КАВАБАТИЗАМ КРОЗ ДВЕ ВИЊЕТЕ...

Вињете (кратке приче или новеле) јесу пишчева омиљена књижевна форма,  а преда мном су две: ИГРАЧИЦА ИЗ ИЗУА и МЕСЕЦ НА ВОДИ... Оно што је још као гимназијалац доживео обитавајући код даљних рођака у Токију у четврти Асакуса – описаће у првој вињети (новели), а где кроз нежност и суптилност описује своју типичну прозу младалачких импресија и догађаја као и занесености једним уздржаним фоном речи, каква само може бити рана младост обилата тугама, сетама и платонским чулним лепотама,  а што и јесте есенција пишчеве књижевности и осећајности: осећајне књижевности или књижевности осећаја... Ову прву новелу објавио је 1925, са свега 26 година и то је његова аутобиографска љубавна сторија у краткој форми и невино неоскрнављено искуство са девојчицом од 13 година, која припада једној путујућој забављачкој дружини,  а којој је он давао 15-16 година, док је њему било равно 19 година - описујући тако искуство неусловљене и идеализоване жеље према жени... И тако је писац пустио да га понесе мислени ток препуштајући се токовима живота и воденим струјама, а ношен хуком ветрова остајући до крајности предан... Мене као читаоца више је „поткачила“ друга новела... Но, пре друге анализирам прву... Наратор (сам писац у младићком добу, гимназијалац) понесен је очекивањима, надањима и у том заносу који га исуњава до најситнијих атома душе не може, а да не буде очаран малом играчицом којој је 15-16 година, као он мисли,  а чију лепоту уздиже до оних лепотица овековечених на сликама древних мајстора. Опчињава и очарава га њена игра, плес, као и сама њена појавност. Сусрешће њену дружину у чајџиници у кланцу Амаги... Јуришаће за њима да их сустигне у жељи да им се придружи и да их кораком прати – да се са њима зближи и спријатељи... Забављачка дружина обилази полуострво Изу и тако у тој блискости дознаје да је играчица родом из Ошиме места за које се везује много штошта тјановито и романтично. Од тог момента њихов је сапутник и деле згоде и незгоде заједнички (ортачки). Кад застану да испију чај, играчица ће му принети зделу и неспретно просути испред њега,  а што ће он примити као једно ново узбуђење и трачак плама који је само она кадра да распламса огњеним жаром унутар његових прса. Вођа дружине је човек од 23 године и у дружини поред жене, ту су још играчица, женина мајка и девојка која их опслужује. Најпре је успоставио контакт са вођом, а жене су ћутљиве и по страни. Позваће га нови пријатељ да оду у јавно купатило. У тој ноћи чуће њен опојни глас, пун веселости и полетности, раздраганости, а сваки њен ударац по добошу избезумиће му душу док се сам пита: „Шта ли она ради, ко ли ће са њом провести остатак ноћи?“. Мучнина која је унутар груди боли, а он непомичан и немоћан помишња и жели бар на тренутак „да овако босоног (појури) за њом да је тражи“... Сутрадан са вођом дружине креће у јавно купатило,  а сав очај од претходне ноћи која га је прилично намучила баца низ реку. Онда пожели да се мало подробније распита о претходној ноћи и „бучној забави“. Тада ће посматрати 6-7 голих купачица,  а међу њима угледаће жуђени лик играчице, са детињим ногама, белог извајаног тела, при чему ће осетити како га хладна вода облива и како се по њему чудесно разлива. Тај призор и осећања тек пробуђена довешће га до усхита и размилеће чак топлину посвуда,  а он ће посматрати то голо дете што истрчава у свом плесу на сунце. Он ће се смејати без престанка, а нешто касније посматраће њено појављивање у башти најлепшег цвећа. Увече ће играти шах и опет ослушкивати звуке њеног добоша. А након тога са 3 жене из дружине играће домине, што ће му унети неку нову свежину и ведрину. А кад оне оду неће моћи заспати, па позива трговачког путника како би читаву ноћ играли шах. Ујутру у крчми угладаће уснуло лице мале играчице, румену од шминке коју није скинула од претходне бурне ноћи. Дружина ће остати ту још једну ноћ како би зарадили коју пару више, а онда му предлажу да и он остане. Вођа му прича како је његова жена пре 49 дана изгубила бебу,  а кад пристугну у Шимоду тамо ће одржати помен. Наратор је решен да причека  у својој крчми још једну ноћ и сачека тај сутрашњи дан. Са вођом ће одшетати до једног мостића и ту ће сазнати да је играчица његова сестра, која има само 13 година,  а да је најстарија жена у групи његова ташта (женина мајка). О себи самом ће рећи да је некада  играо као члан позоришне дружине у Токију и да се зове Еикићи, његова жена зове се Ђијоко, а играчица Каору. Девојка служавка зове се Јурико... Када се врате из шетње угледаће играчицу како се поиграва са маленим кученцетом и овога пута на њеном лицу нема видљивих трагова бајате шминке. У крчми наратор и Еикићи играју домине,  а пристижу и преостале 3 жене, које га позивају на купање, а он одбија уз изговор да ће доћи нешто касније. Играчица долази у његову собу и саопштава да Ђијоко жели да му опере леђа. Она се задржава и остаје са њим да игра домине – играће одлично, отмено вукући потезе и мало је фалило да га победи. Игра остаје недовршена и она трком одлази свесна да се задржала преко мере. У нараторову крчму пристиже Еикићи да ту проведе неко време. Играчица ће засвирати на древном жичаном инструменту шамисену, а на забави у ресторану Еикићи рецитује одломке из драме Но. Од наратора играчица ће тражити да јој чита делове из збирке прича, због чега он постаје неизмерно срећан (пресрећан), а она скоро да главу наслања на његово раме. Он ће приметити да су јој најлепше очи којима га посматра без трептања (нетремице). „Осмех још беше попут осмеха цвета. Чак ни израз као што је осмех цвета, не звучи ми неприродно када се сетим ње“. А онда ће служавка доћи по њу, јер ускоро почиње забава у крчми и њен задатак је да удара по добошу. Још једна ситуација због које ће он постати узбуђен до највеће могуће пријатности. После забаве наставиће да јој чита причу. Тада ће га позвати да их обавезно посети о зимском распуту  у њиховој кући у Ошими и предлажу му да им буде од помоћи при извођењу једне новогодишње представе. Тада ће увидети да живот путујућих забављача и није тако окрутан и испразан како је некада мислио. Имао је утисак да је ово један живот препун безбрижности, у коме нема хуке и буке, а који опет одише на мирисе планиске свежине и ливада обасутих најлепшим цвећем. У поноћ напушта њихову крчму. До врата његове крчме допратиће га девојке,  а играчица ће му наместити нануле, а њему ће остати само да их назује. Те вечери она је посматрала месечину на небу и много се радовала стизању у Шимоду, јер ће јој тамо мајка купити нови чешаљ за косу. Од њега тражи да је тамо одведе у бисокоп... А сутрадан на 15 км од Шимоде наићи ће на пут који се рачва у два смера и тада ће изабрати да крену краћим стримијим путем. Лице играчице је насмејано и збуњено. Ходаће заједно са њим и запиткиваће га доста, а чак ће отрести прашину са његовог кимона и поклонити му се на врху планине. Ту ће сести да се окрепе и одморе – ваздуха надишу и пулс умире. Тада ће га питати зашто тако ужурбано хода,  а онда ће му причати нека свја сећања. Убрзо наилазе на извор бистре воде, а играчица ће кученце чешљати чешљем оним који је он имао намеру да затражи од ње као успомену на растанку, али сада му се згадило све. Начуо је да жене коментаришу његове лоше зубе и као да је играчица предлагала да уметне златне зубе. Она ће га именовати као финог и доброг и дивиће му се. За њега они су једноставни и отворени – широкогруди. Иако има само 19 година сам себе је доживљавао као човекомрсца и усамљеног отпадника, кога море суморне и обесхрабрујуће мисли и који није видео ништа осим безизлазности своје, а што га је и подстакло да крене на путовање по Изуу. После сусрета са оваквим људима доживљава пребражај и види себе у новом светлу – измењеног и види своју доброту. На улазу у село писаће: „Забрањен улаз у село беспосленим путујућим играчима“... Сместиће се у јефтину крчму на улазу у Шимоду. Наратор узима собу у поткровљу. И тада зна да изјутра мора да се врати бродом у Токијо, јер му је већ понестало пара. Обећава да ће доћи на зимски распуст. А када позове Ђијоко и Јурико у биоскоп, жене неће поћи, јер се Ђијоко осећа лоше. Играчици неће допустити да пође сама са њим. Он ће отићи сам и у тами ноћи ослушкиваће там-там (ритам) њеног добоша и плакати... Изјутра испартиће га Еикићи,  а жене остају да спавају изнурене забавом од претходне ноћи. Еикићи му купује цигарете и јапанске јабуке за пут,  а кад стигну у пристаниште опазиће да тамо крај обале воде загледана у даљину седи играчица са траговима вечерње шминке на лицу. А кад Еикићи оде да купи карту – двоје младих остају насамо, но они су непомични, безречити, неми, ћутљиви, погњурени у своје стране, оборених погледа и тек са по којим климањем главе. Еикићију поклања своју ловачку капу, а себи на главу ставља ону школску. Са обале која је већ све удаљенија и губи се из фокуса, играчица маше са нечим беличастим. И тако их је заувек развдојила вечност у којој се више никад нису срели. Он је ушао у своју кабину, пловећи по узбурканом мору. Био је празан и време је за њега овде заустављено. Плакао је не скривајући сузе. Поред њега био је син фабриканта са полуострва Изу који је пошао у Токијо да упише гимназију. Признаће му да плаче због једног болног и неутешног растанка. Осетиће и хладноћу и глад, али не и да мрак полагано пада на дан. Дечак ће га нахранити и дати му део своје пелерине да се покрије. Он ће прихватити ту љубазност као нешто посве нормално и природно и опет се осећа предивно, лагано и ваздушасто и као да се коначно утопио у целину једне неизмерне хармоније и среће. Но ипак је читаву ноћ неутешно преплакао гутајући залогаје „слатке туге“,  а у глави је потекао извор бисте планинске реке, која је полагано кап по кап отицала у неко друго време, које када истекне неће иза себе оставити ништа савршеним... Ова прича је екранизована 1957,  а у улози играчице појавила се глумица Јошинаго...

