим да избегнемо сву хладноћу, невреме“... На колена павши пред Њим исповедимо понизно грехе наше, опроштај заискајмо, сузама тло наквасимо, скрушеног срца у тузи искреној... И тако на коленима покајничким и савијеним исповедаху грехе понизно, опроштај тражећи и сузама тло квасећи... Пре пада постојало је само једно годишње доба ведро и осунчано – лепо као лето... Адам је имао 13 ребара, а Еву му створи Бог од 13 ребра (број несрећног значења и негативности, лоше знамење) и зато се кроз Еву грех зачео... Но ево га и моменат када се зачиње и покајање!!!...

ПЕВАЊЕ 11... Син Богу Оцу представља молитве Адама и Еве, који се кају и покушава да се заложи за њих... Бог то прихвата, али шаље Михајла и Херувиме да их протерају из раја... задатак им је да саопште Адаму ствари које ће се у будућности издешавати (пророштва и визије)... Михајло силази... Адам Еви показује злокобне знаке небеске... Ангел је дошао да најави изгон... Ева тужи, Адам се покорава... Ангел га одводи на високо брда и кроз приказање открива му све шта ће се догодити до потопа...

Милосрђе Божје уклони скамењеност из њиховог срца и даде им се ново ткиво обновљено, које дух молитве подстакну и покрену... Молитве им на небо узлетеше, а Син Посредник их пред Очевим престолом представи: „Оче, сад приклони ухо своје понизној молби, почуј им уздах немушти... јер су невешти речима којима се моле, допусти да ја тумач им будем... сва дела њина на мене, добра ил лоша, пренеси... Врлина моја њих ће усавршити и за њих моја смрт бити цена“... И доиста нико не уме да воли до Христос, нити да се овако жртвује за сваког!!!... Те завете Бог усваја као заповест... Грех је зачео распадање, окаљао ствари, укварио непокварљиво и трубом Бог дозва Анђеле своје којима рече: „Одређујем да уклоњен буде и напоље га гоним из врта да оре земљу... Михајло извршење овог биће задатак твој... Похитај без оклевања истерај тај пар грешни и обзнани да су оданде изгнани занавек... Ако се смерно повинују наредби твојој, немој их оставити неутешне... обзнани Адаму и откриј све шта ће се збити... ужас сав сакриј... а постави на источној страни врата Херувима стражу са мачем пламеним“...

