У СМИРАЈ ЈУЛСКОГ ДАНА...

У смирај јулског дана, очекивано и изненадно, сручи се киша многа, уз пратњу грмљавине и светлуцање муња... Потече река кишна све до корења испуцалог,  жедног корова и усахлих трава...

Прштале су капи кишне хладне, силовито и јако, попут грмљавине страшне... Све потрајало само пар многовечних минута... Срцу се учини да је све то скупа к`о вечност - вечно и дуготрајно... Добро је што не беше – дуговечно!!!... Кратковечно одвећ све јесте...

Освежење к`о трен један, кратко и мало малецко... Само и тек толико да угуши облаке прашине, са наших ужарених тротоара и блатњаве калдрме... На крају остадоше ускупљене и изапране гомилице ситног песка и крупног шљунка... Остадоше или су остале... Не знам... Није ни важно...

Радове на путу сутра киша сигурно неће ометати, а ни ветар више неће сметати... Ја више о томе нећу причати, а ни писати… Нећу ни мислити... Нећу ни размишљати... То ме се неће тицати, а нити ће ме то дотицати... Зашто би???...

Када ме било шта питају – еееееее, онда ћу бесловесно измишљати и равнодушно лагати... Рачун никоме нећу полагати... Камене четвртасте коцкице ћу полагано у мозаик слагати... На кухињској вагици све ћу извагати и вагати... Све ћу к`о жвакаћу гуму ижвакати и сажвакати... Убрзо пљунути и испљунути...

Затим ћу у скувано бљутаво шербе ништавно пљунути... А све из себе што је горко и преслатко испљунути... Па изнова све у себе поново вратити и повратити... Само овога пута на другачији начин у души удомити и у тетра пак спаковати... Добар део речног терета, под деформисаним мишицама, понети и уз мало тактике поднети...

Нешто ћу утајити... Сваки будући доживљај знатно умањити и све жаруље смањити...

Утихну месец јул... Лето се полагано умањи, а дугодневница полагано смањи... Постајемо све слабији и тањи... Свеједно јесте, јер нико за то и не мари...