Друга новела под називом МЕСЕЦ НА ВОДИ, мој је читалачки фаворит, а који прича о малој и незнатној жени и њеној судбини коју писац итекако воли (воли и у дела уноси судбине малих скрајнутих људи, посебно жена)... Та жена зове се Кјоко. Она има болесног мужа који је везан за постељу и смишља како уз помоћ огледала да му покаже башту у којој узгаја пожртвовано мноштво предивног цвећа. Он је прилично дуго одсечен од спољашњег света и огледало ће донети њему лично нешто велико и ново попут откровења. Огледало је део из комплета њене свадбене спреме (мираза). То је ручно огледало и са рамом од дудовог дрвета. Док је био здрав он је придржавао исто то огледало како би она у њему огледала свој потиљак и фризуру. После рата он је оболео, а огледало је покрила беличаста копрена по чијим ивицама се додатно накупише и трагови прашине и пудера. Он је почео да чисти огледало и дувао је свој туберкулозни ваздух и клице у њега и тако је сигурно копрена нестала. Сада се оквир сијао и блистао, а једино запуштено на огледалу била је дршка... Кјоко је у новом браку и у њега је донела исто постоље, а ново огледало. Ручно старо огледало спаљено је заједно са сандуком и телом њеног покојног првог мужа. Сада је имала изрезбарено ручно ново огледало и новом мужу није испричала своје старе приче. Покојном првом мужу огледало је ставила на груди, а потом и на стомак да нико не би видео и прекрила га цветовима хризантема у белој боји,  а после кремације у пепелу остали су комади истопљеног стакла. Преко тог ручног огледала она је ставила још једно мање са два лица - оно које се носи у несесеру на свадбено путовање. Пошто су се венчали у време рата, свадбени пут је пропао и огледало је остало неупотребљено. А са другим мужем она креће на медени месец, купивши нови кожни несесер у коме беше и огледало. Њему је налик на девојчицу и назваће је уз то још и јадницом. Она ће те речи примити са тугом и сетом, заплакаће и повућиће се у саму себе. И питаће се за ким то она сада плаче и кога оплакује: бившег покојног мужа или саму себе. Осетиће стид на помисао да оваквим мислима ружно се опходи према новом мужу, који јој зарива нови нож у леђа када је подсети да никад није родила децу. Опет је понижена,  а он се њеном осећајношћу поиграва. Она је самопожртвовано неговала болесног мужа и зар то не би могло да се урачуна као подизање малог детета. Побуниће се изрекавши: „Чему онда толико (моје) болно самоодрицање?“... Некад је живела у Морију до завршетка женске школе,  а онда се запослила у Санђоу у фабрици муниције (а он је чуо да су у  Санђоу све саме лепотице) и каже јој да уз лепе руке и ноге сигурно поседује и лепо тело. Додирнуће јој груди и њој ће то засметати. Он затим каже да би је оженио и да је имала дете, које би радо усвојио. Он који већ има сина и кожни несесер много квалитетнији од њеног, много више пута изношен и са пригушеним одсјајем. Она се сећа свог старог несесера који је пропао и огледалца које је сахранила са покојним мужем,  а тај свет одражен у огледалима сада је прогутао пламен и он је ишчезао и нестао у виду губитка. Покојни муж је уз помоћ огледала гледао осим врта, још и: небо, облаке, снег са планине, шуме, месец, цвеће, птице, људе са улице, децу из врта. О какво је то било богатсво света, а предмет за улепшавање и огледање потиљка болеснику је раскрилио и одшкринуо врата једног новог света. Увек су заједно препричавали тај свет из огледала, заједно га изучавали и посматрали. Нови свет из огледала изгледао је потпуно исто као и онај прави свет споља, с тим што је небо у огледалу било сјајније, а цвеће мирисније и лепше... Гледали су све очима љубави и питали се чије очи виде оно право, оно лепше... Скоро од почетка брака он је везан за постељу. У рату се није борио,  а при завршетку истог мобилисали су га,  на шта се он разболео после пар дана у ваздухопловној бази. Кући се вратио по окончању рата без способности да хода. А пошто им је кућа изгорела живели су у собици у кући њене пријатељице око 2 месеца, а пре тога само месец дана у њиховој првој кући. А када се разболео изнајмили су кућу на висоравни. По завршетку рата враћају се у Токијо где она подиже повртњак, јер су шивење и штиркање од ње начинили нерасположену жену. Нови рад у повртњаку донео јој је неку нову наду и ведрину, јер ту је коначно имала простора да се препусти без ограничења и слободно својим мислима, а мислила је и на мужа и било јој је досадно да му само гласно чита крај узглавља. У повртањаку је добијала импулсе нове снаге која је почесто копнила и бивала на издисају од премора. А једном кад је буде дозивао непомично из кревета она неће чути и због тога ће он тражити да она напусти рад у повртњаку. А кад га буде питала зашто ју је звао, он ће рећи само да би је упитао да ли је чула како у шуми шева пева своју песму. Смишљала је да му набави звонце како би је дозивао,  а онда се сетила огледала и то је коначно унело задовољство у његов тегобан живот. Донослила му је ситне бубице из баште да му их покаже, јер је он у огледалу хватао рефлексе и досјај сунца, али не и ситне бубице. Онда ће јој рећи да од његовог тамноплавог кимона сашије себи панталоне и да у њима олакша себи рад у башти. Ипак је осећала стид знајући да је он посматра у огледалу, али је осећала и нежност и топлину. Никад се није шминкала до миле воље, а били су ту рат, болест и смрт. А већ у другом браку почиње да се шминка из задовољства и много се пролепшала и почела је да опажа лепоту властитог тела, док је у њој још тињао огањ неугасивог плама осећаја за лепоту који је у њој распламсао и засадио у срце покојни муж посредством огледала. И даље је веровала у стварност света у огледалу, где њено тело у стварности и њено тело у огледалу јесу једно те исто. Али она чезне за лепотом цветова, игром деце по ливади, за сунцем иза снежних планина, за светом који је делила и открила са покојним мужем. То све сада је потиснула зарад новог мужа и остала је то њена далека неостварена тежња и чежња као за неким оностраним далеким недостижним светом. За другог мужа везује је само физичка жудња. Преко радија у емисији ослушкиваће пој птица у једној емисији коју су снимлили тамо близу где су она и њен покојни муж живели последње сате и дане. А када њен муж оде на посао, она ће узети ручно огледало и у њему посматрати одраз ведрог неба, као и своје лице. Откриће оно што ће је изненадити. „Ако своје лице не посматрамо у огледалу, не можемо га видети. Ми сами не можемо видети чак ни сопствено лице. Лице које видимо у огледалу, гледамо својим очима и навикли смо да верујемо да то није наше лице. Свакодневно се тако поигравамо“... Онда се Кјоко запита чему нас је бог таквима створио, а да нисмо кадри да сопствени лик и лице видимо... Онда ће јој синути одговори: „Када бисмо ми сами могли да видимо своја лица, можда би чак скренули с ума. Можда  бисмо постали потпуно немоћни!“... Сада зна да човек никада није имао способност да сагледа свој властити лик и лице, а зато сигурно зна и осећа да вилин коњиц или богомољка имају олакшавајућу способност да виде своја властита лица боље од човека. И можда ми имао лица само из разлога да би их други посматрали и гледали и то мора да подсећа на некакву љубав... Огледало које држи у руци одједном је удовица као и она сама, са свим својим врлинама и манама... И пита се није ли њен муж сваки пут зурећи у огледало уствари видео лик и лице смрти, а која је пристигла као последица психолошког самоубиства, које је потпомогла она сама као психолошки убица тутнувши му огледало у руке. Одједном је овај предмет препун лоших страна и мана. Присетиће се оне стравичне ситуцаије када је покушала да му преотме огледало,  а што он није допустио и доживевши све то као прејаку немоћ да сагледава и види... „Докле год сам жив, желим да волим оно што могу видети“... И за тај свет из огледала био је спреман да положи и жртвује живот. После те стравичне сцене опет су у огледалу посматрали после кише одраз месеца што трепери заувек у срцу посматрача. „Здрава љубав живи само у здравом човеку“ рећи ће њен нови муж, са чим се она неће сложити, а шта ће прећутати и тек срамежљиво климнути главом као да то прећутно одобрава. Од покојног мужа и самоодрицања остала јој је сада болна успомена на сву ту бол, патњу, тугу, муку и љубав, док њен нови муж све узима за једноставно и олако. Тада ће га кончано питати зашто је оставио своју жену када је тако добар човек... На то јој никад није одговорио. За њега се удала по жељи старијег брата свог покојног мужа, када су се венчали након 4 месеца од упознавања. Између њих стајала је разлика од 15 година. Сада је затруднела са њим и много је уплашена, превише повраћа и душевно се пореметила... Босонога у башти почела је да сакупља иглице од бора, а пасторку је у школу за ручак припремила да понесе две пуне чиније пиринча. Затим је седела зурећи у огледало изгубљеног погледа, а ноћу би устајала и села на кревет да посматра мужа како спава. Гледајући то заспало лице осећала је страх схвативши колико је људски живот ништаван. И тако је скинула појас са кимона и покушала њиме да задави мужа, након чега је хистерично јецала,  а тај јецај њега ће пробудти. Дрхтаће док је муж буде уљуљкивао у наручју. Лекар ће предложити да иде у болницу. Она ће се противити, а онда ће прво затражити да на пар дана оде до своје породице, где ће је муж и одвести. Сутрадан искрашће се из куће и кренуће ка висоравни где је живела са покојним мужем. Осећаће мучнину, а хтела је да искочи из воза. Свежина ваздуха сабраће њене мисли и то ће је повратити у стварност и неко чудо зауставиће њене чудесне мисли док посматра висорован опасану планинама. Осећаће тај „свет живљења“, а из очију брисаће сузе. Кренуће ка бившој кући и зачуће песму шеве. А након тога сетиће се речи које су је изненадиле: „Шта ћемо ако дете буде личило на тебе?“... Окренуће свој поглед од куће и пустиће да је испуне осећања „топле опуштености“...            

ОСВРТ НА НАДИНУ ДРУГУ КЊИГУ А О НАДИ или НИКАД НИЈЕ КАСНО...

„Чујте небеса, и слушај земљо“ Србијо, јер кроз нову књигу другу "ДУГА НА НЕБУ А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ" и кроз књижевно перо Наде Лукић Дринске, опет и опет васкрсли „Господ говори“ – о старим темама које су вазда нове, осведоченим текстовима и књижевним стилом... Она је народна новинарка изникла из свог завичаја и рода по припадности витешкој и ратничкој, што је ставља у ред старозаветних књижевника писара и пророка... Она је Жена и Мајка – Ратница, потомак великих, чија крв баш њу заветова Старим и Новим укрштених мачева, да ненаметљиво срцу сваком страдалном прираста... Она је Мајка и Пријатељ у најтежим борбама за Истину и Правду српску где све вредно, добро и достојно Бога нам и порекла отргне и очува од заборава... Њене највеће квалитете упознах пре 16 година - још лета 2002-ог Господњег у Библиотеци рачанској у том трогодишњем бесцен труду око уређења близу 3 хиљаде, како Надежда Дринска воли да каже - „светих и староставних“... А та њена борбеност и покаткад тешко разумљива упорност и смотреност без престанка траје и трајаће док је жива, као што траје и њено несебично поетско биће свуда где се и у тој форми опроба... Она је та која брине за оно срећније нечије сутра и пише да описмени оне који пристижу и сведочи о вековима прохујалих нам страдања и туга и мука и патњи као без краја... И о радостима као и о ратовима Она сведочи видећи одуховљеним видом оно ново корење Живота по Србији... Брине да писменост не замре, као врла и учена, као начитана, као богонадахнута, као књижевница посебног књижевног стила, како би писменост очувала и сачувала староставну, као Живу Искру која не сме да згасне у ово још увек згуснуто и прилично згасло време као у невреме... Она је ту да оживи и васкрсне оно заборављено и да не дозволи да се исече и негде затури у заплећку као непостојеће, па ма то била и најмања цртица из једног сусрета... Тако је сабрала неке приче  и сведочанства у историјском току наших догађаја,  а које се данас прилично доводе под могуће и многи би се таквих прича радо отресли, јер рухо је неког нашминканијег и свиленијег доба... Уствари Она тако враћа прохујале ветрове и зауставља речни ток само да још кроз једно битно слово отрже Време и Истине... Срасла је са реком Дрином и њеним обалама још од детињства и зато јој мудра глава вазда збори то што и мисли, а да већини није право... Исправља кривде и злочине и неправде... Раскринкава префињено и дамски... Ипак сродна је тужнима понајвише и пролива сузе са њима и за њих... А чије све душе није видала као ранарка и чије све душе није сликала као видарка најдубљим мислима као рањени ждрал који прелеће поља подрињска и сва остала српска све до метохијских жицом опасаних и опасних... Летењу душевном склона и левитацији, повратница из више живота и умирања, ту је да опева и опипа пулс свих рана надљудских које се протежу од бола до ужаса... И да опева  и оприча људе наше и дух завичајне јој планине Таре и сва побратимства и ту лековитост лађевачку испосничку, наших планинаца, као и издржљивост сплавара Дринаца... И још увек способна и вична да  у деценији 8-ој записује ђедовске приче и причања онако свеже и сликовито... Добар је пример борбености и отреситости, па и храбрости само онима који кроз Живот овај јуришају без јаука... Вредна књижевна појава данас осветљена са неопростивим закашњењем – достојна поштовања и дивљења најпре у постојбини својој, а у ери када се ни реченица врла не уме да валидно оцени, а тек што уме без последица да се украде о томе ником ништа... Она која најбоље чује кад све заћути са заласком Сунца... И тада најбоље причљиво предиво уме да сакуља и народ окупља, а расуто да спасе још једном од осипања и пропадања... Права и ретка као златни борови тарски... А за Истину о којој кроз ову другу књигу сведочи – НИКАД НИЈЕ КАСНО... Много се нада зато је рођена као Надежда и Нада, па због тога и спорадично „страда“... Но, Истина и Правда кроз њено књижевно и новинарско перо ипак завлада, надвлада и коначно превлада... Надо на свему Вам ХВАЛА...

Весна В. Лаловић

Митровдан, 8. новембар 2018.

Бајина Башта

КАВАБАТИНИХ „ХИЉАДУ ЖДРАЛОВА“ (1899-1972)...