Адам и Ева пробудише нову радост и усташе из очаја и мир им испуни груди опет... Ева ће казати: „Понижење рађе ми припада, неповерење и презир... поље на рад нас зове, хајдмо право... живимо бар и у паду овом задовољни“... Природа даје потом знамења и знаке: помрачи се зрак... звери почињу да лове и кидишу једна на другу... „Птица дивова“ орао две мале и слабашне птице прогони... наговештај некакве нове промене... прикази прогона и бежања и по тлу и у ваздуху... на Истоку тама... Стигли су Анђели предвођени Михајлом... Адам каже Еви: „Велике очекуј вести, један од житеља небеских долази, кога ћу поклоном дочекати,  а ти се повуци“... Архангел се приближује у обличју човека и саопштава да им више није допуштен живот у рају... Адамово срце је рањено и тужно... Ева неприметна све је чула по страни и то доживе као ударац ненадани, гори чак и од смрти... Анђео ће јој рећи: „Не јадикуј Ево нит срце везуј своје зането за ствари твоје што нису, мужа да следиш обавеза је твоја“... Понизни Адам ће рећи: „Заповеди вишњој ја се повинујем“... Михајло наставља да збори: „Окруживаће те увек добротом и љубављу очинском... Послат сам да ти кажем шта ће се збити у дане будуће... добро са лошим очекуј да чујеш, поучен да будеш стрпељењу правом, издржљивошћу све да поднесеш... Успни се на брдо ово (нека Ева – заклопих јој очи спава ту испод) док ти се за видовитост будиш“... И кретоше да се пењу, а Адам следише Михајла водича сигурног идући стазом небеској се руци Сведржитељској клањајући... Михајло Адаму са зена уз помоћ лековитих трава уклони скраму, очисти му очни нерв, да види то мноштво... раствори му очи и Адам погледа у оно што ће доћи, а што покрену источни грех на несрећно потомство које долази након њега... И биће: поквареност, мноштво насиља... сукоб Каина и Авеља... прво братоубиство кад зли доброга закла из зависти... многобројна обличја смрти... много је стаза што одводе у сурову смртну шпиљу... умираће од насилних удараца... од ватре... поплаве... глади... од неумереног јела и пића... опаких болести... болнице препуне заражених... муке окрутне и стравичне... клонућа... грознице... куге... колере... дрхтавице... падавице... чиреви... демонска опседнутост... меланхолија... потиштеност... досада... лудило месечево... болна млитавост... сушице... астме... костобоље... јауци тескобни... очај... Адам није мога да издржи па пита: „Што живот је дат нама само да тако нам се отме“... Анђео шта може да каже: „због ПАДА опака је њихова казна тако и то праведно је, јер нисте слику (икону) Божју поштовали у себи“... Питаће Адам: „Постоји ли још који пут,, сем ових пролаза болних, по коме можемо доћи до смрти и измешати се са прахом родним“... Михајло каже: „Има ако уздржиш добро правило СВЕ СА МЕРОМ (Делфијско упозорење и античка парола), умерености поучен, тек ситост потребну, никако ужитак у ждрању, свих осета ужитака мораш се одрећи... Свој живот нит воли, нит мрзи – већ што поживиш поживи добро, а колико дуго препусти то небу“... Показује му још један призор и каже да не доноси такав суд мислећи да је задовољство најбоље, кад постоји племенитији циљ због кога је створен... Адам рече: „Видим да још увек ток човековог јада још истим правцем граби, започев од жене“... Проклета жена свака!!!... Ратови, клања,  а само један праведан човек... У те дане само ће се величати и славити сирова снага... у јарам поробљаваће се народи... из ратова и пљачки доносиће се плен крвави кући... такве ће називати освајачима великим, а уствари то су уништитељи и куга људска... такви ће бити славе вредни, а све највредније ћутаће скривено... Праведник тај један говорио је да ће Бог доћи да суди са свецима својим... Добре награда чека, а зле казна... Ноје гради барку у 600-ој година живота... Потоп... Адам тешко прима оно што ће се збити и волео би да то није морао да дозна... То га мучи иако се за његовог живота неће десити... и сама мисао о том страшном га разједа и каже: „Нека човек не тражи ниједан одсад да му се прорекне шта ће се збити, њему ил његовој деци, зло његово предзнање спречити неће... сад видим да мир кварити може не мање од рата... откриј ми, небески водичу, хоће ли овде крај раси људској бити“... Изопачености, где су правда, умереност, истина и вера заборављене... Само један човек без бојазни од погрда и презира људе ће са странпутица одвраћати... Биће то једини живи праведник што изради чудесну барку и тако се спасе од општег потопа и пропасти коначне... Након потопа појави се облак росни и 3 јасно видљиве дугине боје у њему, што наговести „мир од Бога и завет нови: симбол бојених пруга на небу значи завет Бога да више никад неће сатирати земљу новим потопом уништења)... Адам се радује и то га учини опет живим... Сада је убеђен да преживеће раса људска и семе ће му се продужити земљом...

ПЕВАЊЕ 12... Михајло наставља причу шта се збило и након потопа... помиње Аврама и објашњава ко ће бити женино семе, најављује његово оваплоћење и отелотворење... као и смрт, васкрсење, вазнесење... и стање у Цркви до Другог Христовог доласка... Адам задовољан оним што чу и виде, силази са брда и буди Еву... Док води их Михајло они се држе за руке и излазе из Раја... Мач пламени вије иза њих,  а херувими заузимају стражарска места крај двери... Коначно напуштају сав тај прекрасан рај лепши од описа свега делимично знаног и незнаног нама... Боље поуке могуће је извући из Милтоновг песничког опуса целог, него из неког теолошког текста... Лепше казује него сувопарни текст Симбола вере... Милтон би требао ако већ није (у моје време није) да буде део школске лектире...

Архангел рече да божанске ствари шкоде и замарају чула човечја... Беседа коју слуша са пажњом рећи ће са колико више слуха треба и мора да припази: „Тај други изданак људи, живеће, док се не уздиже један који ће одгнати сасвим слогу и закон природе са земље, ратом и клопкама душманским“... Бог силази да погледа њихов град зван кула вавилонска, па их подели на језике разне и расеја, расели... Ужасна збрка и пометња тада настаде... „Ако се потисне ил не послуша разум, страсти преузимају власт од разума и на роба своде човека... Тиранима оправдања нема... тако ће овој патњи, ко онај пређашњи свет, од зла на горе ићи, док Бог најзад не препусти их странпутицама њиним и један посебан да изабере народ и уздићи ће од њега народ моћни и излити на њега свој благослов... сви народи на земљи у семену му благосиљани (ће) бити – велики Спаситељ твој, што ће згњечити змији главу... Тај патријарх благословен Аврам... Два брата Мојсије и Арон избавиће народ његов из ропства... Бог ће са синајског брега законе им дати... и сви пророци доба ће Месије великог опевати“... И пристићи ће у Обећану земљу...

