НЕМО МОЈЕ СМЕЈАЊЕ...

Немо моје смејање

Одјекује кроз ноћну

Јулску песму цврчака,

Док сачекујем Сунце

Да се роди на источној

Страни вароши, у цик

Зоре – јасне и беле... 

ТОРТА У 4 КОРАКА...

Ово је најбржа и најједноставнија торта на свету и припрема се олако... Можда ће вам зазвучати као јако необична и неуобичајена комбинација... У питању је комбинација киселог и слатког... Важно је правити по рецепту, а на крају ће те схватити колико је укусна торта... И не само то... Идеална је у вреле летње дане, јер освежава...

Први корак – У вангли ручно измешати 1 литар јогурта и 250 гр шећера у праху... Када се шећер добро истопи прећи на корак 2...

Други корак – Издробити преко пола 700 гр кекса ''плазма'' и додати у јогурт (раније сам користила разне бисквите, а по први пут користим плазму и укус је невероватно бољи)... Измешати и пустити да све стане 20 минута... Након истека тог времена измешати масу и потом све сасути на тацну...

Трећи корак – Обликовати жељени облик од сасуте масе на тацни... Препоручујем обруч од округле тепсије, којој се отвара дно... Када се обликује жељени облик, по врху се дода јагодичасто воће... Препоручујем малине...

Четврти корак – Торту измазати са умућеним шлагом (300 гр шлага умућеног са киселом водом)... Оставити у фрижидеру да се добро охлади, а потом служити укућане или госте...

Пријатно...

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА…

У недељу 29. јула, након Свете Архијерејске Литургије, коју је одлужио Преосвећени Владика жички Хризостом, у бајинобаштанском храму Светог пророка Илије, уследило је свечано отварање изложбе фотографија – све у част и на вечно сећање на племениту хероину Евелину Хаверфилд... Организатори изложбе су црквена општина бајинобаштанска и завичајно удружење ''Баштина'', уз покровитељство и помоћ бајинобаштанске општине... Највећа захвалност припада госпођи Сандри Вилсон из Ванкувера (Евелинина унука) која је за ову изложбу зимус донела до сада нашој јавности непознате фотографије. Још тада родила се ова лепа идеја, која је данас и приказана кроз мало-велико дело, уприличено у помоћним просторијама бајинобаштанског храма…  

Уводну реч и слово изустио је господин Недељко Ракић, који је све присутне упознао са битним цртицама из Евелининог неисцрпног и богатог живота. Након тога уследило је краће слово Преосвећеног Владике Хризостома, који је изложбу и прогласио отвореном… Уследио је затим осврт и дубље сагледавање изложених фотографија од стране знатижељних посетилаца и поштовалаца Евелининог мисонарског рада, речи и дела...

Кроз петнаестак фотографија могао се ишчитати тај и дан данас неиспричани Евелинин живот, као и њена преголема жртва за народ српски, а још више за народ нашег бајинобаштанског краја. Најупечатљива је слика уље на платну, рад ужичког сликара Михаила Миловановића (1879-1941)... На слици је осликана Евелина у природној величини међу неколицином њених штићеника – Евелина која грли као мајка брижна двоје српских сирочића…

Са фотографија ишчитавам полагано Евелинин животопис... Рођена и одрасла у прелепом замку Инверлоки у Шкотској, од родитеља: оца званог - Вилијем Скарлет Трећи Барон Абингер и мајке – Хелена Магрудер од Инверлокија... Потом примећујем фотографију на којој је Евелина са ловачком пушком у руци, а поред ње чучи ловачки пас и баш као да је спремна и као да очекује још једну добру партију лова...  Ту је и Евелина на коњу, сва грациозна и поносна…

Евелина беше једна од учесница марша за законски нацрт, а све ради задобијања права жена у Лондону 1909 године (право гласа)… Призори из шкотске болнице жена у Србији у време Првог светског рата... Ту су још и фотографије под описом – ''Британске хуманитарке са српском децом без родитеља... Евелина са штићеницама у Бајиној Башти… Брига за децу без родитеља настављена је и после Евелинине смрти'' те 1920 године…