Пре него се почнем занимати и промишљати на тему тек прочитаног Кавабатиног романа „1000 ЖДРАЛОВА“, први његов роман који је написан по завршетку Другог светског рата 1949 (године 2019 у коју тек треба закорачити биће равно 7 деценија од настанка приче), но пре свега која реч о њему самом који је уз то и први добитник Нобелове награде за књижевност у Јапану 1968... Родио се Јасунари Кавабата 14 јуна 1899 у близини Осаке имајући изузетно тежак животни век. Са 2 године остао је сироче изгубивши оца, па мајку, а за коју годину губи и најближу родбину и стараоце своје, па тако после губитка бабе и сестре, изгубиће и деду код кога је живео од 7 до 14 године и тако остаје сам... Са 15 година започиње писање Дневника што ће објавити под именом „Дневник петнаестогодишњака“. Од 1920 студира јапанску књижевност на Царском универзитету у Токију, а од 1922 радове објављује по часописима, што ће му онако самотном донети нека познанства са критичарима, писцима и оснивачима часописа тога доба. Дипломираће 1924,  а за време Другог светског рата писаће готово мало,  а понајвише ће читати и изучавати дела класничне књижевности Јапана. По окончању рата враћа се писању и оно је великог интензитета. Године 1948 постаје председник ПЕН клуба у Јапану,  а од 1954 и члан ЈАУ (Јапанске академије уметности), да би 1958 имао и улогу потпредседника Међународног ПЕН клуба, а две године доцније француска влада 1960 доделиће му и књижевну награду... Велики, а скромни Кавабата уобичавао је да каже овако: „Не могу никада да се ослободим осећања да сам бесциљна луталица. Стално сањам, али никако не могу да утонем у свој сан, увек сам будан док сањам“... Љубав ће за њега бити тек једна и једина нит способна да све одржи у заједништву... И тако ће писати поред љубави и о другим темама као што су: отуђеност, усамљеност, лепота, туга и сета, жена, мали људи, итд... Као млад пожелео је да буде и сликар отуда мноштво слика и јунака сликара кроз његова дела (као у делу „ЛЕПОТА И ТУГА“ из 1961)... Отуда још и љубав према калиграфији... Поред већ два поменута дела, напоменућу још нека: ВЕЛЕМАЈСТОР, СНЕЖНА ЗЕМЉА, ЗВУК ПЛАНИНЕ, ЈЕЗЕРО, ПРОЛЕЋНИ ДАН, СПОРЕДНА УЛИЦА, ДОМАШАЈ ТУГЕ, ВЕЧЕРЊА РУМЕН, ЈЕДНОГ ДАНА, ДРВОРЕД, ЕВРОПА, БИТИ ЖЕНА, ОНО ШТО МУШКАРЦИ НЕ РАДЕ, ВОДЕНИ ТОК ОПАЛИХ ЛАТИЦА, МЕЂУ ЉУДИМА, ЈЕДНА РУКА, итд... За живота беше самотан, а сав сјај, славу и гламур сматрао је за ништавно!!! Априла 1972 извшио је самоубиство у 73-ој години живота, без објашњења и опроштајне речи, у свом студију у близини Камакуре, остављајући знатижељне затечене, јер никад ничим није то наговестио и увек је писао против самоубиства и то није сматрао изласком из проблема... Написао је  и преко 100 кратких прича (вињета), а уз приче пише и новеле... А на тему самоубиства казао је баш овако: „КОЛИКО ГОД ЧОВЕК БИО ОТУЂЕН ОД СВЕТА, САМОУБИСТВО НИЈЕ ОБЛИК ПРОСВЕЋЕЊА. КОЛИКО ГОД ВРЕДАН ДИВЉЕЊА ЧОВЕК БИО АКО ИЗВРШИ САМОУБИСТВО, ОН ЈЕ ДАЛЕКО ОД СТАЊА СВЕТАЦА И МУДРАЦА“... Зато и неки од његових јунака прибегавају чину самоубиства (слаби да теже светости, а нејаки да одрже мудрост), као што ће се то показати у „1000 ЖДРАЛОВА“... Ако се у време снегова, месечине и трешњиних запупелих гранчица заиста можемо без злурадости сетити „пријатеља“, чега се све можемо досетити истраживајући бар 3 Кавабатина наслова... За роман који је у фокусу ове приче сам ће рећи овако: „ТО ЈЕ ДЕЛО КРИТИЧКОГ ПОРИЦАЊА, ИЗРАЗ СУМЊЕ И УПОЗОРЕЊА ПРОТИВ ВУЛГАРНОСТИ У КОЈУ СЕ ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА ПРЕТВОРИЛА У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ“... И тако пре него кренем кроз ово дело, одгонетнух ка чему ће све бити уперене сазнајне моћи овде... ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА, но мало касније и о томе... Пре тога још по која лепа мисао, коју и сам Кавабата издваја по посебности, а тичу се неких његових узора... Песник Рјокан (1758-1831) који припада другој половини периода Едо, рећи ће: „НИЈЕ ДА НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ МЕШАМ СА СВЕТОМ, ВЕЋ БОЉЕ УЖИВАМ У РАДОСТИМА САМ“... Ту радост самоће осетиће и главни јунак у „1000 ЖДРАЛОВА“... Док ће Рјуносуке Акутагава (1872-1927; по овоме испаде да је живео 55 – онда књига коју читам уме да подбаци у тачности података, па ме не вуците за истину која није тачна; текст се приписује аутору Кавабати, но сумњам да је у питању нетачност штампе или превода; нешто не штима у математици бројева), који је извршио самоубиство у 35-ој (или 55-ој) години живота рећи: „ЈА ЖИВИМ  У СВЕТУ МОРБИДНИХ ЖИВАЦА, ПРОЗИРНИХ И ХЛАДНИХ ПОПУТ ЛЕДА. ПИТАМ СЕ САМО КАДА ЋУ СМОЋИ СНАГЕ И УСПЕТИ ДА ИЗВРШИМ САМОУБИСТВО. АЛИ, ПРИРОДА ЈЕ ЗА МЕНЕ САДА ЈОШ ЛЕПША НЕГО ШТО ЈЕ ИКАДА БИЛА. ВЕРОВАТНО ЋЕТЕ СЕ НАСМЕЈАТИ ЗБОГ ТЕ СУПРОТНОСТИ ДА ЈА ОБОЖАВАМ ПРИРОДУ ЧАК И У ТРЕНУТКУ РАЗМИШЉАЊА О САМОУБИСТВУ. МЕЂУТИМ, ПРИРОДА МИ ЈЕ ЛЕПА, ЈЕР СЕ ОДРАЖВА У МОЈИМ ОЧИМА КРАЈЊЕ СПОЗНАЈЕ“... А зен свештеник, калиграф и песник Икју (1394-1481), који је чак два пута покушао да дигне руку на себе, а уз то кршио све забрне верске: јео рибу, пио вино, имао жене, а псеудоним му беше СУМАНУТИ ОБЛАЦИ (по истоименој збирци провокативних стихова), рекао је: „АКО ИМА БОГА, НЕКА МИ ПОМОГНЕ. АКО ГА, ПАК, НЕМА, НЕКА ПОТОНЕМ НА ДНО ЈЕЗЕРА И ПОСТАНЕМ ХРАНА РИБАМА... ЛАКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ БУДЕ, АЛИ ТЕШКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ ЂАВОЛА“... Но, две његове најлепше песме кажу овако: „Кад питам, ти одговараш. Кад не питам, не одговараш. О, господару Бодидарма, шта је онда, у твом срцу?... А шта је то, срце? То је хук ветра у боровима на слици насликаној индијским мастилом“... Ђин Нунг (1687-1763) додаће на ово: „АКО ДОБРО НАСЛИКАШ ГРАНУ, ЧУЋЕШ ХУК ВЕТРА“... И сада не преостаје ништа друго него да све горе изречено пронађемо на путу до потврђења коначне Кавабатине истине... „1000 ЖДРАЛОВА“ за своју основу причања од почетка до краја узима ЧАЈНУ ЦЕРЕМОНИЈУ... ЧАЈ... Њен култ датира из 13-ог века из времена када је зен-будизма уведне у Јапан, а када чај беше топли напитак (мада ако се справља на врху планине може бити и хладан) који је имао за циљ да побуди и покрене Дух, снагу и ум... Даље кроз векове овај ритуал добија  и своје пратеће симболе, а све са циљем да се постигне стање непоколебљивог Духа... Пило се из посуђа које је потекло из неких чувених пећи, у неком простору хармоничном (у башти, у врту, или у колиби или неком другом складном простору куће), а простор такав доводи до спокојства и просветљења које има за циљ да усредсреди пажњу ума на оно вечно и непролазно – вредно, добро, чисто, лепо... Идеали ове церемоније су уздржаност и смиреност, али баш то двоје недостајаће ликовима овога романа... Они неће бити на висини постављених идеала... А чај се припрема тако што се вода загрева на огњишту у коме тиња ћумур... Сваки део радње има своје значење, али и изискује пажњу неопходну да се све припреми (једна од јунакиња биће и инструкторка ове церемоније, па ће уводити неке млађе у све то, а користиће и церемонију да би плела интриге)... Домаћин који припрема чај, воду насипа из чајника у шоље које су без дршке и зову се зделе, а некада се овако дивне порцуланске зделе могу употребити и за аранжирање цвећа и послужиће неким јунацима ове као вазне, а што ће бити једно скрнављење лепоте другом лепотом... У воду која је већ у здели додаје се чај у праху,  а затим се све измеша бамбусовом метлицом док не запени... Гост када испије чај по прописима ритуалним, враћа зделицу.. Али ту још има много тога... Зделица може бити успомена на нестале, на драге, а може бити и мрска да изазива љубомору – све то налазимо код јунака овде... И роман управо започиње тако што наш главни јунак Кикуђи пристиже по позиву у Камакуру у храм Енгаку у унутрашњост колибе у којој ће се одржати једна чајна церемонија, на позив домаћице Ћикако Куримото, која је у овој причи инструкторка... Наш јунак касни и нерадо долази, поготову што церемонији није присуствовао од очеве смрти. Домаћица Ћикако је бивша љубавница његовог оца, пребрзо одбачена због друге трајније љубавнице - оне док их смрт не растави - госпође Ота. Ћикако га позива са једним узвишенијим планом тако да неће ово бити само пука успомена и сећање учтиве жене на бившег љубавника. Она жели да га упозна са својом ученицом младом девојком коју намерава да утрпа у брак са њим. А наш јунак Кикуђи (кога даље морам звати ОН да би лакше било писати; мучим се покаткад са јапанским именима). Он је заиста и једини мушки лик овде, све остало око њега јесу жене и оне разапињу своје мреже у које се он мрси... Он се сећа када је био узраста 8-9 година: отац га је повео на љубавни рандеву хитајући са омаленим сином овој жени Ћикако. А малени дечак видевши њен раздрљен кимоно запамтио је нешто што ће га мучити кроз све то време (иако је њему сада близу 30 година). Она је избацила леву дојку и маказицама је подрезивала длаке са младежа који је имала на левој дојци у величини људске шаке. А по завршетку посла сећа се да је отишла да пристави чај... После 10 дана од те посете чуће сопствену мајку како разговара са његовим оцем (а својим неверним мужем) о Ћикако и њеном злокобном ружном младежу. Иако је она њена инструкторка чајне церемоније, иако им се мува по кући да би кувала чај, иако потајно зна да су у незаконитој вези оставља мужа у том разговору скоро затеченог и збуњеног, јер он никад није признао да зна какав је то младеж. Но о том младежу се прича. И од тада иако прође 20 година Кикуђи на сву срећу никад није добио ни полубрата ни полусестру са ружним младежом – није добио оне које би подојила дојка са ружним младежом. И тада је чуо да се она никада није удала  и никад није родила дете због ружног младежа... Тако се причало... Идући даље наш главни мушки јунак на чајну церемонију, а жудећи да ипак види тај младеж, сусреће две девојке,  а посебно му се допала она обучена у дезен са „1000 ЖДРАЛОВА“ беле боје на подлози розе боје. И то је баш та млада девојка коју му је домаћица наменила... Стигавши затекао је све женско друштво и шаљиво ће му рећи да је један господин отишао. Он је сада једина „светла тачка“ и церемоније, па и романа... Девојка са марамом и дезеном од „1000 ЖДРАЛОВА“ јесте Инамурина кћи Јукио, а он је трговац свилом у Јокохами и био је пријатељ са Кикуђијевим покојним оцем. Но наш јунак још није спреман за склапање наметнутог брака. Ту је и домаћицина супарница госпођа Ота са својом ћерком Фумико, а домаћица неће презати да јој се освети због преотимања љубавника, па макар и преко њихове деце. И муж госпође Ота био је пријатељ његовог покојног оца, а он и мајка су пропатили због ове жене и јако ју је мрзео, као и њену кћер. Његов отац и господин Ота били су заједно у церемонији чаја, а када је Ота умро његова жена продаје сво чајно посуђе Кикуђијевом оцу господину Митанију, тако да од тада он не само да добија пријатељев чајник већ и његову жену као некакав подразумевајући инвентар!!!. А то да су они блиски дојавиће домаћица  и инструкторка Ћикако његовој мајци. Мајка ће упадати у кућу те прељубнице и потресаће до суза чак и њену девојчицу којој тада беше око 11 година... Сви ти замршени породични односи, развијени уз чај и око чаја донели су превише патње, а неки гласници уједаће за уши и грубо ће штипати по нервима оне друге мање гласне... И сада је наш јунак ту на церемонији 4 године после очеве смрти и нужно треба да упозна оне које су и мајку његову отерале у прерану смрт... За њега чај припрема девојка Инамура са дезеном „1000 ЖДРАЛОВА“. И уместо да гледа њу он је усредсређен на породицу Ота - мајку и ћерку... Пиће из посуда које су из 16-ог века – које је његов отац добио од госпође Ота, а сада су у својини домаћице Ћикако. И све је мучно и срачунато са неким тактом који он покушава да ухвати и прозре. А здела је прво припадала господину Ота и сада удовица Ота тражи из исте зделе да пије чај. Она ће се младом Кикуђију извинути уколико је њен гест доживео као грубост,  а уствари она покушава да се исприча када није могла доћи на сахрану његове мајке. Упућује му позив да једном о свему потанко разговарају и отклоне недоречености. Но љубоморна Ћикако каже да се припази и буде што обазривији са таквом женом каква је Ота. Девојка са „1000 ЖДРАЛОВА“ много му се допала, али само да ју је срео под другачијим околностима и међу другим људима!!! Она је нешто свеже и чисто од тренутка кад ју је угледао. Но, друге су га жене овде узнемириле и сада је бесан. А кад крене на капији ће га сачекати госпођа Ота и тада ће му испричати колики је добротвор његов отац био према њима,  а прстен који Фумико њена ћерка носи добила је за сву пажњу и пожртвованост коју је указивала од његовог оца. Он се пита да ли сада ова жена у њему види део свога покојног љубавника и да ли само зато покушава да га заволи и заведе. Њој је 45 година, а од њега је старија око 20-ак година. Подали су се јдно другом истог дана и уживају срећни у тој вези која је за њега једно ново пробуђење. Неће се суздржати, а да не проговоре о ружном младежу Ћикако, док он и даље жели да види то тело. И полагано почиње да се одмотава клупко болова, што неће проћи без мноштва трагова. Причаће и о Јукико коју су посматрали за време церемоније, а онда ће плачљива госпођа Ота заплакати мислећи да га је завела. Ту је и вечера и прича о оцу који им је заједника тема након нежности предаје... После две недеље посетиће га Фумико ћерка госпође Ота са молбом да опрости њеној мајци због афере коју је имала са његовим оцем. Он неће скривати да је тој жени Ота само и изричито захвалан, јер њему је потребна њена женска топлота и драж. Ћерка ће тврдити да јој је мајка зла, да није добра и да он више не треба да буде са њом, па чак ни да јој телефонира. Плакала је и ћерка, па признаје да је она мајку спречила уценама да дође на уговорени састанак са њим. И још му на поласку и одласку рече да је чула од мајке о његовј женидби са Јукико док ће он као и увек у истој ситуацији све негирати и порицати... ГАЈ НА ВЕЧЕРЊЕМ СУНЦУ... Кикуђија на посао из његове куће позива Ћикако, без позива упала је у кућу да почисти очеву чајну колибу, баш на дан када је он уобичавао да држи церемонију. Ту се нахвалата буђ, јер нико након његове смрти ту ништа није користио. Пошто ће она кувати чај позвала је Јукико, а њему каже да доведе и неког пријатеља из фирме. Њему се идеја није допала и зато је неће послушати и неће одмах са посла трчати кући, већ одлази у један мали прљав бар у Гинзу. Она је наметљива,  а он колебљив и слаб, па убрзо стиже кући. Док чека превоз привиђају му се ЖДРАЛОВИ и марама као трачак неког новог и већег светла. Јукико га већ чека. Дошла је сама без пратње мајке и њен појас красе мотиви сибирске перунике... Идућег дана он одлази у колибу да расклони посуђе, а служавка му отркива да је Јукико изговорила да ће ту можда једном живети и да ју је кроз кућу провела Ћикако. Он је сада удисао њен мирис и присуство преостало у колиби. Служавка и он приставише чај. Присећа се јучерашње церемоније када га је Ћикако на одласку позвала да Јукико узврати посету. Њему је и даље одбојно ово присилно терање у брак од стране срачунате Ћикако. Утом ће доћи госпођа Ота као некакав спас од насртљивих планова Ћикако, а када крочи у колибу заплакаће. Необуздана јој беше жеља да га види, па се искрала од ћерке сада видно ослобођена. Признаје му да ју је звала Ћикако и рекла да је он већ уговорио брак, што он и даље негира. Признаће да је први пут у колиби и да никад није крочила у главну кућу сем онда на сахрани његовог оца. Пили су чај из чајника који је његов отац купио од ње. Он је све купио, за разлику од њега који ће после све добијати на поклон. Ова узнемирена жена изгубила се у његовом наручју и видно га потресла и тада му признаје да више не жели да живи. Он је прати таксијем до куће,  а изјутра око 2 сата њена ћерка Фумико саопштава му на телефон да се мајка предозирала лековима за спавање и умрла од срчаног удара, па захтева од њега да доведе лекара од поверења како би прикрили њено самоубиство. „БЕЛИ ЖДРАЛОВИ СА МАРАМЕ ИНАМУРИНЕ КЋЕРКЕ ПРЕЛЕТАЛИ СУ ПРЕКО ВЕЧЕРЊЕГ СУНЦА, КОЈЕ МУ ЈЕ ЈОШ БИЛО У ОЧИМА“... ШИНО СА ФИГУРАМА... Шино је порцеланска здела испечена у пећи Орибе, у крају Сето у 16 веку... После 7 дана од помена госпође Ота, дошао је код Фумико, а дан пре тога послаће јој цвеће како би утажио осећај властите кривице, а њу је то усрећило: беле руже и бледи каранфили,  а које је сместила у чајну посуду (зделицу) порцелана Шино претворивши је у вазну. Признаје да од смрти њене мајке не може да спава и да пије седативе уз саке, чак га походи и у сновима. Он почиње да се диви порцулану Шино и она му то поклања као успомену на мајку и тражи опет опроштај у име мртве мајке, док он сада осећа да је онај што треба да тражи опроштај и почиње да се стиди због тога. Послужиће чај у две зделице од порцелана Раку из Кјота из 16 века – једна је црвене (женска за њу), а друга црне боје (мушка за њега). Уметник је Рјон`ју (1736-1834). Зделице су изгледале као пар и сигурно су њена мајка  и његов отац овако у пару пили чај и сада их туга уједињује у заједничку љубав где постају упарени саучесници у прикривању самоубиства. Она је огорчена јер јој је мајка као одговор изабрала самоубиство... И да ли баш „смрт једино пресеца и одбацује разумевање“... кад “нико ни у ком случају не може опростити намерну смрт“... Она другачије познаје мајку, док је он памти као топлу и мирисну жену. Хтео је да натера и Фумико да му се опире, а он би да буде мало више мрачнији и перверзнији. Причаће о својим мртвим као сирочићи. На одласку од ње добија зделу и саветује га да се што пре ожени. Он се преко ћерке изнова заљубљује у мртву госпођу Ота и позива је телефоном код себе. Обоје имају исти план: продаће своје куће, но она неће доћи. Доћи ће и изненада упаси Ћикако да скува чај и препознаће Шино зделицу и укориће га зашто то није исплатио девојци. Рећи да зна да је Ота починила самоубиство, што ће он негирати. И мртву је клевеће и мрзи и сикти љубомором на њу, па одлази кувањем чаја да примири своје нерве. Он ће се сетити уплакане Фумико... РУЖ ЊЕНЕ МАЈКЕ... Наш јунак већ пар дана има главобољу и прехладу, па лежи кући и не одлази на посао. Јутрањи чај пије уз посматрање ладолежа индиго боје, који ће свенути за једно јутро, а за посуду Шинто купио је беле руже и бледе каранфиле. Он је злочинац, препун жудње кога сада привлаче по улици средовечне жене. И пита се колико је морбидно што оживљава љубав и додире мртве жене. Зове Фумико и од служавке добија њену нову адресу становања код господина Тозакија,  а кад је позове рећи ће му да је продала кућу. И опет жели да му поклони једну малу чајну зделу из које је мајка свакодневно пила чај,  а на којој је остала мрља, а што је уствари траг њеног кармина. Здела је црвенкасте боје. А кад је поново позове код себе, она каже да прво мора да нађе посао. Доћи ће му Ћикако и он ће јој саопштити да одбија њен предлог да ожени Инамурину кћи. Саветује га да све здраворазумски осмотри и постави и да је самоубиство Ота извела срачунато како би га омела у женидби. Ћикако неће крити колико је љубоморна и зла, но овај брачни уговор види као нешто повољно и добро за њега. Али му отркива да је овим самоубиством Ота просто бацила властиту кћи у његово заводничко наручје. И на врата стиже госпођица Ота... Он шаље Фумико у чајну колибу, желећи да се отараси Ћикако, али се предомишља и уводи је у дневну собу. Ћикако јој се нуди да буде њена инструкторка чајне церемоније. Крећу ка колиби и опет подвлачи да је брак са Јукико уговорен. А да ли баш „ДОБРЕ СТВАРИ ПРИВЛАЧЕ ЗЛИКОВЦЕ“ или ће се Фумико и даље претварати како ништа није начула. Признаје му Фумико затим колико се плашила минуле грмљавине и даје му зделу Шино на поклон, на белој глазури са траговима црвенила, са мрљом од додира усана. У њему се буде маштарије и топлина голе жене. Зделу су сакрили како је не би угледла Ћикако. Но превејана је она па ће зделу употребити у церемонији. Фумико прича како је продала кућу, а он још оклева и одлаже. Фумико ће му предсказати да ће се у овој кући и оженити, јер да није тако он не би оклевао и већ би је продао. У посуди Шино он ће видети лепоту жене, оживеће посуду и неће је више везивати за цвеће. Ћикако предлаже да за петогодишњи помен од смрти његовог оца уприличе једну церемонију. Но двоје младих би да раскину са односима који их привезују за умрлу прошлост. Ћикако приповеда о венчању, али то више не може да увреди Фумико. Жена са ружним младежом сипа речи као необуздану бујицу, отворне попут отрова и тражи џепни сат његовог оца на поклон. Каже да хита на церемонију код госпођице Инамура. Он поручује да одбија све преговоре око брака и да ће продати кућу,  а госпођица Инамура ако жели може да се појави у улози купца. На одласку Ћикако би да поведе и Фумико са собом, но он је задржава... ДВОСТРУКА ЗВЕЗДА... Доћи ће Ћикако да му саопшти да су се обе девојке удале, након што се вратио са одмора у вили пријатеља на обали језера Нобри, коме тек што се жена пордила и има бебу од 100 дана. Враћа се кући и размишља о тој пожртвованој жени. Ћикако је упала ненајављена и назива га мрзовољним нежењом. На реч да се удала Инамурина кћи довело је да 1000 белих ЖДРАЛОВА полети у његовој глави иако је ту чисту лепоту видео свега два пута. А кад је чу да се и Фумико удала остао је запрепашћен. Ћикако му предлаже да уреди врт и поткреше грање, где већ 4 године вртлар ништа није радио и све изгледа запуштено. То што се Ћикако толико меша и што блебеће њему смета и нервира га. Нуди му уколико жели да прода очеву чајну колекцију да посредује и већ има и купца господина Оизумија из Кјота у чијој гостионици се његов отац тајно састајао са госпођом Ота. Рећи ће да би само кућу продао... У канцеларију позваће га Фумико и рећи да му је послала писмо без залепљених маркица. Збуњена зове га из јавне говорнице. Он јој честита удају, а она се није удала већ је нашла посао и Ћикако га је све слагала. Предлаже јој да дође у његову кућу и да га сачека. При сусрету она ће плакати, причаће о тугама, о кривици, о свим дубинама које и туга и кривица носе, а о дубинама љубави ћутаће... И упозориће га да је можда лаж да се и Инамурина кћи удала. Њему ће то бити све шала, а кад стигне њено писмо, она ће га у заносној игри отети од њега и исцепати на комаде... Постаће заносно једно,  а онда ће вечерати и тада ће Фумико да призна да је у писму захтевала да он разбије ону зделу 300-400 година древну, испечену у старој пећи Шино, са светло смеђом мрљом и црвеном нијансом. За њега то је ремек-дело и у њему не види ништа нечисто и лоше. Онда ће јој показати из очевог ормарића још једну зделу коју ни он сам није имао прилике много пута да види. Она препознаје да је то Карацу порцелан из Кљушуа корејског порекла. Упоредили су потом две зделе Шино и Карацу. Једна за човека, а друга за жену. Здела Карацу била је без украса, зеленкаста и са нијансама шафрана и трункама кармин боје. Две зделе као две душе њене мајке и његовог оца – али и као њих двоје... Фумико кува чај, а после тога разбија зделу Шино. И док пију чај замишљају да су негде на обали реке или на врху планине... Разбила је зделу а он није успео да је спречи у томе. Сутрадан он ће лепити 4 велика разбијена комада, а један који фали неће наћи, па ће побацати све комаде. Ипак опет их сакупља у намери да их закопа код камених корита где је Фумико извршила ово разбијање. Завио је комаде у хартију и одложио их у ладицу. Као и здела  и Фумико је постала изван савког поређења и она може бити она девичанска лепота и чистота, која му се не опире – трачак светла... Она је та која га ослобађа страсти... Када је позове на посао чуће да није дошла и пита се да ли је остала затворена од стида у соби, након што се подала њему. Одлази на њену адресу, но она није ни тамо. Девојчица од 12-13 година рећи ће му да је отишла некуда са пријатељицом и тада ће се сетити да му је Фумико рекла да јој смрт чучи и чека крај ногу и ту га облива хладан зној – шта ако и она изврши самоубиство... Она која га је повратила у живот сада не би смела умрети и нестати... Претходне вечери предала се непосредно и можда ипак осећа кривицу... Од свих жена остала му је једино Ћикако да избљује све своје наталожене осветничке отрове и сплетке, док је он журио у парк препун сенки...