Адамово срце се овим што слуша умирује, но он још не схвата зашто мора тако много закона да се подари, пошто зна да тамо где има много закона, још више има и греха... Михајло каже: „У правди таквој наћи могу оправдање према Богу и мир савести, коју закон принудом спољном умирити не може... Тако се закон несавршен јавља, а време ће се испунити за савез бољи – од дела закона до дела вере... Прво ће међ свештенством неслога настати и загади свађа њина сам храм... Наречени Месија рођен од Дјеве, а Отац му је Бог највиша моћ... Тако Бог и човек биће једно... Твоју ће Он казну издржати, у облику телесном дошав, мученички живот и паклену смрт... живеће омражен, срамоћен биће, силом ухваћен, суђен, закован на крсту, од народа свог убијен“... Он умире, али оживи убрзо за 3 јутра само и тим васкрсењем ће Сатанину главу смрскати и поломити му сву снагу поразивши и победивши грех и смрт заувек... После васкрсења на земљи неће остати дуго, а у тих 40 дана показаће се неколико пута ученицима... Вазнеће се на небеса са земље и као Победник поново сести Богу са десне стране... И доћи ће у сили и слави да суди и живима и мртвима... Тек тада сва земља рај ће бити опет...

Адам је неодлучан, па не зна да ли треба да се каје за грех или да се радује сад кад чује да ће из овог нарасти и настати још више доброга... Анђео каже да ће Бог са небеса послати Духа Утешитеља који ће прво на Апостоле излити, а затим и на све крштене... „Вуци ће за учитеље стати, прегладнели, што ће све свете тајне, неба за циљеве погане своје користити, за похлепу своју и истину празноверицама и легендама укаљати, оставив је само у записима чистом, али њих без Духа разумети се не може... Пожелеће да себи имена стекну, положаје и звања и удруже се са световном влашћу присвајајућ себи Дух Господњи и измишљотином том духовне законе телесном наметнуће силом, законе који неће наћи нико да записани су игде... Тиме ће присилити и сам Дух Милости и свезат другу његову Слободу, срушит храмове му живе... прогони родиће се тешки... остали којих је много више сматраће обредима спољним и маском да вера је задовољена... Истина ће се повући,  а дела Вере реткост биће... Свет ће ићи даље... добрима зао, а злима добар“...

Адам је добро поучен, у њему су мирне мисли, добио је део потребног му знања, онолико колико у њега као глинени суд може стати, а да не прелива... и научи да је послух и послушност нешто најбоље, као и љубав и страх пред Једним Богом... а да онај ко прептрпи истине ради ходи највећој непролазнј победи и слави, а смрт само је „капија живота за верне“...

Ово су највеће могуће мудрости и вишој Адам не треба да се нада или тежи, макар и све звезде по имену знао, макар и сва богатстав света уживао... а још ако овоме знању придода: веру, врлину, стрпљење, умереност, љубав и мислосрђе - стећи ће рај у себи самоме... Силазе са брда осматрања... Пробудиће Еву по допуштењу свог водича који му рече: „Допусти њој да с тобом дели што сад си чуо, посебно оно о знању“... Сиђоше, а Адам у колиби затиче већ пробуђену Еву, која му каже да у сну од Бога прими Откровење куда он оде... “И мада је због мене пропало све, част ми је невредној учињена таква, од мене ће семе обећано искупити све“... Анђео их узе за руке и ка дверима источним поведе право, па низ хрид хитро у равницу испод, а онда нестаде... Заплакаше искреним сузама... Свет који зјапише пред њима по коме ће им само Провиђење и Промисао Божја бити водич... Руку под руку, клецавим ходом прелазише свој самотни пут... Завршетак „тихог краја“ и почетак за наставак и настанак новог Милтоновог епа, нове приче, која наговештава да овде није крај, већ да одавде и из овога све изнова ново  и обновњено започиње... Но о томе више у епу од 4 певања који Милтон наслови као „Рај поново стечен“... 

                               

КРОЗ МИЛТОНОВА ПЕВАЊА „ИЗГУБЉЕНОСТИ“ – (наставак другог дела од 4-8 певања)...