Снага Евелининог карактера нарочито просијава са једне фотографије, мени најинтересантније… Реч је о Евелини која стоји у средини, а около ње, поред ње и до ње, јесу остале жене Британке и српски официри, а само Евелина у средини стамено стоји у кожном мантилу… Могла се видети на фотографији – Евелина са шкотском болницом жена коју је предводила Елси Инглис…

Фотографије на којим се имало и има шта ишчитати… Но, интересантна је преписка коју је Евелина имала тада са Владиком Николајем Велимировићем (Овај данас Свети Владика освештао је и просторије задружног дома здравља у Бајиној Башти)... То писмо је посебно интересантно... Послато је из београдске митрополије 11. марта 1920. годинеи гласи:

''Драга Госпођо Хаверфилд, Сада могу само да Вам пишем и да поручим да слободно можете отворити дечије сиротиште у Рачи, уколико нисте променили своје планове. Што се тиче Рафаиловићеве, нисам у могућнпости да је пронађем овде. Ипак, наставићу да истражујем. Уколико се не појави, могу ли бити слободан да Вам пронађем другу и препоручим Вам је? Желим Вам добро здравље, радост и успеха у активностима. Остајем Вам на располагању. Најискреније Ваш Владика Николај Велимировић''…

Најпотресније су фотографије са сахране и последњег испраћаја, Евелининог уснулог тела, до порте бајинобаштанске цркве, у коме од тада па све до данас у вечном миру почива… Опело је извршено по православном обреду и обичају... Одата јој је последња почаст и на тргу бајинобаштанске вароши… У порти бајинобаштанске цркве постоји само један и једини гроб, а то је управо Евелинин гроб…

Наше је остало једино да више никад не заборавимо Евелинино велико надљудско пожртвовање за друге и то заиста огромно племенито животно дело... Наше је остало још и то да кроз сећање достојно и долично, доскочимо забораву, јер све су ређе овакве витешке величине кроз историју нашег српског народа…  

Можда би требало размислити, па и назив главне бајинобаштанске улице изнова вратити онако како је од почетка било… А било је тако да је главна улица носила име мајке наше српске Евелине Хаверфилд, све до те 1945…

ЗАПИС СА ЈЕЗЕРА ЗАОВИНЕ...

Корачајући кроз живот и деонице које се животом називају, добих у наслеђе разноразне лекције и поуке... Мени се баш десило тако да слободно могу сада да пишем и кажем, како у последњу деценију или две, тај и такав живот ме ето научио и добро поучио... Чему???... Томе и томе!!!... Тако да опет на почетку приче бескрајне, могу јавно рећи и казати само толико да – опростите на искрености – али ја просто не верујем више никоме...

Драгим пријатељима који можда брину за мене, могу само још толико да кажем да буду без бриге и да се не секирају за мене... А кад боље размислим, било би ми сигурно много боље да сам кроз тај и такав живот, много више волела камење и дрвеће, него што сам волела све те погрешне људске створове и та словесна људска створења... Лепо или не лепо, од мене се могло синоћ чути само толико...

Глуви ноћни сати полако су западали у заборав, а хор цврчака у пољу, није престајао са свирком препознатљивом... Беше то још једна добра ноћ у низу добрих ноћи...

Из добре ноћи, родило се још боље јутро, а речи остадоше да стоје ту на врховима наше најлепше и најближе планине Тара, оне преко хиљаду метара... Речи окупане још изјутра у води језера Заовине, исто као и мноштво белих облака, што се врзмаше около и наоколо... Из зелене шуме израњао је звук птица што одважно кликћу мом омиљеном годишњем добу - лету...

Пчеле пију воду језерску, а тек по који лептир пролети на све могуће и немогуће стране... Из траве допире најлепша песма – мом оку још увек невидљивих буба и инсеката... Ветар благопријатан мили по површини воде језера и ћути... Природа најлепша огледа се у води чистој језерској, чак боље и од најбољег урамљеног стакленог огледала...

Мушице зује, а како тек воле да угризу... Досадне мушице, а лептир тек по неки и бели, и наранџасти, и жути, и плави и шарени, неухватљив и нечујан у свом грациозном лету...

