ЗАПИС СА ЈЕЗЕРА ЗАОВИНЕ...

Корачајући кроз живот и деонице које се животом називају, добих у наслеђе разноразне лекције и поуке... Мени се баш десило тако да слободно могу сада да пишем и кажем, како у последњу деценију или две, тај и такав живот ме ето научио и добро поучио... Чему???... Томе и томе!!!... Тако да опет на почетку приче бескрајне, могу јавно рећи и казати само толико да – опростите на искрености – али ја просто не верујем више никоме...

Драгим пријатељима који можда брину за мене, могу само још толико да кажем да буду без бриге и да се не секирају за мене... А кад боље размислим, било би ми сигурно много боље да сам кроз тај и такав живот, много више волела камење и дрвеће, него што сам волела све те погрешне људске створове и та словесна људска створења... Лепо или не лепо, од мене се могло синоћ чути само толико...

Глуви ноћни сати полако су западали у заборав, а хор цврчака у пољу, није престајао са свирком препознатљивом... Беше то још једна добра ноћ у низу добрих ноћи...

Из добре ноћи, родило се још боље јутро, а речи остадоше да стоје ту на врховима наше најлепше и најближе планине Тара, оне преко хиљаду метара... Речи окупане још изјутра у води језера Заовине, исто као и мноштво белих облака, што се врзмаше около и наоколо... Из зелене шуме израњао је звук птица што одважно кликћу мом омиљеном годишњем добу - лету...

Пчеле пију воду језерску, а тек по који лептир пролети на све могуће и немогуће стране... Из траве допире најлепша песма – мом оку још увек невидљивих буба и инсеката... Ветар благопријатан мили по површини воде језера и ћути... Природа најлепша огледа се у води чистој језерској, чак боље и од најбољег урамљеног стакленог огледала...

Мушице зује, а како тек воле да угризу... Досадне мушице, а лептир тек по неки и бели, и наранџасти, и жути, и плави и шарени, неухватљив и нечујан у свом грациозном лету...

Размишљам у дебелој ладовини испод густе крошње омаленог реда шљива маџарки... Гледам у плавичасто небо и облаке беле... Звукови различити допиру, но ја нећу све да их забележим... Неке је боље и прећутати... Региструјем само оне природне и најпријатније...

Сунце греје можда  и преко дозвољене мере... Бележим неухватљиво... Сагледавам несагледиво... Ослушкујем нечујно... Миришем ароматичне планинске траве...

Силазим са планине ускоро, а у души носим и понећу све до дринске долине, заједно са својим сабраним мислима, на ветру прочишћена слова, да их проспем по калдрми... Тренутак отргнутр из наручја природе, заплетен у пар реченица, на махове и у паузи осмишљене...

Доживљену природну лепоту, дочарати више од горе написаног и реченог – заиста не могу... Можда могу, али нећу!!!...

Још који минут проведен за климавим асталом на две ноге... Жеђ неописива коју ни изворска ладна вода тешко да угасити може... Мрави миле по мени, а ја им све праштам и толеришем... Једино досадне мушице не трпим и не подносим више...

О, моје камено срце...