ПЕВАЊЕ 4... Сатана се налази близу Едена (реч и место које по значењу значи задовољство)... Прелеће рај у обличју корморана он који се веома вешто камуфлира и мења... Слеће на Дрво живота највише у врту... Потом спази Адама и Еву, па прислушкује њихов разговор и сазнаје тако да им је кушање са дрвета сазнања добра и зла строго забрањено... Архангел Уријел (светло Божје) упозорава Гаврила који је чувар врата рајских да је побегао један од злодухова из паклених дубина... Спушта се ноћ, а Адам и Ева узносе молитве у колиби својој.... Гаврило шаље чету анђела чувара на стражу... Сатана крај Евиног уха слатка сновиђења прирпема у сну како би је искушао... Ипак анђели чувари га хватају и одводе пред Гаврила... Ту се ђаво опире, а они га пуштају и он одлеће из Раја... Сатана је почетак и крај свих превара и неко ко је презрео свако поданство и послушност... он је поганство и паганство... Он није неко ко је створен да би захваљивао и благодарио... „Захвална душа дуг не дугује, већ увек плаћа у исти мах дужна и разрешена“... Њему је свеједно јел у питању мржња или љубав – обоје му доноси јад подједнаки... Он је подложан оној врсти мучења која кидају и ломе изнутра... Дрво жића је његова осматрачница... он је сада корморан (симбол прождрљивости) и он осматра... Кушање са Дрвета сазнања биће плаћено папрено скупо... Адам и Ева без скритих делова на себи и без стида, наги, иду јер то није сматрано за зло... Ђаво прислушкује њихов разговор... Дрво сазнања расте тик поред дрвета Живота... Ако му само и окусе плод знају смрт је казна... Наизглед једна само забрана и тако лака... И тако окусивши доћи ће до знања,  а знати равно је смрти... И Сатана се пита: „Опстају ли они само с незнања, је ли то срећно њино стање“... Урило упозорава Гаврила... Вече се спушта, а Адами Ева одлазе на починак, уз беседу, држећи се руку под руку и ходе ка својој колиби блаженог духа... Кад стигну ту ће клечати и ту ће се молити... Потом ће лећи у „тајне свете брачне љубави“... Пој славуја ће их уљуљкати и тако ће заспати загрљени... На њих мотре Херувими које је послао Гаврило... Херувими налазе ђавола као згрчену жабу крај Евиног увета који не престајаше да је искушава... Уобразиље, машта, привид, опсене, снови, залудне наде, празна хтења, сувишне жеље, надувана таштина... Ђавола одводе Архангелу Гаврилу који му након препирке каза: „Одступи!... Бежи одакле и доће!“... Гаврило (јунак Божји, Божји гласник, држи гласнички штап, жезло или љиљан, упаљену светиљку или огледало од зеленог јасписа, благовесник)... Архангел Михајло – ко је као Бог, војсковођа небеске војске, победник над Сатаном...

ПЕВАЊЕ 5... Ева изјутра Адаму поверава свој сан,  а потом одлазе на јутарњу захвалну молитву... Бог им шаље Рафаила да их упозори... Лепо га примају у колибу и госте га... Страшан сан Ева исприча Адаму... Архангел Рафаил стиже ту као знак огромног упозорења... Опасност вреба од нечистог који шеће рајском баштом... У претходном 4-ом певању ђаво је прерушен у жабу... У шта се све тај неће трансформисати и преобратити... Од прождрљивог корморана до жабе... Рафаел чије име значи Бог је оздравио, исцелитељ, увек са посудом лека у руци... Евин сан је први весник и наговештај пада... Адам буди Еву, која се прилично успавала... Прича му сан, а он је потрешен... Речи препуне страха и бојазни, а он јој каже да се не боји, покушавајући да је охрабри и утеши... Еви кретоше и сузе из очију... Под отвореним небеским шатором почињу јутрању молитву и узносе хвалу и славу Створитељу света: „Господе, само добро нам дај... и ако ноћ је скупила око себе штогод зло, отерај га, као што светло тера таму“... Молише се тако они невини и чисти, а зашто Бог не услиши... Цар небески позива Рафаила и шаље га Адаму и Еви... Рафаил је изгледао као феникс, та света птица и беше он једна од шесторкрилатих серафима... Феникс је митска птица, која умире сваких 500 година, да би се из свог пепела поново родила у храму Сунца у Хелиополису у Египту; у хришћанству то је симбол васкрсења... Седећи на прагу своје колибе Адам га спази... Ева беше унутра спремајући за обед слатко рајско воће... Адам је дозива и она му доласком се одазива... Обличје сјајно које им стиже у посету све ближе јесте... То је вишњи небески гост послат по налогу самога Бога... Код њих ће ручати и рећи ће им да све потребује храну, а храна крепи оно што је саздано и створено... Адам почиње са низом питања: „Шта значи онај услов приде: АКО БУДЕТЕ ПОСЛУШНИ?“... Анђео ће једва дочекати да беседи... И рећи ће Адаму да за сву своју срећу буде захвалан Богу и да Њему за то дугује све... А уколико послушним остане за срећу ће дуговати и самом себи... Савет који треба добро да се упамти... Бог Адама начини савршеним, али променљивим... Створи га добрим, а колико ће устрајати у тој доброти препусти њему самом на вољу по природи слободној вољи избора... Уколико не буде владао својом вољом чека га удес неизбежан... Од нас Бог иска вољно служење, а не присилно... Рафаел ће рећи још да смо блажени, само док смо у послушности одржани и истрајни... Потом ће Адаму испричати причу о паду анђела, о Сатаниној буни и „новој мисли“ за којом поведе у адску пропаст 1/3 небеске војске, јер се усудио да тражи једнакост са Богом у свему... и сковавши тај заверенички скуп на „Планини пакленог збора“... „Редови и степени не косе се са слободом, већ се слажу добро“... Но у том палом збору серафим Авдиел каже Сатани да тражи на време опрост док га још може наћи... Авдиел је једини веран међу невернима у том чадору безбожничком... И још му каже да пази, јер онај који га и створи може га уништити и још већим јадом... Једини Авдиел нађе се у том безбројном ђубрету и чврст у вери беше, неуздрман, незаведен, незаплашене оданости, а верност своју, као и жар љубави своје сачува нескрећући од истине... Сам беше... Узврати им презир и окрете леђа... Адам и Ева чине молитве захвалнице не по обредним стандардима, већ по надахнутости и својим обичним речима... Овде је природна једноставност вреднија до сваке извештачености, па чак и уметности по Милтону... Видимо да право избора имају чак и анђели... Небески ред је нешто више од сваке династичке сплетке... А север ће се сматрати традиционално насеобином Сатане и тамо на тим страна северним живеће Синови Зоре - Сатанини следбеници... Он је звезда Даница која са небеса паде...

