Дође тако време, а зна се да свако време има и
своје тешко бреме, када се човек запита, бар у току једног свог малог обичног
дана – има ли разлога за мало сумње и још више-мање (мање-више) страха?... Да
ли уопште о страху треба да и размишља?...
Дивим се подједнако свим Људима - и Вама људи
добри, па и Вама које називају лошим (ја то нисам ни рекла ни помислила, а ни
написала – па нека ми се и не урачуна у грех)... само ако сте (но не питам и
како сте)... успели у току свог једног јединог обичног дана – да се ослободите
реалне дневне дозе страха...
Не знам да ли сте знали, како страх у човеку
уме стравично до лудила да оживи... Уме старх да вешто и неприметно ураста ко
нокат у живо месо... Ко је имао или ко има проблема са тим... сигурно јако
добро и поуздано зна – како и колико то боли... Хвала Богу, ја са тим немам
проблема и нисам ни имала... Но, као човек могу да саосећам са онима који тај
непријатан бол ипак носе кроз живот и са тим лепо и мирно живе...
Боље рећи – свако гледа и треба да гледа своја
мала свакодневна обична посла (добра и здрава), а да притом не угрожава туђе
животе... Јер свако воли живот... Па ако Ви волите свој властити живот – знајте
да и други воле и цене свој живот... Кад кажем живот – не мислим на онај
''живот'' чији су квалитети сумњивог порекла... Нисам љубитељ туђих и олаких
живота... Мислим на Пут, Истину и Живот који је у Господу Исусу Христу...
Пустите друге људе који су вам можда неким
''чудом'' или ''случајем'' запали за око – да живе мирно свој мали обичан
свакодневни живот (верујте ми - и на реч и на дело – све је ту чисто и поштено)...
Зашто вам је стално чудно што се неко уз здрав, но никако лош и бахат начин,
рецимо, довија, да долије кап неопходне дневне животне енергије, у своје
покаткад изнурено биће...
Зашто је постало предмет приче и причања,
можда зевања... недоличног сневања, исмевања и ко зна чега још (но чаршија увек
све проверено зна – па стога питајте чаршију, али и родбину и комшије) – то што
неко на пример сваки дан изађе на свеж зрак, да провоза један круг својим
прошле године купљеним бициклом (мама ми купила – ако нисте знали)...
Није ово ни први, ни последњи пут, да неко
зарије ножић у моја не више крхка и осетљива леђа... Хвала Богу, Који ме учио и
научио – како да се са свим тим кроз живот косим и носим... Ја никоме не желим
зло, но да ли га ко мени жели – тиме уопште нећу да се бавим... Зло не
препоручујем ни у ''најблажем'' облику... јер обично нас угуши рођено и
властито зло... Зато водите рачуна – све што другом мислите – Вама се врати и
враћа... Нека свакога од нас – Бог за то пита, јер једино Он зна скривене тајне
и помисли наших душа и срца...
Остајте у здрављу и весељу - ма ко год да сте
и ма где год да сте... на много лета и година... И на крају више од свега –
покушајте бар мало више да будете људи... Унапред велико хвала... јер као и све ове
године уназад – постали сте моја преко потребна свакидашња животна
инспирација... А шта бих ја без моје инспирације?...
Свима који имају, као и ја – бар мало искрица
сумње и страха – препоручујем од свег срца... да се лате не кашике или мача,
већ оловке и мало белог папира – и да све све те мале сумње и страхове избаце
из себе напоље... Може и кроз прозор, али је још боље све избацити кроз
врата...
Пријатан и леп осунчан дан, нека свима
сване... Нека Сунце и Вама гране... Нека свраке одлете са гране... Рекох – не
волим свраке... Одох да слушам блуз...
Још нешто, ако нисте знали... Мрски су ми они
које се баве чарањима, врачањима, гаталицама, гатањима или не дај Боже ''злочестом''
и у нашим чаршијама све учесталијом и присутнијом појавом које каквих
''магија''... Нисам из те приче ни била – никада... Гадне су вам то ствари, на
које треба пљунути мушки из све снаге...
Окрените своје лице ка Богу... ка Сунцу... ка
Светлости.. ка Светлу... Покајте се и пронађите неки душекористан и спасоносан
хоби... Ја рецимо – фотографишем природу, живот и свет око себе...
Нема коментара:
Постави коментар