              

„ТИШИНА“ ЈЕДНЕ (П)ОДБАЧЕНОСТИ...

Шусаку Ендо (1923-1996) врхунски романописац 20-ог века, родио се у Токију, а када му се родитељи разведу прелази да живи код рођака са мајчине стране у Кобео. У 12-ој години прима крштење и постаје римокатолик (хришћанин), а тада је испод 1 % становништва јапнаског исповедало хришћанство. По окончању Другог светског рата студира у Француској, где доживотно стиче непријатна искуства у виду нетрпељивости по расној основи, а то доводи до депресивних његових стања, а ускоро побољева и од туберкулозе, а што опет доводи до одстрањења читавог једног плућног крила (а поживеће овако 73 године). Његов закључак јесте да је све ово проузроковала вера хришћанска и ставиће је убрзо под лупу личне интроспекције и провере, а што ће неки назвати кризом верског идентитета!!!. Одлази у Палестину чиме ће свој лични доживљај хришћанства изменити, а своје искуство одбачености препознаће у Христу једном од одбачених. Враћа се у Јапан и пише дела на тему жигосаности, одбачености, о томе шта јесте дошљак и странац у туђој земљи, о болести и бесконачно дугим болничким данима, о историјској прошлости и судару са модерним добом, о Истоку и Западу, о веровању и безбожништву, о традицији и модерном свету... „ТИШИНА“ јесте његов најбољи историјски роман, чија је радња смештена у 17-и век, у Јапан, а кроз који је дат приказ мученичког страдања и одрицања од вере (апостазије) два португалска мисионара. Поред романа писао је и кратке приче, есеје, драме, сценарија и разматрања из теологије. У Сотомену у Јапану данас се налази и Музеј посвећен његовом животу и раду ако вам се посрећи посетите га. Године 2016-е Скорсезе снима по овом роману истоимени филм „ТИШИНА“ где главног јунака Родригеза глуми главни протагониста Гибсоновог хришћанског филма „Гребен спаса“ – име не могу да му запамтим, али препознадох лик...

Хришћанство је у Јапан стигло са Франциском Хавијером оснивачем језуитског „Друштва Исусовог“ 1549, а за будућих 60 година јапански двор биће милостив према мисонарима, са незнатно мањим прогонима. Најсуровији прогон биће 1587 који заводи шогун Хидејоши, када је 26 мисионара и јапанских хришћана разапео. Пред почетак 17-ог века у Јапану има око 300 хиљада конвертита (обраћеника у хрићшанство). А онда су стигли протестанти из Енглеске и Холандије лоше настројени према језуитима, али под будном подршком Шпаније и тада је почео „верски рат“ за превласт у трговини (рат 4 конкубине за једног супер мужевног Јапана). Нови шогун Иејасу 1614 доноси Други проглас о прогону хришћана, а до 1640 биће убијено око 5-6 хиљада хришћана. Прво су их спаљивали као ранохришћанске мученике на ломачи, а онда се применило мучење, а циљ вршења оваквог притиска водио је одрицању од вере и сарадњи са властима. До 1643 (време радње  романа) хришћанство је преживело и опстало у тајним заједницама, тако да се и даље сурово затире и сасеца у корену...