ПЕВАЊЕ 6... Рафаило неуморно наставља беседу, о томе како су Михајло и Гаврило послати у бој против Сатане у први дан битке... А другог дана битке Сатана је изумео ђаволске борбене направе, па и топ између осталог... Трећег дана Бог шаље Сина Месију на својим колима и као гром се сручи усред непријатеља и протера их све до ивице Небеса... Зид се отвара и они пропадају доле у страху и пометњи, на место казне у бездан... Месија Победилац враћа се Оцу... У борби против Сатане, Син побеђује после 3 дана битке... Није ли досадна и монотона прича и сав тај акценат на Евиној толикој послушности и покорности исто као и кривици... Милтонов читалац умеће са свим и свачим изаћи на крај, јер није баш све рај... Да ли је жена баш толико крива за долазак пакла... Ако видимо ток причањ, а и беседе она је мушка ствар и саопштава се Адаму само, па стога Евин удео услед довољне неинформисаности и неупућености о свим опасностима потенцијалним не може допасти и њој... Незнање не може бити кривица таквих размера... Адам би могао бити кривљи више, јер је више дознао и то унапред... Али где то он сме бити крив, када је по стварању неприкосновен, нетакнут, па чак и кад згреши узвишенији је, а не испадне ли покаткад у тумачењу да је јадан кад допусти да га никаква Ева у зло наведе... Нарезах пуну тепсију јабука, посух циметом да се пеку и док режем размишљам шта да допишем у будућем есеју на тему Милтонове „Изгубљености“... Пре него кретох помисли ово ће бити досадно штиво, заморно, превише богословско, теолошко, а ја баш то не готивим превише... Баш напротив, Милтон је за мене ОТКРОВЕЊЕ и ту се родио и наслов МИЛТОНОВО ОТКРОВЕЊЕ или Откровење по Милтону...

У сваком сукобу неважно да ли га именујемо глупим или грубим доћи ће до борбе у којој се морају потући разум и сила... Авдиел ће рећи да ту мора победити разум... Он је најумнији и Сатани ће рећи: „Лудаче, не мислиш да залуд је на оружје спрам Свемоћнога... учи, сад, мада касно колико шачица је у праву кад хиљаде греше“... Сатана му се изругује и ту понизну службу „трубадура неба“ наспрам слободе слабо оцењује... Авдиел ће опет казати: „Отпадниче, још увек грешиш, и краја нема томе, јер са стазе истине си скренуо... Бог и нарав захтевају исто кад тај што влада бољи је и надилази оне којима влада. А ропство, то је служити тупавца, или оног што се буни спрам вреднијег од себе... пусти ме да служим на небу Бога свеблаженог, и Божјим му се заповестима покоравам, јер тога су вредне“...

Михајло нареди да затрубе трубе анђеоске... Подиже се оружја звекет, и хука, и бука, и тресак... Мегдан започе,  а да беше земље тада затресла би се од ужаса страшна... Милиони анђела у боју се сукобише, док све подрхтаваше од праска ратничног... У чијој ће руци бити победа, кад Сатана чудну снагу исказа... Мач Михајлов коси, замахује силином и обара у рату небеском кад ударише душмани на душманина... Зараза злоће поремети спокој света... А небо као место блаженства неће трпети дела рата и насиља... Анђеоски принчеви тамни, та руља покварених што збрку ствара... Празним ветровитим претњама речи може ли се заплашити Онај на кога ни делом поћи не можеш... О силном Небеском Царству одлучује мегдан у сукобу две разлите сфере: склада и несклада, добра и зла, светла и таме... Михајлов мач искован је у ковачници Божјој и он погоди Сатану са десне стране, а мач Сатанин клону, а из ране потече му телесни сок налик крви... Шкргутао је од бола, од злобе, од стида, од беса... Прездрави он то брзо, јер Духови нису крхки као човек што је крт и лако ломљив... Гаврил се бије са Молохом царом бесним, а Уријел и Рафаел са другим душманима што надиру... И каква је то снага која је отцепљена од правде... Није ни хвале вредна и заслужује сваки прекор и презир... Може ли се кроз бешчашће - част заискати... И зато њихова зла коб биће овај мук вечни...