Размишљам у дебелој ладовини испод густе крошње омаленог реда шљива маџарки... Гледам у плавичасто небо и облаке беле... Звукови различити допиру, но ја нећу све да их забележим... Неке је боље и прећутати... Региструјем само оне природне и најпријатније...

Сунце греје можда  и преко дозвољене мере... Бележим неухватљиво... Сагледавам несагледиво... Ослушкујем нечујно... Миришем ароматичне планинске траве...

Силазим са планине ускоро, а у души носим и понећу све до дринске долине, заједно са својим сабраним мислима, на ветру прочишћена слова, да их проспем по калдрми... Тренутак отргнутр из наручја природе, заплетен у пар реченица, на махове и у паузи осмишљене...

Доживљену природну лепоту, дочарати више од горе написаног и реченог – заиста не могу... Можда могу, али нећу!!!...

Још који минут проведен за климавим асталом на две ноге... Жеђ неописива коју ни изворска ладна вода тешко да угасити може... Мрави миле по мени, а ја им све праштам и толеришем... Једино досадне мушице не трпим и не подносим више...

О, моје камено срце... 

ЕУРО БЛОК КОЛАЧ - друга варијанта...

Испећи на тишој ватри (180-200 степени) кору од - 8 беланаца, једне и по чаше шећера (чаша од јогурта), 1 чаше уља, 7 кашика брашна, 1 прашка за пециво и 50 гр рендане чоколаде.

Хладан колач прелити врућим филом који се скува од - 8 жуманаца, 10 кашика шећера, 125 гр маргарина и 50 гр чоколаде. Кувати око 5 минута.

По врху колача преко фила иде 100 гр наренданог еуро-блока.

Пријатно...

У СМИРАЈ ЈУЛСКОГ ДАНА...

У смирај јулског дана, очекивано и изненадно, сручи се киша многа, уз пратњу грмљавине и светлуцање муња... Потече река кишна све до корења испуцалог,  жедног корова и усахлих трава...

Прштале су капи кишне хладне, силовито и јако, попут грмљавине страшне... Све потрајало само пар многовечних минута... Срцу се учини да је све то скупа к`о вечност - вечно и дуготрајно... Добро је што не беше – дуговечно!!!... Кратковечно одвећ све јесте...

Освежење к`о трен један, кратко и мало малецко... Само и тек толико да угуши облаке прашине, са наших ужарених тротоара и блатњаве калдрме... На крају остадоше ускупљене и изапране гомилице ситног песка и крупног шљунка... Остадоше или су остале... Не знам... Није ни важно...

Радове на путу сутра киша сигурно неће ометати, а ни ветар више неће сметати... Ја више о томе нећу причати, а ни писати… Нећу ни мислити... Нећу ни размишљати... То ме се неће тицати, а нити ће ме то дотицати... Зашто би???...

Када ме било шта питају – еееееее, онда ћу бесловесно измишљати и равнодушно лагати... Рачун никоме нећу полагати... Камене четвртасте коцкице ћу полагано у мозаик слагати... На кухињској вагици све ћу извагати и вагати... Све ћу к`о жвакаћу гуму ижвакати и сажвакати... Убрзо пљунути и испљунути...

Затим ћу у скувано бљутаво шербе ништавно пљунути... А све из себе што је горко и преслатко испљунути... Па изнова све у себе поново вратити и повратити... Само овога пута на другачији начин у души удомити и у тетра пак спаковати... Добар део речног терета, под деформисаним мишицама, понети и уз мало тактике поднети...

Нешто ћу утајити... Сваки будући доживљај знатно умањити и све жаруље смањити...

Утихну месец јул... Лето се полагано умањи, а дугодневница полагано смањи... Постајемо све слабији и тањи... Свеједно јесте, јер нико за то и не мари...   

      

     

НАПИШИ НЕШТО...

Из ноћи као што беше она од синоћ, после пљуска топле летње кише, додајем капљице илузије тек рођене, кроз сновиђење велико и срчано, док хор свитаца цвркуће у покошеној сувој трави - добро Вам вече... Али ко нам то тако умилно и тихо рече???... Можда сова, овога ми слова!!!...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА заклепећу капи кишне, а мени се чини као да лет и плес на ветру започињу шарени балони...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА севне тек по која љута муња, па још загрми у близини, као и тамо у тој непрегледној суровој даљини...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА све крене, па стане, као кад нови дан изненада стане и опет сване...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА иде кишно време, иду покисли сати, иду кишовити дани...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА врзма се и на ветру плеше тих хиљаду шарених балона...