У Прологу сазнајемо да се Кристова Ферира после мучења у јами у Нагасакију одриче вере после 33 године живота и мисије на тлу Јапана. И чим су почели прогони он је тајно отишао у област Камигата да се позабави просвећивањем. Био је непоколебљив, храбар, редовно пишући извештаје Риму. Вест о његовом одрицању дочекана је са неверицом. 1587 Хидејоши започиње ужасан прогон хришћана, када је као што већ поменух 26 свештеника и верника погубио. Хришћанима су отимане куће и суорово су мучени до убијања. Године 1614 Токугава је наредио исељење хришћанске мисије из Јапана и тако је 6-7 октобра 1614 чак 70 свештеника протерано на острво Кјушу, да би било укрцано на бродове за Макао и Манилу. Но, 37 пркосних свештеника одбија да напусти паству и потајно остаје у Јапану,  а један од њих је и Фереира. О том прогону сачуваће се и једно његово писмо од 22-ог марта 1632 из Нагасакија, у коме описује положај хришћана. У лето 1629 ухапшено је петоро верника који остају непоколебљиви у вери и стога су мучени потапањем у кључалу воду на Унзену. Измучено је укупно њих седморо, јер су приведене супруга и ћерка једног од пет мученика. На обали кључалог језра осетли су сав ужас рана и опекотина и нису се одрекли Христа. Потом су им поцепали одела, привезали их за стубове да висе и наставили да их полевају кључалом водом уз помоћ избушених кутлача. Мученици Христови трпели су,  а девојчица Марија пада на земљу. Мучитељи узвикују да се она одрекла и враћају је силом у Нагасаки иако је она све урликом беспомоћним негирала. Осталих шесторо остају на планини мучења чак 33 дана, а из њихових уста неће се отети ни јецај, ни вапај, ни ропац, ни јаук, а ни крик... Било је у њима надљудске храбрости, снаге и издржљивост – било је Христа!!!... Мучитељи су имали налог да их безочно муче без убијања само да их присиле на одрицање. Али пошто се овај злочин отео контроли, долази лекар да им прицели ране. Враћени су у Нагасаки, а жену Беатрис да Косту одвели су у јавну кућу. Преостали завршавају у затвору. Овај догађај довео је до још већег ширења Христовог учења и вере и сва тиранија изазвала је само већи контраефекат. После једног оваквог писма 1635 у Риму су се окупила 4 свештеника са намером да заплове у Јапан, а како би у тајности извели нову успелију мисију и опрали љагу са Феририног имена, чиме је погажен углед  и част Цркве у Риму. План је означен као суманут и није заслужио благослов надређених, а задатак је назван опасним. Али отац Рубино и  4 свештеника ипак добијају дозволу за одлазак. Из Португалије још 3 свештеника желе да крену пут Јапана са другачијим мотивима – Фереирини одани ученици из манастира Камполида: Франциско Гарпа, Хуан де Санта Марту и Себастијано Родригез, који су те гласине о Феририном одрицању од вере прихватили са сумњом и резервом (неверицом). А кад то не могу да прихвате, желе да крену и лично се увере. Једва су добили дозволу (благослов, допуст) за пут 1637 и запловили ка најудаљенијој тачки (или тачци мени је све једно те исто). Од 1629 хришћани су у Јапану мучени погружавањем у базене са кључалом водом, а дневно се бацало на муке 60-70 људи. Овакве извештаје слао је сам Фереира... Себастијано Родригез рођен је 1610, а са 17 година започиње верски живот, а ево га већ како јури са 27-28 лета да открије истину о учитељу Фереири. Кренули су 25 марта 1638 на броду „Санта Изабели“ и већ код обала западне Африке сустиже их олуја. Почетком априла стижу до острва Порто Санто, а убрзо и до Мадеире. На Канарским острвима су 6-ог априла где их затиче кишни пљусак. На броду избија епидемија, а око 100 људи јечи по палуби од болова. Родригез их лечи. Рт добре наде опловиће 25 јула (тод датума умреће и Родригез неких 36 година касније) и тада им је јак ветар поломио један од јарбола, па су се убрзо насукали на хридине. Срећа да други бродови притекоше да их спасу од потопа. Стиже их несташица воде и хране. Почетком октобра стижу у место Гоа, а најсвежије вести кажу да се 35 хиљада хришћана побунило у Шимабари. Нажалост побуна је угушена  и сви су искасапљени, а због нереда Јапан је забранио све односе са Португалијом, што је значило немогућност упловљавања у јапанске воде. У Макаоу 3 мисионара су очајни пошто не знају како да се убаце у Јапан. У Макаоу већ 10 година ради школа за образовање мисионара за Кину и Јапан. Визитор Валињано из Макаоа рећи ће им да од 1633 престају све новости тајне мисије у Јапану. Холандски морнари пренели су вест да је Фереира мучен у јами и зато Валињано није сагалсан да ова 3 Португалца крену за Јапан... Од Родригеза остала су писма,  а прво је написао када им је Валињано испричао о опасностима које походе Јапан... Кренимо редом кроз 10 поглавља.