А кад се бој стиша, а сломљено оружје препокри тло, оно што остаде само се повуче од замора... Сатанина дружина побеже срамно... Победник и гоњени... Сатана сазива хитан ноћни савет након првог дана боја убеђен ако договре добар план и нацрт отпора да ће и успети... Један од рањеника рећи ће: „Бол, то најгори је јад... шта вреди јунаштво и снага, кад гони их бол што све превлада“... Сатана им обећава да пре зоре види велики напредак... Саветује их да живну, предахну, отпусте страх и нека им ништа не буде потешко... Изјутра бој се бије, а Сатанине команде су громке, па треба издржати те вражје псине... Војска бунтовничка употребиће нови ђавољи изум у борби – топ... Наста пометња коју Свемогући Бог Отац промишљено допусти, па рече Сину: „Два су дана прошла... ужасна борба је њина... стог што неуништиви су, борба ће њина бескрајна бити,  а исход неће... два дана прођоше тако, а трећи је твој... јер нико до ти окончат је не може... Син ће осветом зауздати овај метеж“... Отац му рече да упрегне борбена кола, а у рат поведе уз себе Стрелу и Гром, како би све ђаволе побацао у најдубље јаме бездана... Син по вољи стаде пред Оца и рече: „Али кога ти мрзиш, мрзим и ја“...

Трећа светла зора поче да се буди и рађа, а Христос у бој креће... Победа му стала са десне стране као орао раширених крила (орао птица Јупитерова, а гром му је оружје)... Прати га 10 хиљада светих небеских бића... Дошао је да бес Божји излије на ове безбожнике... Темељи небеса има да се тресу... Све ће се трести осим Божјег престола... Ђаволи побацаше оружје некорисно... Христос дође не да их уништи, већ да их искорени са небеса и пошаље у опустошене дубине... Они сами се бацаше стрмоглавице с ивица и обода небеских... Падали су све до јама бездана 9 дана... Пакао их све прими и затвори се над њима... Пакао је њихово достојно село које испуњава огањ неугасиви... Пакао је дом њиховог јада и бола... Христос Победник и Победитељ... Анђео рече Адаму: „Кушње му не слушај, упозори (Еву) њу слабију... бој се сагрешења“... Награда за непослушност биће стравична!!!... И зар није Авдиел један од драгих ликова овде, неко ко прво крете у бунт за Сатаном, а онда све укапира (схвати) и сада се рве са тим тупавцем и глупаком... Остаје питање што Свемогући Бог кроз Сина који их све докусури трећег дана борбе није уништио, јер то је могао... Зашто их је само протерао са небеса... Чега све не би било да их је уништио једном за увек... После ће много више бити уништавани и жртвовани вреднији – толики људи... И на крају Адаму би речено да се чува и да Еву слабију на то упозори... Шта ако Адам није умео упозорити Еву убедљиво и на висини задатка... Што се Ева сматра слабијом, кад ни Адам не показује ту нерикосновену јачину којом се дичи, осим да запиткује и пажљиво слуша...