ИЗ МОДРОГ НЕБЕСКОГ ОКА...

ГРЧКА ПИТА...

Умутити - 2 јаја, 1 чашу јогурта, пола чаше уља, једну и по чашу брашна, 1 прашак за пециво и 1 кашичицу вегете. Разасути масу у округлу тепсију. По врху посути ренданим качкаваљом и ситно исецканом шунком. Пећи на 200 степени. Пријатно...

МАЛИНА ТОРТА...

Испећи кору у већем правоугаоном плеху од - 10 беланаца, 10 кашика шећера, 10 жуманаца и 10 кашика брашна.

Око 600 - 700 грама малина умутити кашиком са 150 гр шећера у праху. Овим премазати кору и увити у ролат. Исећи ролат на 20 комада. 

Скувати фил у лончету на пару од - 500 гр млека, 4 жуманца, 7 кашика шећера, 2 кесице ванил шећера и 4 кашике брашна. У охлађен и добро укуван фил додати 250 гр маргарина.

По дну поређати 10 комада исеченог ролата. Сасути преко половину фила. По врху ставити преосталих 10 колутова ролата. Прелити и прамазати преосталом половином фила. 

Около и по врху измазати шлагом (умуитити 300 гр шлага).

Пријатно.

ДУША РАЗМИШЉА...

Душа ка Сунцу окренута, размишља још

Усрдније о помислима својим, даноноћно

Да штогод не заборави у лењости лудој...

Душа размишља загледана у звездано

Небо, кроз сумрак све до свитања тихо

Замишља, кап јутарње летње росе...

Душа босонога хода по ужареном песку,

Без опекотина и посекотина, гњечећи

Под петом врхове оштрог камења...   

   

ИСКРА ЖИВОТА...

Проста и једноставна слова, раштркана по грубим ивицама изгужваног папира... ИСКРА ЖИВОТА тиња снажно, снагом хаотичног речног тока... Безличне пријатељске исказе, претачем из стакленог бокала... Кристалне чаше до пола напуњене... Чаше полу празне, поређане по горњој површини астала на 4 ногара... За трен ока заискри ИСКРА ЖИВОТА... Навикле очи душе на бесконачно ништавило... Без претеривања и спољашњег дотеривања... Клизи и овај дан низ реку... Неугасла ИСКРА ЖИВОТА кроз унутрашње просветљење, осветљава тишину срца... Тихи мир нема шта да поремети... Све одвећ - уобичајено, старо, осамљено, остављено... Добро што је све тако извајано и по страни издвојено... Леп и ваљан дан... Добар дан... Тренутак једног тренутка, кад заискри ИСКРА ЖИВОТА само на овај дан...

НЕВАЖНА КАЗИВАЊА...

Казивати НЕВАЖНА КАЗИВАЊА без трунке страха, избечених модрих округлих очију, две хиљаде дванаесте године, месеца јула, дана деветнаестог јулског... НЕВАЖНА КАЗИВАЊА у четврти дан седмице - у четвртак, у летњи осунчан дан... Реченична казивања у подсетнику сачувана, пребирам и као да нешто тражим... Заборав и опроштај, збратимљени у ћутању стоје и као да не постоје... Поништене наде и сва прашњава надања, тог неважног, а можда и важног казивања... Ништавне жеље и сва луда хтења... Ништавна неважна казивања... Дозивања и доказивања... Сновиђења и привиђења...    

ЦВЕТ КАКТУСА...

Срећа је устати здрав и изјутра угледати први цвет кактуса на тераси... Срећа јесте једино у постизању и досезању унутрашњег духовног мира и радости, који се постиже и досеже идиличном унутрашњом свехармонијом... 

МАЛО О СУМЊИ И СТРАХУ...