Поглавља 1-4 јесу Родригезова писма... У Макао су стигли 1-ог маја у мисионарску школу, где му Франсис помаже у раду, а Хуан је на ивици да добије маларију. Ректор Валињано противи се њиховом одласку у Јапан, али они желе да оду и сакупе разбијено стадо Христово, како се пламен вере не би угасио, а желе да одгонетну истину у вези са случајем учитеља Фереире. У Јапан је највећи мучитељ хришћана Инуе (И-НУ-Е): лукав, подмукао, успева да их мукама натера да се одрекну вере,  а и он сам је бивши верник ( био је крштен). Трговачки монопол над свилом држе Португалци у Макаоу. Овде упознаје једног Јапанца, са којим креће у потрагу за бродом који ће их тајно пребацити на обале Јапана. Тај човек има 28-29 година, увек је припит, по занимању је рибар и зове се Кичиђиро. Он је сведок о прогону хришћана на Хјушу и гледао је како 24-о људи привезаних за кочеве умире после мучења од 7 дана. Негираће да је хришћанин и биће им водич по пристизању у Јапан. Брод којим су намеравали да крену начели су бели мрави. Кад су санирали штету запловише ка Тајвану и Јапану. Санта Марта добија грозницу, омршавио је и остављају га. Да ли Бог људима задаје „БОЉУ СУДБИНУ НЕГО ШТО ЉУДСКО ЗНАЊЕ МОЖЕ ДА ЗАМИСЛИ“... Поћи ће са 25 морнара Кинеза и запловити са ударима повољног ветра. Кичиђиро је по њима лукав, слабог и несталног карактера, па га држе на оку,  а воли да забушава у раду због чега ће га остали морнари испребијати. Прибојавају се да му не смеју много веровати, али ипак му наивно верују. Зар није и Христос положио самога себе у шаке људи који тога нису били вредни. Кичиђиро много пије и у пиће утапа ужасна сећања, док Родригез стално оживљава најомиљенији Христов лик и лице, чији изглед реконструише и призива, а о чему Библија не пише. Је ли то лице нежно, дугог носа, коврџаве косе, црне браде и има ли на њему храбрости, живота и снаге. Од пртљага на ово путовање понели су своја срца спремајући се духовно за полазак који ће уследити корз 5 дана. Родригез пише остављајући писани траг о сведочанство о битним догађањима. После 8 дана од испловљавања из Макаоа време је лепо,  а онда 6-ог маја улећу у олују, када им ветар и таласи ломе брод, а појавиће се и пукотине кроз које ће вода надирати. Биће то ноћ у којој ће избацивати воду,  а процеп затискивати тканинама. У зору олуја стаје, а Кичиђиро ништа није помогао, прележао је и даље негирајући да јесте хришћанин, но одаде га једно „Санта Марија“ које изговори. Хоће ли Кичиђиро постати енигма за све њих – ЕНИГМА КИЧИЂИРО... Стижу на копно и је ли то доиста ЈАПАН... У извидиницу одлази Кичиђиро – а хоће ли он бити још и Јуда који продаје хришћанство. Појавиће се група људи – потајних хришћана. Они су их сакрили у своје куће, а већ сутрадан пребацише их у колибу у планини, у рибарском месту Томоги, близу Нагасакија (са 200 кућа и већином хрићанског становништва). Живе у тајности хришћанство, а већ 6 година нису срели свештеника (последњег Мигела Мацуду убили су новембра 1633). Да би наставили да се причешћују и крштавају самоорганизовали су се и из села одбарали најстаријег који је вршио улогу свештеника тако одржавајући неугасивим фитиљ вере. Нови свештеници донели су крстиће (распећа), служили су поноћне мисе, иповедали. Основали су нешто слично ранохришћанској катакомби,  а под колибом и земуницу. А како је у другим селима још нису дознали, живе скрито, а жеља им је да саберу разбијено и преплашено стадо... У јуну овде су сезоне киша, које лију без престанка. Сељани живе од узгоја кромпира и пшенице, а пиринчаних поља овде нема. Вредни су и издвајају велики данак. Раде „КАО КОЊИ И СТОКА“, а тако и липсавају (горе од животиња). Хришћанска вера дала им је искру топлине и ведрине,  а нови проповедници опходили су се према њима људски, са благошћу и топлином. Сељани су сличних лица и Родригез их помеша. Овде има природно љутитих лица,  а да у њима изнутра нема ни беса, ни љутње, ни мржње,  а за веру показују велико интересовање. Такав је Ичизо. Начинили су календар празника које поштују и славе (пар највећих празника), а пред иконама се моле. Званичници врше упаде и препаде: упадају у куће и лове хришћане, а за свако потказивање дају награде (300 сребрњака за свештеника, 200 за часног брата, 100 за вернике). Зато сељани на своја лица навлаче тешке маске и она су без израза, без туге, без радости,  а Бог ове људе као да постави на пиједестал најтежег испита и пробе (провере)... Родригезу и Гарпу нерви су напети као струне док се питају да ли је Фереира жив, те стога једна од њих мора поћи до Нагасакија. Осмелили су се и започињу прве обиласке око колибе коју зову манастиром и шетају шумским падинама. Једном док седе зачуће и људске гласове, али су од страха занемели и нико их није пронашао. Од тада мере опреза су појачали и опет не излазе вани. Кроз 5 дана крстили су једно новорођенче. И шта кад Христос „НИЈЕ ДАО СВОЈ ЖИВОТ ЗА ДОБРЕ И ПРЛЕПЕ. ЗА ОНО ШТО ЈЕ ДОБРО И ПРЕЛЕПО ЛАКО Е УМРЕТИ; ТЕШКО ЈЕ ДАТИ ЖИВОТ ЗА БЕДНЕ И ИСКВАРЕНЕ“... А када су увече остали сами у колиби неко је покушао да отвори врата испред којих је глас изговарао да долази из Фуказаве и да желе исповест. Била су то двојица изнурених сељана који су препешачили рањавих стопала 100 километара, крили се по шумама и они су гласови људски које су онда преплашено начули. Јели су халапљиво изгладнели,  а Кичиђиро им је испричао где се крију свештеници. Од ове двојице сазнаће да је Кичиђиро хришћанин који се пре 8 година одрекао вере згазивши Христову икону, док су му сви чланови породице остали у вери и због тога изгорели на ломачи, а он је тај призор ужаса посматрао... Хришћани и даље постајно овде живе у молитви, без мисе и очекују долазак нових свештеника и зато ова два сељанина позивају их да дођу у Гото. Одлучено је да крене Родригез, препун сумње и страха, иако се плаши издаје. У селу затиче превише посла – много исповести и крштења. У селу је херој Кичиђиро коме се све опрашта. У једном дану крштено је чак 30-оро људи и деце. Исповеђено је око 50 људи. Два старца рећи ће да је Фереира основао свратиште за болесне и напуштену децу у Шинмацу код Нагасакија и да је био благ и добар. Родригез им предлаже да се самоорганизују као и житељи села Томоги и тада су почеле свађе. Од њега траже крстиће, медаљоне са ликом светаца, иконе. Родригез покида своју бројаницу и подели им зрнце по зрнце (куглицу по куглицу) и као да им подели сузу по сузу. После 5 дана враћа  се у колибу срећан, радостан, испуњен и коначно због нечега осећа да је од користи овде. И док на обали чека Мокичија чуће упозорење да бежи, јер су стражари упали у село и врше претрес. Успева са Мокочијем и Кичиђиром да се докопа колибе. Ко је доушник... Село је у стању преплашености иако ништа није пронађено. Сељани су и даље глумили „БУДАЛЕ“. Ипак поставило се питање издаје и сумње. Сељани живе у беди и сиромаштву, а чак и имућнији само два пута годишње једу принач. Хране се поврћем,  а за пиће користе млаку воду. Једу и корење. Много су опорезовани и робље су самураја!!!... Петог дана јунског десило се нешто злослутно у подножју планине: сеоски керови су лајали, а старжари су упали  у село. Родригез и Гарпо силазе да посматрају из прикрајка шта се дешава и примећују да је све замрло и замукло. Пошто самурај ништа није нашао узео је једног сељанина за таоца старог Ђисама (који је имао улогу свештеника  у селу), кога увезаше у конопце. Самурај нуди сељанима 100 сребењака ако поткажу хришћане,  а кроз 3 дана каже да ће се вратити да узме још једног таоца. Сељани се заклињу да неће издати!!!... Свешетници би да оду у Гото, но лукави доушник Кичиђиро саветује им да оду некуда даље. Село је подељено: једни им говре да остану, а други кажу да треба да оду. Ако остану Мокичи, Ичизо и жена Омацу биће им заштитници. Осмог јунског дана званичници долазе и дају потказивачима као награду умањење пореза. Сељани су одолели искушењу и ту се ненађе потказивач и продана душа!!!... Наређено им је да до сутрадан у Нагасаки пошаљу 3 таоца. То је замка и опет се свађају – расправљају. Моле Кичиђира да иде уместо њих, а јављају се за добровољни одлазак Мокичиј и Ичизо. Дана деветог јунског Мокичи упита шта да раде ако им понуде да згазе икону. Родригез рече да згазе и не слутећи да их последњи пут види у животу!!!... ТИШИНА ГОСПОДЊА, а већ 20 година како траје прогон... БОГ ЋУТИ... Три таоца су затворена и испитивана,  а када им изнеше икону са ликом Пресвете Богороде која држи малог Христа они сви погазише, но безбожнике јапанске није лако обманути. Наредба беше још и та да пљуну на крст и распеће, а Богородицу да назову курвом. Инуе је најопаснији безбожник који зна колико хришћани поштју Богородицу... Нису могли да пљуну, плакали су и признали да су хришћани – њих двојица,  а трећи Кичиђиро све то могао је, нашто је ослобођен. Побегао је,  а Ичизо и Мокичиј 10 дана проводе у затвору... Крајем јуна у село долази званичник који чита проглас о томе како ће их дати на умор воденом казном. И 22 јуна поведоше их на муке, завезаше за два дрвена крста, тако да са сваком плимом тела ће им до браде бити потопљена у воду. Изнуриваће их како би постепено умрли за 2-3 дана. Увече долази жена Омацу са нећаком да нахрани ова два мученика. Они у мукама не могу ни мрву да прогутају и потрешене жене се враћају, плачући и јецајући и не нахранивши гладне. Цело село прича, из даљине посматра и моли се за њих, док Мокичиј пева... И 24-ог јуна сељани посматрају издалека и још су живи. Увече сви умиру смрћу мученичком и праведном: „ЈАДНО И БОЛНО“... Долазе званичници, стражари и скидају мртва тела и пале их,  а пепео бацају у море. ТИШИНА БОЖЈА и даље је депресивна. „БОГ ПРЕКРШТЕНИХ РУКУ НЕМО СЛУША КАКО МУ СЕ ЉУДИ ОЧАЈНО МОЛЕ“... Стражари намеравају да претраже и планину, па два свештеника морају да напусте колибу и у тој бежанији разилазе се и растављају њихови путеви Господњи, док се једном кобно опет не саставе у страдању... „ВЕЛИЧАНСТВЕН САН“ се развејао и распршио... „У ОВОЈ ЈАЛОВОЈ ЗЕМЉИ МОРАМО ОСТАВИТИ БАРЕМ ЈЕДАН МАЛИ АШОВ ДА ОБРАЂУЈЕ ТЛЕ“... Гарпе је кренуо ка Хираду,  а Родригез је превежен на неко острво у ново село, одједном сам и препун страха, а село затиче у СТАРХОВИТОЈ ТИШИНИ и пустоши, где је све разбијено и разорено, разваљено... У једној колиби ће преспавати,  а изјутра кренути у планину, где налази остатке ватре и нигде тог човека који му измиче за корак да сретне... У бари се огледа и он сам, али и лик и лице Христово и је ли оно уморно и упало, уплашено, је ли изнурено и очајно, кад Бог је и даље нем и једино још траје ТИШИНА... Ужасна мисао о непостојању Бога колико је апсурдна и јесу ли узалуд сви страдали, а мисионари колико су залуђени и у заблуди... А ако је „ОЧАЈ НАЈВЕЋИ ГРЕХ ПРОТИВ БОГА КО МОЖЕ ПОЈМИТИ „ТИШИНУ ГОСПОДЊУ“ ЗАЦЕЛО БИ ТРЕБАЛО БАР ЈЕДНУ РЕЧ ДА КАЖЕ ЗА ХРИШЋАНЕ“... Опазио је колибу, а у њој трагове људског измета и ватре. Стиже у рибарско село и луку са 4 чамца питајући се да ли му је ово нова парохија. Одједном зачу мушки глас кога коначно сустиже и он му показује да се сакрије. Био је то верни пратилац издајничко псето Кичиђиро који му нуди да га одведе у хришћанско село. Но да ли ће га продати за 300 сребрењака, чак 10 пута више него што је Јуда продао Христа за 30 новчића... Кичиђиро му даје храну ону тешку која ће га дуго морити и тако се над том пресланом рибом измирише... А је ли Христос икад био бесан и љут или вазда препун љубави и како је могао отерати Јуду и је ли му се обратио икад са гађењем. А можда је Јуда несрећна лутка марионета у руци моћника. Родригез је жедан, а Кичиђиро одлази да му нађе воде и доноси је у крчагу. Одводи га у хришћанско село у коме постоји црква и свештеник који није Јапанац. Но та прича је нова клопка и замка... Исповедиће Кичиђира и опростити му по дужности, а онда ће Родригеза зграбити људи, а издајнику бацити сребрењаке у лице... А да видимо шта даље дознајемо кроз поглавља 5-10... Родригеза одводе пред једну колибу где је 4-5 људи и жена Моника, седело на трави са везаним рукама. Један од мушкараца зове су Хуан. Све су то покрштени Јапанци