ПЕВАЊЕ 7... Рафајло небески тумач на Адамово искање прича и приповеда како и зашто свет беше створен, а после протеривања Сатане Бог створи још један свет и нова бића у њему и посла свог Сина у пратњи Анђела да све створе за 6 дана... Рафаило приповеда, а Адам слуша и ту ће дознати како Бог посла Сина и Анђеле да створе шестоднев... Адам у друштву са Евом пажљиво ослушкује причу и тако неке сумње које му се зачеше у срцу као да ишчилеше... И настави безгрешно да ослушкује у жељи да сазна како то настаде овај видљиви свет прво и како то небо настаде и би рођено све из Хаоса невидљивог... „Знање је храна“ коју треба са сваком мером узимати онолико колико то разум може да свари, а све сувишно у тој мудрости биће претворено у лудост и биће ветром разнешено... После Луциферовог пада и повратка Сина Оцу, Бог рече да ће створити нови свет и у њему човека од кога ће постати једна безбројан раса... Сину рече Бог Отац овако: „Сине мој иди право и учини да понор у међама датим постане небом и земљом... безграничан понор није, јер ја испуњавам бескрај, нити празан је простор сав“... Неописив Бог који се повлачи... Његова воља је Судба... Божја дела су тренутак само и бржа су од времена и кретања... И тако небеске двери се растворише и пустише да Цар славе кроз њих прође Он који „у моћној својој Речи и Духу иђаше да ствара Светове нове“... Тада угледа безмерни понор и пространство, па узевши у своје руке шестар златни описа круг око Васељене... и тако све ствари створи... Створи Бог небо и земљу која беше пуста и без обличја... Над безадном стајаше тама, а над водом (вода је женски елемент) Дух Божји раширио своја крила и животну снагу коју удахну, уз животну топлоту и ваздух... Рече да буде светлост и одмах наста светлост етерска, прва од свих ствари - суштина чиста... Бог тада виде да је светло добро и одели (раздели, одвоји) светлост дана од таме коју ноћ назва... Дан први стварања... И створи Бог свод да раставља воду од воде и свод небом назва дана другог стварања... Скупише се све воде под небом и појави се суво тло, планине огромне, а то суво назва земљом,  а водена збориша назва морем и пусти земља из себе траву и биљке што носе семе и дрво родно у трећем дану стварања... И видела на своду небеском Бог створи, два светила силна, створи звезде, од небеских тела прво Сунце створи ту моћну лопту у почетку без светла, а затим и Месец округао створи и сво мноштво звезда у дану четвртом... Воде населише рибе, полетеше птице, створи Бог велике китове и сваку душу живу, све што пуже, и орла и роду на литици ил врху кедра да савијају гнезда, славуја што пева слатке канцоне своје, и ждрала створи са крилима силовитим у дану петом... Последњег шестог дана стварања створи стоку и ситне животиње и звери земаљске, бубе и црве, змије те најлукавије бештије... Првог покретача рука заврте све... Но још нема ремек-дела и круне стварања... Оног кога ће красити светлост разума, који ће усправан бити... Ведрог чела, самосвестан и који ће се клањати Једном врховном Богу... И рече Бог Сину да треба да начине њима сличног Човека да влада земљом... И тако створише Адама од праха земаљског и удахнуше Дах Живота и поста он душом живом и даде му гај (врт, башту) за живот и дружицу Еву му створи... Од левог 13-ог ребра... једно ребро вишка... И тако она би названа човечица... И рече им да са дрвета Сазнања добра и зла не смеју кушати, јер кад то ураде умреће... Седми дан посвети Бог и благослови као дан одмора... И зар није човек „троструко блажен“ сада... Милтон одбацује став да је Бог створио Универзум ни из чега и заговара причу да га је створио од себе сама... Бог испуњава сав простор, а ставрање је дело и акт воље и није изнуђено...

ПЕВАЊЕ 8... Адам се распитује о кретању небеских тела и добија нејасне одговоре, а саветован је у старту да се занима за ствари вредније знања... Адам ће испричати чега се он сећа од свог стварања... Проговориће и о томе како је смештен у рај, о разговору са Богом, о самоћи и о првом сусрету са Евом... Анђео ће поновити упозорења и отићи... Адам некако утажи ту жеђ за знањем, али му много тога остаде нејасно... Ева је повучена, устаје и одлази међу своје воће и цвеће... Да ли је ово кључни моменат... Анђео и Адам причају о астрономији, а Еву су удаљили (она је више за кућу и баштованство)... Она хоће отићи свом воћу и цвећу и нека нечуди што набаса на кушача... Није остала можда и зато што њиховом расправом није била занета... Или је отишла зато што није имала слуха за тако узвишену мушку науку или јој расправа доиста беше незанимљива и тешка... Или Адам треба да вазда остане њен тутор, приповедач и учитељ, а она треба да игра улогу туке која о свему запиткује...

Рафајло каже Адаму: „Небо је као књига Божја пред тобом отворена, из које читаш... А да сазнаш окреће ли се небо ил земља и није важно, ако судиш право... остало велики Неимар учини, мудро да скрије... Сунце сија не толико рад земље, колико због човека који ту траје... Шта ако је Сунце средиште света... а шта ако је седма сама планета земља, што мада стоји, изгледа да се неосетно троструко врти и сама?... Месец – ако тла тамо има, поља и житеља?... А да ли је то тако, ил није, не мучи стварима скривеним мисли своје: пусти их Богу над собом, служи му, и бој га се... Уживај у оном што ти он даде, рај овај леп и Еву, одвећ је небо високо за те да знао би шта тамо бива, мудар буди... Мисли само о себи и сопственом бићу, не снивај о световима другим“... Не рече ли Анђео овде Адаму да се не занима уопште другим планетама и световима (тако и наукама) и да гледа само себе и своје властито биће, што признајем није нимало себично зар не... Тражи се да што мање знамо... Само хлеба, воћа и воде, па довољно...