Дође тако време, а зна се да свако време има и своје тешко бреме, када се човек запита, бар у току једног свог малог обичног дана – има ли разлога за мало сумње и још више-мање (мање-више) страха?... Да ли уопште о страху треба да и размишља?...

Дивим се подједнако свим Људима - и Вама људи добри, па и Вама које називају лошим (ја то нисам ни рекла ни помислила, а ни написала – па нека ми се и не урачуна у грех)... само ако сте (но не питам и како сте)... успели у току свог једног јединог обичног дана – да се ослободите реалне дневне дозе страха...

Не знам да ли сте знали, како страх у човеку уме стравично до лудила да оживи... Уме старх да вешто и неприметно ураста ко нокат у живо месо... Ко је имао или ко има проблема са тим... сигурно јако добро и поуздано зна – како и колико то боли... Хвала Богу, ја са тим немам проблема и нисам ни имала... Но, као човек могу да саосећам са онима који тај непријатан бол ипак носе кроз живот и са тим лепо и мирно живе...

Боље рећи – свако гледа и треба да гледа своја мала свакодневна обична посла (добра и здрава), а да притом не угрожава туђе животе... Јер свако воли живот... Па ако Ви волите свој властити живот – знајте да и други воле и цене свој живот... Кад кажем живот – не мислим на онај ''живот'' чији су квалитети сумњивог порекла... Нисам љубитељ туђих и олаких живота... Мислим на Пут, Истину и Живот који је у Господу Исусу Христу...

Пустите друге људе који су вам можда неким ''чудом'' или ''случајем'' запали за око – да живе мирно свој мали обичан свакодневни живот (верујте ми - и на реч и на дело – све је ту чисто и поштено)... Зашто вам је стално чудно што се неко уз здрав, но никако лош и бахат начин, рецимо, довија, да долије кап неопходне дневне животне енергије, у своје покаткад изнурено биће...

Зашто је постало предмет приче и причања, можда зевања... недоличног сневања, исмевања и ко зна чега још (но чаршија увек све проверено зна – па стога питајте чаршију, али и родбину и комшије) – то што неко на пример сваки дан изађе на свеж зрак, да провоза један круг својим прошле године купљеним бициклом (мама ми купила – ако нисте знали)...

Није ово ни први, ни последњи пут, да неко зарије ножић у моја не више крхка и осетљива леђа... Хвала Богу, Који ме учио и научио – како да се са свим тим кроз живот косим и носим... Ја никоме не желим зло, но да ли га ко мени жели – тиме уопште нећу да се бавим... Зло не препоручујем ни у ''најблажем'' облику... јер обично нас угуши рођено и властито зло... Зато водите рачуна – све што другом мислите – Вама се врати и враћа... Нека свакога од нас – Бог за то пита, јер једино Он зна скривене тајне и помисли наших душа и срца...

Остајте у здрављу и весељу - ма ко год да сте и ма где год да сте... на много лета и година... И на крају више од свега – покушајте бар мало више да будете људи...  Унапред велико хвала... јер као и све ове године уназад – постали сте моја преко потребна свакидашња животна инспирација... А шта бих ја без моје инспирације?...

Свима који имају, као и ја – бар мало искрица сумње и страха – препоручујем од свег срца... да се лате не кашике или мача, већ оловке и мало белог папира – и да све све те мале сумње и страхове избаце из себе напоље... Може и кроз прозор, али је још боље све избацити кроз врата...

Пријатан и леп осунчан дан, нека свима сване... Нека Сунце и Вама гране... Нека свраке одлете са гране... Рекох – не волим свраке... Одох да слушам блуз...

Још нешто, ако нисте знали... Мрски су ми они које се баве чарањима, врачањима, гаталицама, гатањима или не дај Боже ''злочестом'' и у нашим чаршијама све учесталијом и присутнијом појавом које каквих ''магија''... Нисам из те приче ни била – никада... Гадне су вам то ствари, на које треба пљунути мушки из све снаге...  

Окрените своје лице ка Богу... ка Сунцу... ка Светлости.. ка Светлу... Покајте се и пронађите неки душекористан и спасоносан хоби... Ја рецимо – фотографишем природу, живот и свет око себе...

ПОНИКЛО У ОДАЈИ ДУШЕ МОЈЕ...