које је крстио Ишида убијен код Узена. Ови људи сневају о рају у коме неће бити патње, бола и муке... Долази самурај са белом лепезом и рећи ће им да нису ухапшени из мржње, па ипак он неће стати док не сломи кичму државе, што тада беше сваки тај сељанин (или сељак, тежак). Патња јесте та која нараста овде као квасац, она дроби и мрви, њен терет је претежак и окрутан – бруталан!!!... Самурај издваја Родригеза и тражи од њега да изговори праву реч, на коју ће сви заробљени бити пуштени – да се одрекне вере!!!... Родригез тражи да само њега казне, но пошто се није још одрекао затвориће га у једну колибицу. Сам је и моли се, а хришћане су некуд одвели... „НИЈЕ ГРЕХ ДА СЕ КРАДЕ И ЛАЖЕ. ГРЕХ ЈЕ ДА ЈЕДАН ЧОВЕК ОКРУТНО ПРЕГАЗИ ТУЂИ ЖИВОТ И ДА УОПШТЕ НЕ БУДЕ СВЕСТАН РАНЕ КОЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВЉА“... У колибицу код Родригеза долази преводилац који прича португалски и он има лепезу и њоме маше... И он је син самурајски који беше некад крштен, а сада више није верник. Препун је мржње и повређености и прича о оцу Кабралу који се ругао Јапанцима, па тврди да су мисионари овде изазвали све ове невоље. Између њих двојице размотава се верски и борбени дијалог у коме се сукобљавају аргументи за и против. Уколико се не одрекне вере обесиће све сељане у јами наглавачке. Још му рече да ће ускор дознато ко је Инуе захваљујући коме неколико отаца се ипак одрекло вере, а да ће сусрести и Фереиру који после одрицања има ново јапанско име, жену и замак у Нагасакију, част и углед!!!... У оно што чује Родригез и даље не верује,  а тумач насмејан одлази. Сада молитва не може да га умири,  а бол у срцу је огроман... „ГОСПОДЕ, ЗАШТО ЋУТИШ? ЗАШТО СЕ ОД ТЕБЕ ЧУЈЕ САМО ТИШИНА“... Донеће му бундеву за јело... А шта ако живот није требало посветити доксологији Бога, већ изношењу незадовољства... На данашњи дан његова искушења су управо таква да се осећа као ЛЕПОРОЗНИ ЈОВ, коме је тешко да подигне глас и прослави Господа!!!... Одводе га до пристаништа где ће угледати издајника Кичиђира, кога нити мрзи, нити има порива да му се освети. Одвозе га некуда на чамцу у луку Јокозе Но Ура... „ШТА  СЕ ТО СА ТОБОМ ДЕШАВА?... ПОЧИЊЕШ ЛИ ТО ДА ГУБИШ ВЕРУ?“... Чучао је као дивљи пас тресући се од страха, а село су спалили до темеља... „ЗАШТО СИ НАС ТАКО НАПУСТИО... ЧАК ЈЕ И СЕЛО БИЛО ТЕБИ ПОДИГНУТО, А ТИ СИ ГА ПРЕПУСТИО ПЕПЕЛУ? ЧАК И КАДА СУ ЉУДИ ИСТЕРАНИ ИЗ ДОМОВА СВОЈИХ, ЗАШТО ИМ НИСИ ПОДАРИО ХРАБРОСТИ? ЗАР СИ САМО ОСТАО ДА ЧАМИШ У ТИШИНИ НАЛИК НА ТАМУ КОЈОМ САМ САДА ОКРУЖЕН? ЗАШТО? БАР МИ РЕЦИ ЗАШТО? МИ НИСМО СНАЖНИ ЉУДИ КАО ЈОВ, КОЈИ ЈЕ ИСКУШАВАН ГУБОМ. ОГРАНИЧЕНА ЈЕ НАША ИЗДРЖЉИВОСТ. НЕ ШАЉИ НАМ ЈОШ ПАТЊИ“... А ТИШИНА је тврдоглава, па ћути и даље,  а треба му храбрости и нове снаге!!!... Стигли су до варошице Омура, а док га спроводе деца га гађају камењем, а будистички нетрпељиви свештеници пљују га, а људи окрећу главу... Пролази кроз село Сузуда на путу до Нагасакија... Прати их Кичиђиро... И Христос је под теретом КРСТА ходио ка брду ГОЛГОТА и ту патњу сада трпе и хришћани Јапана... Плакао је... „ШТА ГОД ДА СЕ ДЕСИ, НИКАДА СЕ НЕЋУ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“ (ех Родригез, никад ни 3 пута немој помислити, а камо ли рећи)... У варошици Исахаја завезали су га за дрво као пса, а Кичиђиро му доноси пар зрна пиринча у напуклој здели (који то још Јуда храни Христа)... На равници Чизукано расправљају се самураји, ту га испоручују, одводе у затвор на ободу Нагасакија, а по потреби крећу и прва иследничка испитивања... Стражари му доносе дебљу хартију и узице и од тога направиће бројанице. Моли се и оживљава Христов лик и лице: „ТЕ БЛАГЕ И БИСТРЕ ОЧИ, ТАКО ПОРОДОРНЕ ДА ВИДЕ САМУ СРЖ ЉУДСКОГ БИЋА... ЛИЦЕ КОЈЕ НЕ МОЖЕ ДА ПОГРЕШИ, НИТИ ДА ИЗУСТИ РЕЧ УВРЕДЕ“... После 9 дана изводе га и одводе у нову ћелију. Сутрадан ће угледати групу хришћана коју негде одводе, а свако вече у затвору ослушкује речи њихове молитве „ОЧЕ НАШ“... И пита се Родригез зашто Бог : „НИКАКО ДА ПРЕКИНЕ ТИШИНУ... НЕ БИ ТРЕБАО ДА ДОВЕКА“ ЋУТИ... Преко дана затворенике одоводе у поља на присилни рад. Међу њима је и Моника. Добија дозволу од стражара да их два пута дневно посећује и са њима разговара. Заједно се моле, а он их исповеда... „НЕЋЕТЕ НАИЋИ НА ВЕЋУ ПАТЊУ ОД ОВЕ... ГОСПОД ВАС НИЈЕ ЗАУВЕК НАПУСТИО. ОН ЈЕ ТАЈ КОЈИ НАМ ВИДА РАНЕ; ЊЕГОВА НАМ РУКА СПИРА КРВ. ГОСПОД НЕЋЕ ДОВЕКА ЋУТАТИ У ТИШИНИ“... А пером од пилећег крила бележиће своје доживљаје и присећања. Постао је мирнији и спокојнији... „ГОСПОДЕ, НЕЋЕШ НАС ЈОШ ДУГО ОДБАЦИВАТИ“... Сада је имао поверење у Бога. Стражар му доноси ново мекше одело које носе будистички свештеници, наређује му да се пробуче у памук уместо у тешко одело од конопље које је већ имао на себи... Одбија мислећи да је све замка и понижење, а онда се пресвлачи. Воде га на испитивање код званичника... Самураји са лепезама седе на 5 столица. Родригез пред њима натеран је да понизно, покорно и послушно клечи. „УБРЗО ЈЕ И САМ СХВАТИО ДА МУ СЕ ЛИЦЕ КАМЕНИ КАО МАСКА“... Испитивање наноси му бол, а њихове речи уједају га за срце и душу (ех, Родригез много боли зар не!!!)... За Родригеза „ИСТИНА ЈЕ СВЕОПШТА. КАД НЕ БИСМО ВЕРОВАЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА СВЕОПШТА, ЗАШТО БИ ТОЛИКО МИСИОНАРА ТРПЕЛО ТЕ СИЛНЕ НЕДАЋЕ? ИСТИНУ ТАКО ЗОВЕМО УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ ОНА ЗАЈЕДНИЧКА СВИМ ЗЕМЉАМА И СВИМ ВРЕМЕНИМА“... Старац испитивач (а то је И-НУ-Е; добро запамтимо крволочна имена) му рече да је хришћанство у Јапану као дрво које се на измењеном тлу суши. Можда је то дрво донето из Европе тамо густо и препуно пупољака, а овде чак ни да процевта. Тло се разликује, као и хемијски састав воде, која га залива и храни... Родригез ће се ухватити за бројку од 300 хиљада хришћана у Јапану. Родригеза помало зачуди и учини му се да овај превејани старац још сваки његов аргумент као да сагласно одобрава у овом поступку убеђивања и превођења. А лишће и цветови не расту по том дрвету само зато што „ЂУБРИВО НИЈЕ БАЧЕНО“... Родригез зна ако било шта даље каже, свеједно је и биће кажњен!!!... Испитивао га је И-НУ-Е намесник Чикуга... Наизглед то лице беше добро и кротко и препуно „разумевања“... Испитивачи одлазе, а Родригез плаче, па га враћају у ћелију. Након 3 дана изведена су 3 затвореника да ископају 3 рупе, мислећи да копају клозет. Један од копача добија сунчаницу, а затим и батине да му је позлило до узгрожености по живот. Умро је Хисагоро пре помазања и сахрањен је у шуми иза затвора сутрадан... Стража је допуштала молитве, само под условом да не праве немире, а Родригезу допуштају да их обилази и пише писма... Необичност или замка!!!... Долази и Кичиђиро, док Родригез неће да му чује ни гласа... „чак и кад би покушао да опрости том човеку, не би могао да из памћења одагна мржњу и бес који су и даље у њему вребали“... Кичиђиро признаје оцу да га је обмањивао и то непрестано и да мрзи и њега и све хришћане. Стражари су га отерали моткама, а он је вриштао и кукао... „А ЈА ИМАМ ПРАВА ДА ПРЕКЛИЊЕМ! И ОНАЈ КО ЈЕ ЗГАЗИО СВЕТУ СЛИКУ ИМА ПРАВА ДА НЕШТО КАЖЕ. ЗАР МИСЛИТЕ ДА САМ ТО С ВОЉОМ ЧИНИО? НОГА МЕ ЈЕ ЗАБОЛЕЛА. БОГ ОД МЕНЕ ТРАЖИ ДА ОПОНАШАМ СНАЖНЕ ИАКО МЕ ЈЕ СТВОРИО СЛАБИМ. ЗАР ТО НИЈЕ НЕРАЗУМНО?... ОЧЕ... НИСАМ ВАС ИЗДАО ЗБОГ НОВЦА. ЗВАНИЧНИЦИ СУ МИ ПРЕТИЛИ... УЧИНИО САМ НЕШТО ЗБОГ ЧЕГА НИКАД НЕЋУ МОЋИ ДА СЕ ИСКУПИМ... ЈА САМ ХРИШЋАНИН. БАЦИТЕ МЕ У ЗАТВОР“... Каква иронија и какав цинизам бити само на речима хришћанин!!!... Родригез изговара Симбол вере, а Кичиђира одвлаче у затвор – а је ли он опет клопка да наведе и друге на одрицање... Наивни Родригез му више не верује, али га исповеда и даје му опрост када каже: „ДАЋУ ТИ ОПРОСТ, АЛИ НЕ МОГУ ДА ТИ ВЕРУЈЕМ“... Онда ће унутар самога себе рећи: „ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА ХРИСТ ВОЛИ БАШ ТОГ ПОГАНОГ ЧОВЕКА? ЗЛО ЗАДРЖАВА СВОЈУ СНАГУ И ЛЕПОТУ, АЛИ ТАЈ КИЧИЂИРО не завређује чак ни да буде назван злим“... Отпушта га с миром!!!... Ипак теорија је једно, а стваран живот нешто друго, па Родригез не може да му опрости... Посрамиће се када оживи Христов лик и лице које је уплакано... Четворо хришћана изведено је да погази икону, а ако то учине пуштају их на слободу. Нису то учинили и стајали су непомично!!! Све их враћају у затвор, осим Чокичија њему су одрубили главу мачем... А званичник ће рећи: „ЕВО ШТА СЕ ДЕШАВА КАДА ИСМЕВАТЕ ЖИВОТ“... Стражар доводи Кичиђија и он са лакоћом гази икону... „ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ, АЛИ НИШТА СЕ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО... ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ, А СПОЉАШЊИ СВЕТ НАСТАВИО ЈЕ КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДЕСИЛО. ЗАР НЕШТО МОЖЕ ДА БУДЕ ВЕЋА ЛУДОСТ? ЗАР ЈЕ ТО МУЧЕНИШТВО? ЗАШТО СИ НЕМ?... ЗАШТО СЕ ОВА ГЛУПОСТ НАСТАВЉА?... А ТИ ОД СВЕГА ТОГА ОДВРАЋАШ ЛИЦЕ, КАО ДА НЕ МАРИШ. ТО... ТО НЕ МОГУ ДА ПОДНЕСЕМ... ГОСПОДЕ, НЕ НАПУШТАЈ МЕ ВИШЕ!... КАДА ТИ СЕ ОБРАЋАМ, ЧИНИ МИ СЕ КАО ДА САМО ХУЛИМ... ЈЕ ЛИ ТО ОНО ШТО ЖЕЛИМ, ДА МИ СЕ УКАЗУЈЕ ПОЧАСТ, ДА МИ СЕ МОЛЕ, ДА МЕ НАЗИВАЈУ СВЕЦЕМ?... МУЧЕНИШТВО ОВИХ СЕЉАКА... КАКО ЈЕ САМО БИЛО БЕДНО И ЈАДНО, КАО КОЛИБЕ У КОЈИМА ЖИВЕ И КАО РИТЕ У КОЈЕ СУ ОДЕВЕНИ“... После 5 дана Родригез се изнова сусреће са Инуеом када ће се повести разговор на један помало шаљив и неозбиљан начин (ироничан) – причаће о женама, о конкубинама и моногамији... По Родригезу није битна народна припадност жене, већ то да је она одана  и верна једном супругу. А та једна, верна и одана супруга јесте хришћанство... Од 4 конкубине (Шпаније, Португалије, Холандије и Енглеске) за Инуеа Португалија је нешто као „ЉУБАВ РУЖНЕ ЖЕНЕ“... ЧИЈА НАКЛОНОСТ УЗНЕМИРАВА,  А МИСИОНАРИ ОВДЕ ВРШЕ ПРИСИЛУ,  А У ЈАПАНУ ЖЕНА КОЈА НЕ МОЖЕ ДА РАЂА ДЕЦУ (ЗОВУ) ЈАЛОВОМ И (МИСЛЕ) ДА ТАКВА ЖЕНА НИЈЕ У СТАЊУ ДА БУДЕ СУПРУГА“... ИСТРАЈНА И УПОРНА НАКЛОНОСТ РУЖНЕ ЖЕНЕ ЗА МУШКАРЦА (ЈЕ) НЕПОДНОШЉИВ ТЕРЕТ... ЈАЛОВА ЖЕНА НИКАДА НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ СУПРУГА“...Увече осамљени Родригез размишља о Христовом лику... „ЊЕГОВЕ ОЧИ, КАО ОЧИ СВИХ ЖРТАВА, БИЛЕ СУ ПУНЕ ТУЖНОГ МИРЕЊА СА СУДБИНОМ ДОК ЈЕ ПРЕКОРНО ПОСМАТРАО ГОМИЛУ КОЈА МУ СЕ РУГАЛА И КОЈА ГА ЈЕ ПЉУВАЛА. А У ТОЈ ГОМИЛИ СТАЈАО ЈЕ И ЈУДА“... Стајаће и Кичиђиро!!!... Но, Родригеза још нико није ударио, а ни телесно казнио,  а хришћане овде живе пеку у ватреном огњу, даве их у кључалој води, изгладњују их до смрти!!!... А он овде још и мисонари, има 3 оброка, чак се и моли,  а званичници и стража према њему су веома наклони и љубазни, а у ћелију му односе „ДВА СЛАМНАТА МАДРАЦА“... Одбија вишак хране и наставља да спава на поду... После 10 дана изведена су 3 хришћанина (једна од њих је и Моника која га је нахранила скривеним краставцем из недара) и одводе их на принудан рад. Сутрадан стражари га воде до Нагасакија пред самураје на пропитивање. „БОГ И ДАЉЕ НИЈЕ ПРЕКИНУО ТИШИНУ“... Обраћа му се тумач и открива му ускоро сусретање са Фереиром. Доводе 3 затвореника, а међу њима су Моника и Гарпе... Иако жели да прича са њим, неће му дати... Затворенике су умотали у асуре, а Гарпеа су оставили крај воде да гледа,  а затим су их убацили у чамац и завеслали ка пучини како би их побацали да се удаве и утопе. Но, ако се Гарпе одрекне вере спасиће 3 живота (и није било довољно што је то троје претходно погазило иконе). „ЋУТИШ... ЧАК И У ОВОМ ТРЕНУТКУ НЕЋЕШ ДА ПРЕКИНЕШ СВОЈУ ТИШИНУ – ЗАШТО?“... Чамац је завеслао ка пучини страдалној... Гарпе скаче у море и плива за чамцем вичући: „ГОСПОДЕ, ПОЧУЈ НАШУ МОЛИТВУ“... Побацаше их све у воду, а са њима утопи се и Гарпе!!!... Родригез у ћелији проводи безличне и монотоне дане у безвољности непрестано загледан у једну те исту тачку. Нем и непомичан. „САЖАЉЕЊЕ НИЈЕ ИСТО ШТО И ДЕЛАЊЕ. НИЈЕ ЉУБАВ. САЖАЉЕЊЕ, БАШ КАО СТРАСТ, НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО  СВОЈЕВРСНИ НАГОН“... Инуе је ово назвао „ПРЕТЕРАНОМ ЉУБАВЉУ РУЖНЕ ЖЕНЕ“, чија је „УПОРНА ЉУБАВ... ЗА МУШКАРЦА НЕИЗДРЖИВ ТЕРЕТ“... А тај мушкарац је Јапан!!!... Родригез не може да прихвати да сељаци умиру и страдају због њега како му се пребацује на терет, зар они нису „САМИ ОДАБРАЛИ СМРТ – ЈЕР ИМАЈУ ВЕРЕ; АЛИ ТАЈ ОДГОВОР ВИШЕ НИЈЕ БИО У СТАЊУ ДА МУ ЗАЦЕЛИ РАНЕ“... Бол му притиска и гњечи груди, па се присећа Христа који каже: „ДУША МИ ЈЕ СМРТНО ТУЖНА“... А ЗНОЈ МУ СЕ ПРЕТВОРИО У КАПЉИЦЕ КРВИ... ДА ЛИ ЈЕ И ТАЈ ЧОВЕК ТЕ НОЋИ ОСЕТИО БОЖЈУ ТИШИНУ?... БОГ ЈЕ ОДРЖАВАО СВОЈУ НЕУМОЉИВУ ТИШИНУ... БОЖЕ МОЈ! БОЖЕ МОЈ! ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?... Да ли Бог заиста постоји? Окренут према зиду, свештеник се наглас насмејао“... У септембру долази тумач и саопштава му да ће видети Фереиру. Родригез је утучен, изнурен, исцрпљен, сломљен, тако да га односе у носиљци. „КУДА ИДЕ И СА КИМ ЋЕ СЕ СРЕСТИ – ТО МУ САДА НИЈЕ БИЛО ВАЖНО... КАО ИРОД СА ХРИСТОМ, ТИ ЉУДИ ПОСТАВЉАЈУ ПИТАЊА БЕЗ ИКАКВЕ ЖЕЉЕ ДА ЧУЈУ И РАЗУМЕЈУ ОДГОВОР“... За Родригеза је све мучење и неспокој. Стигли су у будистички храм, а Фереира долази погнуте главе и тада је завладала „МРТВАЧКА ТИШИНА“. Родригезова прса раздиру: чежња, бес, туга, мржња и заплака... Учитељ Фереира је нем, жив и више нема браду... Родригезу се отима тек оволико: „МОЛИМ ВАС... РЕЦИТЕ... НЕШТО“... У храму су Саишођи у коме је Ферира већ годину дана... Сада је часни Савано, много пише, преводи књиге из астрономије и медицине. Одједном се распричао без застајкивања и каже да је од користи Јапану, а они не трпе бескорисне овде (зар ико трпи бескорисност нашу). Родригез га упита колико је доиста срећан овде... Тумач који надзире разговор убацује се и каже да Фереира пише књигу у којој побија погрешна хришћанска учења и нуди Родригезу да је ишчитава у затвору. Родригезу је ово ново злобно мучење... „ГОСПОДЕ, И ДАЉЕ ЋУТИШ. И ДАЉЕ ОДРЖАВАШ СВОЈУ ДУБОКУ ТИШИНУ – И ТО У ОВАКВОМ ЖИВОТУ“... У Фереирином оку спазиће траг сузе (но суза може бити и лажна), но бивши учитељ му саветује да се ипак одрекне вере, показује му ожиљке свога мучења у јами... И тумач му исто говори, јер „ПУТ МИЛОСТИ ЈЕДНОСТАВНО ЗНАЧИ НАПУСТИТИ СЕБЕ... НИКО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ТРУДИ ДА ДРУГЕ ЉУДЕ ПРИВУЧЕ У СВОЈУ ВЕРУ. ПОМАГАТИ ДРУГИМА ЈЕ ПУТ БУДЕ И ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ – ПО ТОМЕ СУ ТЕ ДВЕ РЕЛИГИЈЕ СЛИЧНЕ. ОНО ШТО ЈЕ НАЈБИТНИЈЕ ЈЕСТЕ ДА ЛИ ХОДАТЕ СТАЗОМ ИСТИНЕ ИЛИ НЕ“... Иако то испред њега више није онај узорни Фереира из Лисабона, неће осетити презир, већ дубоко сажаљење „КАКВО СЕ ОСЕЋА ПРЕМА ЖИВОМ БИЋУ КОЈЕ ЈЕ ИЗГУБИЛО СВОЈУ ЖИВОСТ И СВОЈ ДУХ“... Ферира је већ 20 година  у Јапану и тврди да прилике зна понајбоље и да се овде хришћанство не прима и не пушта дубље корене, већ да је коров који се олако оплеви. За Родригеза је све то мучно, јер неко веру почупа још из корена... За Фереиру Јапан је „НАЈСТРАШНИЈА МОЧВАРА“... Ни крик, ни стиснуте песнице, ни бес не помажу сада Родригезу и он је „ПОРАЖЕН ЧОВЕК У СТАЊУ... ДА СЕ СЛУЖИ СВАКАКВИМ САМООБМАЊИВАЊЕМ КАКО БИ СЕБЕ ОДБРАНИО“.... Може ли се непорециво ипак порећи!!! Ферира ће рећи да су хришћански Јапанци изопачили веру и да Бога доживљавају само као Велико сунце... „ТО ЈЕ КАО ЛЕПТИР УХВАЋЕН У ПАУКОВУ МРЕЖУ. ИСПРВА ЈЕ ЗАИСТА ЛЕПТИР, АЛИ ВЕЋ НАРЕДНОГ ДАНА ОД ЊЕГА ОСТАЈЕ САМО ЉУШТУРА – КРИЛА И ТРУП; ОСТАО ЈЕ БЕЗ СВОЈЕ СТВАРНОСТИ И ПОСТАО КОСТУР“... Родригез испушта крике и не жели да слуша овакве глупости,  а Фереирине речи га итекако погађају. Није ово учитељ кога је познавао. Сада има име, углед, жену и децу убијеног човека... Враћају га у затвор где се пита да ли је „ЈАПАН КАЉУГА БЕЗ ДНА“... Родригез у све то не може да верује!!!... Сутрадан тумач од Родригеза захтева да се само про форме (или формално) одрекне вере и погази икону. Родригез је: измучен, изнурен, исцрпљен,  а у халуцинацији види Гарпову задављену главу и смрт као ослобођење од мука. Сутрадан није добио оброк (доручак),  а у подне су га везаног извукли напоље пред 3 званичника, 4 стражара и тумача. И ко то може утећи од СОПСТВЕНЕ ТИШИНЕ... Посадише га на коња који више наликоваше марагцу и поворка крете, као и Христос улазећи у Јерусалим да пострада. Из гомиле неко га погађа коњским изметом. Јахао је низ улице Нагасакија. А зар га Христос не научи „ДА ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ИЗРАЗ НА ЉУДСКОМЕ ЛИЦУ ВОЉНО ПРИХВАТАЊЕ ПОВРЕДА И УВРЕДА“... Сва лица која види су непријатељска, препуна мржње и злураде радозналости. Они се њему ругају. Ту ће спазити и Кичиђира. Гомила урла и чује се њена дрека!!!... Родригезово лице је укочено,  а ни молитву не може да сабере више. Осећа ужасан бол. Некада је Нагасаки имао 11 цркава и 200 хиљада хришћана,  а тумач му изговара: „НОЋАС ЋЕТЕ СЕ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“... Од њега се захтева само формално да изговори да се одриче... Родригез је нем, уједа се за сопствену усну и крив ће да шикне... Испитали су га и вратили у ћелију. А у самоћи опет замишља до оживљавања - Христов лик и лице... „КАДА ПАТИШ, ЈА ПАТИМ СА ТОБОМ. УЗ ТЕБЕ САМ СВЕ ДО КРАЈА“... Колико је Родригез изневерио хришћане у Јапану сад кад осећа да му се смрт приближава. Креће се по ћелији и ослушкује гласове и опет препознаје Кичиђиров глас, који виче да је хришћанин и тражи исповест и опрост. И опет ће изговорити над њим речи опроста, али никад више из „ДУБИНЕ ДУШЕ“... Остао је презир... Те ноћи засметаће му хркање стражара, толико да ће ударати о зид ћелије, на шта ће упасти у ћелију тумач заједно са Фереиром. Сазнаће да то није хркање стражара, већ језиви ропац оних осуђеника обешених наглавачке у јами, а слова по зиду исклесао је Ферира оне ноћи уочи свог одрицања... „ХВАЛИТЕ ГА“ гласиле су речи... ОВО ЈЕ „НОЋ ЦРЊА ОД МА КОЈЕ ПРЕТХОДНЕ“... Фереира признаје зашто се одрекао вере... „РАЗЛОГ ЗАШТО САМ СЕ ОДРЕКАО ВЕРЕ... БОГ НИШТА НИЈЕ УЧИНИО. АМА БАШ НИШТА. МОЛИО САМ СЕ СВОМ СНАГОМ – АЛИ БОГ НИШТА НИЈЕ УЧИНИО“... Родригез надодаје на ово: „ГОСПОДЕ, САДА ПРЕКИНИ ТИШИНУ. НЕМОЈ ДА ЋУТИШ. ПОКАЖИ ДА СИ ТИ ПРАВДА, ДА СИ ТИ ДОБРОТА, ДА СИ ТИ ЉУБАВ. МОРАШ РЕЋИ НЕШТО КАКО БИ СВЕТУ ПОКАЗАО ДА СИ ТИ УЗВИШЕН“... А Бог је и даље у ТИШИНИ и без престанка ћути, док јауци мученика јецају и звече у блату... У дворишту у врећама увезани висе наглавачке - њих троје хришћана. Ако се Родригез одкрене вере спасиће их!!!... Каква уцена... Ферира је бесан на свог сад очигледно непослушног и тврдоглавог ученика, па каже: „УЖАСАВАШ СЕ ДА ПОСТАНЕШ ЦРКВЕНИ ОТПАД, КАО ЈА... ХРИСТ БИ СЕ СИГУРНО ЗБОГ ЊИХ ОДРЕКАО“... Ферира га одводи низ ходник, где их дочекују два старжара и тумач. Пред његове ноге полажу икону са најомиљенијим Христовим ликом. Заплакао је, подигао са болом ногу и чуо Христа са иконе који му каже: „ГАЗИ! ГАЗИ“ ЈА БОЉЕ НЕГО ИКО ЗНАМ КАКО ТЕ НОГА БОЛИ, ГАЗИ! РОЂЕН САМ ДА МЕ ЉУДИ ГАЗЕ. НОСИО САМ КРСТ ДА БИХ ДЕЛИО ЉУДСКУ ПАТЊУ“... И тако је Родригез спустио ногу, а петао је закукурикао (опеменувши га да се ипак одрекао)... Од поглавља 9 тече живот онога који је одрицањем постао АПОСТАТА ПАВЛЕ... Лето је... Родригез наслоњен на прозор посматар игру несташне деце, који га зову апостата Павле... У јеку је прослава упаљених лампион што висе испод стрехе и умилостивљавање духова умрлих... Живи у кући на падинама Нагасакија... Оптадник који је избачен из мисије. И ко је тај који сада може да суди о туђем срцу... Је ли то Господ Бог... „ШТА ВИ ЗНАТЕ? Господо инквизотори!!!... ЖИВИТЕ БЕЗБРИЖНИМ ЖИВОТИМА У СПОКОЈУ И БЕЗБЕДНОСТИ, ТАМО ГДЕ НЕМА ОЛУЈЕ И МУКЕ – ТАМО СЕ ВИ БАВИТЕ АПОСТОЛСКИМ РАДОМ. ТАМО СТЕ УВАЖЕНЕ И ВЕЛИКЕ СЛУГЕ БОЖЈЕ. ШАЉЕТЕ ВОЈНИКЕ У МЕТЕЖ БОЈНОГ ПОЉА. АЛИ ВОЈСКОВОЂЕ КОЈЕ СЕ У ШАТОРУ ГРЕЈУ КРАЈ ВАТРЕ НЕ БИ СМЕЛЕ ДА ПРЕКОРЕВАЈУ ЗАРОБЉЕНЕ ВОЈНИКЕ“... Посрнуо је и самообманут је и коначно је сличан Кичиђиру, а вере унутрашње није се никад одрекао!!!... Сада му је посао да прегледа предмете које странци на бродовима доносе и увозе у Јапан и да каже колико ти предмети јесу или нису хришћански,  а као награду за све то добија новац и колаче... Са Фериром не сме да се виђа, а презир и мржња између њих је обострана, као и сажаљење... Они су два „РУЖНА БЛИЗАНЦА“... Срећу се под великим надзором једном месечно... Поглавље 10-о јесу одломци из Дневника које је записивао чиновник при холандској фирми по имену Јонасен јула 1644 и крајем 1645... Одатле дознајемо да се по кућама Нагасакија  и даље проналазе иконе Пресвете Богородице,  а чланови таквог домаћинстава се затварају, испитују, па чак и убијају... Налазе и новчиће са ликом светитеља, а чланови породице се муче,  а ко одбије одрицање од вере пресуда је смрт... Родригез се заузимао за многе искајући милост, но више никога није могао да спасе, па чак ни сада кад као одречен и апостата има мало угледа и утицаја!!!... У Макаоу је одлучено да се у Јапан опет шаљу свештеници холандским бродовима из Индије, а ако такве ухвате како прерушени раде на броду, или се случајно затекну међу официрма и посадом римокатолици, морају се пријавити намеснику и сносиће огромну казну кривци тог преступа!!!... На крају 1645 појавила се икона Пресвете Богородице са наптисом „Аве Марија“, али на фламнском језику, који Родригез не познаје, а донета је холандским бродом и док истрага се спроводи Јонесен мудро ћути... Сваког 4-ог јануара народ гази иконе, а што се врши испред сваке куће и то је овде нови обред!!!... Инуе премешта Родригеза у нову кућу у Еду и сад је коначно ту да прихвати ново јапанско име покојника по имену ОКАДА САНЕМОН, који има и жену... И Родригез се мири са судбином!!!... А И-НУ-Е рече: „ОЧЕ, НИСАМ ВАС ЈА ПОРАЗИО... ПОРАЗИЛА ВАС ЈЕ ОВА ЈАПАНСКА МОЧВАРА“... Инуе се као и увек само цинично насмејао.... У Јапану и даље има хришћана, но сада их више не хапсе, јер знају да су веру сасекли у корену обезглавивши јој свештеничку мисију овде, а полагано и лишће ће свенути... Родригез је постао Јапанац, а његов однос према Богу такав је да овако размишља: „НЕМАМ НИШТА ПРОТИВ ТЕБЕ! СМЕЈЕМ СЕ САМО ЉУДСКОЈ СУДБИНИ. МОЈА ВЕРЕ У ТЕБЕ СЕ ПРОМЕНИЛА; АЛИ И ДАЉЕ ТЕ ВОЛИМ“... И док посматра са прозора много је тужан... Долази Кичиђиро и тражи исповест од Апостате Павла – тражи разрешење грехова, па каже: „АЛИ ШТА СА ОНИМА КАКАВ САМ ЈА, КОЈИ СУ РОЂЕНИ СЛАБИ, ОНИМА КОЈИ ГАЗЕ СВЕТУ СЛИКУ КАДА СУ БАЧЕНИ НА МУКЕ“... А Родригез и даље МРЗИ ГОСПОДЊУ ТИШИНУ... И онда ће коначно Бог запарати ТИШИНУ и проговорити, а Родригезу рећи: „НИСАМ ЋУТАО. ПАТИО САМ ПОРЕД ТЕБЕ“... Родригез закључује... „НЕМА НИ СНАЖНИХ НИ СЛАБИХ. КО ЈЕ ТАЈ КОЈИ МОЖЕ ДА КАЖЕ ДА СЛАБИ НЕ ТРПИ ВИШЕ ОД СНАЖНИХ?... БУДУЋИ ДА У ОВОЈ ЗЕМЉИ НЕМА НИКОГА ДРУГОГ КО МОЖЕ ДА ЧУЈЕ ТВОЈУ ИСПОВЕСТ ЈА ЋУ... ПОМОЛИ СЕ НАКОН ИСПОВЕСТИ... ИДИ С МИРОМ!“... Кичиђиро напушта кућу, плачући одлази и зна да му је опроштено... А Родригез сматра да и даље „није издао свог Господа. Сада га воли другачије него раније“, а све што му се издогађало било је нужно како би га привело пред престо љубави Господње... И зна он како је сада „ПОСЛЕДЊИ СВЕШТЕНИК У ОВОЈ ЗЕМЉИ. АЛИ НАШ ГОСПОД НИЈЕ ЧАМИО У ТИШИНИ. ЧАК И ДА ЈЕСТЕ, МОЈ ЖИВОТ ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА ГОВОРИО БИ О ЊЕМУ“ - закључцима оваквим теши се неутешни Родригез... И након поглавља 10 следи Додатак у виду другог Дневника који је забележио официр у хришћанском боравишту и одатле дознајемо... Окада добија следовање за 10 особа и написао је књигу о порицању своје бивше вере... Кичиђиро је његов слуга, а тренутно је у затвору због лошег понашања  и код њега је пронађен медаљон са ликом светитеља... Пустиће га из затвора... Испитиваће тим поводом и Окадину супругу, сина  и служавку, па и њега самог... За пријаву и потказивање хришћана и даље следе исте награде: 300 за оца, 200 за брата и покајника, а 100 за вероучитеља и верника... Овакве објаве истичу се и по огласним таблама!!!... Окада умире у 64-ој години, 25 јула девете године Енпо од последица болести у хришћанском боравишту, где је проживео последњих 30 година живота до године петла. Пре 30-ак  година пре него ће доћи овде живео је под надзором и покровитељством Инуеа... Разболео се, изгубио апетит и закопан у храму Мурјоин у Коишикани,  а затим и запаљен, када су му доделили посмртно будистички име МЈУСЕН ЂОШИН ШИНШИ...

КРАЈ