Адам сумира, па овако дума: „Мир знатижеље, чиста мудрост небеска, слободан од забуне, научен да живи на најлакши начин, удаљен од брига, не тражити мисли блудне и залудно хтење, замршене мисли, мисли и машта лутају, неспутани... Није нам знати много о удаљеним стварима и непотребним, тананим и мрачним, већ да је знати о оном што пред нама стоји у жићу мудрост (је) права... све од тога више дим је, ил празнина, ил велика дрскост... Спустимо се лету нижем и зборимо о стварима ближим и кориснијим, оставимо питања неумесна“... Адам жели да испича још нешто Анђелу, који ће му признати да има и дар говорништва и беседништва, да није језика немуштог, и Бог те изобилне дарове изли на Прародитеља и праоца Адама... Анђео жели да чује тај део Адамове приче и сећања, јер тога дана стварања беше одсутан... Крије ли астрономија (у почетку и астрологија) све одговоре, као и тајне и чучи ли ту нешто тамно чим се људима толико брани...

Адам се сећа како је стао усправно на ноге, како поскочи и поче себе да истражује и опипава... Онда је потрчао, покренуо јзеик и све назвао својим именом: сунце, земљу, брда, долине, реке, шуме, живе створове... Лутао је тражећи одговоре и сео на клупу од зеленила пољског... Затим је утонуо у сан и заспао... Бог му показује врт и поклања му га... даје му рај да га чува и ради у њему... воће из њега да једе, али само са дрвета сазнања добра и зла да не окуси како би избегао смртност... а тако и протеривање у свет патње и јада... Адам у самовању није видео срећу и тражи људско друштво... Можда је могао и живети сам да је пожелео тако... онда кривице не би било... И допусти Бог сан на Адама и склопи му очи снене, али му ипак остави отворен унутрашњи вид те двери маште и виде Адам како Бог узе лево ребро и из дубоке ране која нестаде постаде жена румена као зора и он је ка колиби брачној одведе... Да ли је сада Ева слабија или прећутано неупоредиво јача... и рећи ће да је саздана слабијом од несрећног реба вишка, и по уму и по свим карактеристикама, а сво јој је савршенство у лепотама и чарима тела и лица и само изгеда да је најмудрија, најсмишљенија и најбоља... А у њеном присуству падају сва знања виша, а мудрост у разговору са њом обесхрабрена бежи, па ко лудост она се плази, а углед  и разум ипак чекају на њу... од ње имају страх величине мисли и отменост духа... Тако Адам хвали жену Еву,  а анђео толики хвалоспев не може да поднесе и каже да не сме никад да јој се покори... Може ли нешто у време несмеха да ме засмеје... И рече му анђео оно што је у њој привлачно и разумно треба да воли, али не острашћено, већ љубављу добром од чега је саткана и саздана љубав права... Љубав је у доброти, а не у страсти... то је љубав која чисти и уздиже мисао, срце шири, разумна је, праведна и њоме се усходи на небеса... нема потонућа и поринућа у телесни ужитак... Анђео експерт за љубав модерним језиком речено, а савети се своде на чување од страсти, пожуде, похлепе, похоте... а та љубав права негде је у разуму и одскочна је даска за љубав према Богу... Угушити све овоземљско, шта ће то народу небеском...

Адам одвраћа анђелу тврдећи да „није стога олош онај ко се разним се стварима среће, чула разнолико изражених... слободан још увек бирам најбоље и то одабрано следим... Што волим не кривиш ме, јер љубав, велиш, до небеса, води... запитаћу те онда, ако имам права: не љубе ли Дуси небески, и како љубав исказују они, погледом само, ил укрсте зраке, додиром посредним ил непосредним?“... Питања којима нас можда Адам придобија  у своју корист и тужан док се батрга пред анђелом само да своју љубав према жени Еви оправда...

Анђео се заруменео бојом љубави праве, па каже: „Нека ти доста буде да знаш да срећни смо, а  без љубави среће није... Што год ти телом осећаш чисто (а чистим си створен) ми уживамо узвишено, не налазећ препреке икакве удова, зглобова и опни тих решетака спољњих... загрљени Дуси мешају се сасвим, у јединству чистог са чистом жељом... нити им треба ограничен пренос ко месу да с месом се споји и душа с душом... Али више ти о томе сад не могу“...

Пошто мора коначно да пође и оде, анђео ће још казати: „Буди јак, живи срећно, и воли, ал пре свега оног ког љубит – слушати га значи, и држ се наредбе му вишње; пази да страст не наведе суд твој да учиниш што иначе слободна воља прихавтила не би... чувај се... Стој чврст, стати ил пасти слободно у расуду твоме лежи... Савршен изнутра, споља не треба помоћ и сваком кушњом да прекрши одбија“...

Анђео одлази пут небеса, а Адам пође ка колиби и Еви својој...

ПЕВАЊЕ 9... (наставак следи у трећем делу)...