Ницало је много тога... Но, ја сам вешто тргала сво то коровско и отровно биље из свог срца...  Бацила сам у неповрат што даље од себе... Опет су почеле ницати неке друге лепше лековитије биљке... Те биљке волим да изјутра прво залијем добром кафом... Те биљке су све оне моје речи и реченице... Моје мисли и мисленице... Лепо је кад сам у доброј форми, па оне крену полако и свакодневно да теку, као тиха вода што брег у тишини рони... Тако свакодневно учим  вежбам себе - како да што боље истренирам финоћу... Бити фин јесте тешко, али је у души неописиво лепо... Жао ми је што нисам сакупљала на време све моје мисленице... Но, неколико сам прибележила у последњих пар дана... Сада ћу их поделити са пријатељима – свима Вама... Из Дневника мојих мисленица издвајам следеће већ виђене, моје коментаре... Додуше, благо и само мало модификоване... Надам се да Вас не давим до гуше...

23. јун - Свет без Сунца... био би ко Човек без Срца... И то би било преужасно... Срећа - да ипак није тако... Несрећа – можда и буде тако...

24. јун – Свет без боја... био би ко Човек без Идеја... Боје свету дарују неку нову Идеју... Новом Идејом... свету дарујемо широку лепезу најтоплијих тонова и боја... Запловимо бар данас кроз овај осунчани и чаробни Свет идеја и најтоплијих боја...  Питање је – какве су нам идеје?... Какве су нам боје?...

25. јун – Лаж никада и нигде не може бити чиста... Лаж је увек и свагда – прљава, подла... Зла и наопака... Стравична... У лажи су кратке ноге – каже мудра стара изрека... Можда су заиста ''луди'' они који поверују у ''лажи''... Али су још луђи они што поверују – ''луђацима''... Но, кад укључим оно мало мозга – можда – бити ''луд'' и јесте најбоља могућа модерна варијанта... Не каже се џабе – добар и луд су браћа... Јесте - и фин и луд су браћа такође...

30. јун – Самоћа јесте самоисцељујућа и свелековита моћ... духом пребогато преиспуњених... даровитих људских душа... Препоручујем од срца - срцу... Пробајте да то зацарите у одаји душе своје – успева проверено... Пелцер се олако прима и не изискује много кућне неге...

1. јул – Живот је нешто налик само једној финалној фудбалској утакмици (свеједно да ли је европско или светско финале)... кроз коју се у току та два полувремена и покаткад у два продужетка (ако је нерешено)... проспе неколико облачића дима... громких аплауза и повика... Игре са трибина и навијачке песме... А на крају... остане добро угажена трава и ваздух задимљен и тежак... Од све те силне прашине...  урлика и урликања... одмерених псовки и псовања... И чега све не?... Остаје шта?... Пусте успомене од којих се живи не живи – но ипак живи...

2. јул – На све ствари, предмете и догађаје – треба научити гледати из два угла... Па тако све потанко сагледати из та два ћошка... Исто је и са редом речи у реченици... Окрени обрни... Но, има нас још увек, хвала Богу, који ето у доколици... ко прави сном занесени професионалци, волимо да све претумбамо и претресемо... Изврнемо наопачке оштро ко ђон од копачке кад по севаници удари и добро истресемо Реч по Реч... Просто да направимо словни пресек и претрес... Тек тада када читамо - и с десна на лево и с лева у десно круг, добијемо неке додатне преко потребне прашњаве тражене сликовите обрисе... Између свега тога, као у сендвичу, ћути и крије своје ноге као змија шарка – Истина и Правда... А можда Лаж и Оптичка Варка... Но, свако ће наћи, видети и схватити – само оно што тако грчевито у сновиђењу тражи, а никад не налази... О чему машта и сања, а не досања... Време је и данас, баш као и јуче, за нови Добар Дан... Нови чист лист... Нову злата вредну, светлу и поштену Реч Свету... А коме је до свега тога уопште и стало?...

Када похабамо и истрошимо све речи и сва слова ова (иако знамо да се то десити никад не може, не сме и не мора) – можда ко прашњаве подеране хаљине своје... ко чарапе свилене поцепане... можда ноктом закачене случајно са стране... ко давно прежаљене луткице са ормара... И када само за трен у огледалу осмотримо лице ово своје... али и наличје... било би за очекивати, јер то је данас у тренду... да је исто то лице наше – тужно, сузно и бледо... Али не!... Има на претек много пречих и драгоценијих ствари... ово срце моје... Нове Идеје ко сијалице у најмрачнијој ноћи синоћ су сјале и бљештале – баш као и пун Месец на прозору моје собе... Месец је излио у све добре душе и још боља срца... кап тог непоновљивог жућкастог сјаја... То је неопходна доза за данашњу осунчану срећу, која ће да нас вреба и прати све у корак и љубиће сваку нашу стопу... Срећа која невидљиво кружи и тече као моја река... кроза све галаксије... овога пространога Свемира преиспуњеног миром... довека...

Моји неуморни точкови... прешли су 1515 километара...

    

ПРЕ НЕГО ШТО ПРИПЕЧЕ СУНЦЕ...

Пре него што припече јуначко Сунце... пуштам оно мало свежег, планинског и чистог ваздуха... да у већ свом добро препознатљивом модном стилу... поскочи од радости и јутарње милине кроз све одаје душе моје...

Пре него што припече Сунце... тај тихи јунак над јунацима... пуштам и оно мало вешто биране музике... да у ритму још вештије упакованих нота и тонова... повиче од громког аплауза и пријатељског смешљивог повика... као крв кад груне кроз вене...

Пре него што припече Сунце... испићу прву јутарњу кафу... кинути неколико пута у белу целулозну марамицу к`о озебло маче... и пожелећу да се можда једног дана преметнем у неко друго име... Мислим да би ми ''ГЛОРИЈА'' баш лепо пасовало...

Пре него што припече Сунце... и ако не желим да смишљам нове речи и реченице... оне ће саме покуљати са дна душе... па ће ме мучити и кињити све до ноћи... а ја ћу и ако не желим више... морати да их исписујем и посвуда утискујем...

Пре него што припече Сунце... ровићу по кантама свих својих давно прошлих преживљених дана... тражећи оно горко зрно што је негде сигурно остало... Ходаћу по камарама свих својих поштено заслужених и задобијених рана... извлачећи из свега само пукнуту жицу на чарапи...

Пре него што припече Сунце... како то већ једино умем и знам... грчевито ћу се отимати да удахнем тај животни зрак... не из шизофрене лудости, већ у здрави пркос и инат... прозборим по које прашњаво слово... и да тако јако, али мени слатко – ударим својом десном стиснутом песницом у тврдоглави сто... због подношљивог пораза и још једног промашаја...

Пре него што припече Сунце... без бриге... без провиђења... без повређивања... а још више без самоповређивања... излетеће из мог срца читаво јато... свих тих неуморних и неустрашивих птица... Полетеће слободно... без страха и трага... у пространо добро поље широко... и разлиће се по шумама и горама зеленим...

Пре него што припече Сунце... вапићу и тражићу снаге... да опростим и још пре заборавим... замаскирану игру луду... сав тај циркус и пајаце... све те музиканте... Сво то шаренило и животињско беснило... Сваку реч и свако слово... Сваку свраку не баш мени птицу драгу...     

            

IULIUS…

Седми месец у календару – мени најдражи ЈУЛИ... Пристиже и стиже... Стога пишем овај мали сиже... Добродошао ЈУЛИ!... Осунчаних топлих летњих дана свеукупно 31... Месец у коме обданица траје дуже од ноћног мрака... Месец у коме светлост потире мрак и ноћну таму... Месец који ће започети уштапом – пуноћом месечевог сјаја... Месец у коме ће се пожњети сва житна поља... Месец са највише вашара и људских повика... Месец у коме је рођен Велики Јулије Цезар и наравно ја (хтедох рећи – моја мала малена маленкост).... Живео нам IULIUS започет добром музиком… Рецимо да сам добро започела уз – Julio Iglesias ''The singles collection''… Мени три најдраже нумере су под бројем - 10, 12 и 18... IULIUS!… IULIUS!… IULIUS!… Поздрав из Бајиног врта...