Ницало је много тога... Но, ја сам вешто
тргала сво то коровско и отровно биље из свог срца... Бацила сам у неповрат што даље од себе...
Опет су почеле ницати неке друге лепше лековитије биљке... Те биљке волим да изјутра
прво залијем добром кафом... Те биљке су све оне моје речи и реченице... Моје
мисли и мисленице... Лепо је кад сам у доброј форми, па оне крену полако и
свакодневно да теку, као тиха вода што брег у тишини рони... Тако свакодневно
учим вежбам себе - како да што боље
истренирам финоћу... Бити фин јесте тешко, али је у души неописиво лепо... Жао
ми је што нисам сакупљала на време све моје мисленице... Но, неколико сам
прибележила у последњих пар дана... Сада ћу их поделити са пријатељима – свима
Вама... Из Дневника мојих мисленица издвајам следеће већ виђене, моје
коментаре... Додуше, благо и само мало модификоване... Надам се да Вас не давим
до гуше...
23. јун - Свет без Сунца... био би ко Човек
без Срца... И то би било преужасно... Срећа - да ипак није тако... Несрећа –
можда и буде тако...
24. јун – Свет без боја... био би ко Човек без
Идеја... Боје свету дарују неку нову Идеју... Новом Идејом... свету дарујемо
широку лепезу најтоплијих тонова и боја... Запловимо бар данас кроз овај
осунчани и чаробни Свет идеја и најтоплијих боја... Питање је – какве су нам идеје?... Какве су
нам боје?...
25. јун – Лаж никада и нигде не може бити
чиста... Лаж је увек и свагда – прљава, подла... Зла и наопака... Стравична...
У лажи су кратке ноге – каже мудра стара изрека... Можда су заиста ''луди'' они
који поверују у ''лажи''... Али су још луђи они што поверују – ''луђацима''...
Но, кад укључим оно мало мозга – можда – бити ''луд'' и јесте најбоља могућа
модерна варијанта... Не каже се џабе – добар и луд су браћа... Јесте - и фин и
луд су браћа такође...
30. јун – Самоћа јесте самоисцељујућа и
свелековита моћ... духом пребогато преиспуњених... даровитих људских душа...
Препоручујем од срца - срцу... Пробајте да то зацарите у одаји душе своје –
успева проверено... Пелцер се олако прима и не изискује много кућне неге...
1. јул – Живот је нешто налик само
једној финалној фудбалској утакмици (свеједно да ли је европско или светско
финале)... кроз коју се у току та два полувремена и покаткад у два продужетка
(ако је нерешено)... проспе неколико облачића дима... громких аплауза и
повика... Игре са трибина и навијачке песме... А на крају... остане добро
угажена трава и ваздух задимљен и тежак... Од све те силне прашине... урлика и урликања... одмерених псовки и
псовања... И чега све не?... Остаје шта?... Пусте успомене од којих се живи не
живи – но ипак живи...
2. јул – На све ствари, предмете и
догађаје – треба научити гледати из два угла... Па тако све потанко сагледати
из та два ћошка... Исто је и са редом речи у реченици... Окрени обрни... Но,
има нас још увек, хвала Богу, који ето у доколици... ко прави сном занесени
професионалци, волимо да све претумбамо и претресемо... Изврнемо наопачке оштро
ко ђон од копачке кад по севаници удари и добро истресемо Реч по Реч... Просто
да направимо словни пресек и претрес... Тек тада када читамо - и с десна на
лево и с лева у десно круг, добијемо неке додатне преко потребне прашњаве
тражене сликовите обрисе... Између свега тога, као у сендвичу, ћути и крије
своје ноге као змија шарка – Истина и Правда... А можда Лаж и Оптичка Варка...
Но, свако ће наћи, видети и схватити – само оно што тако грчевито у сновиђењу
тражи, а никад не налази... О чему машта и сања, а не досања... Време је и
данас, баш као и јуче, за нови Добар Дан... Нови чист лист... Нову злата
вредну, светлу и поштену Реч Свету... А коме је до свега тога уопште и
стало?...
Када похабамо и истрошимо све речи и сва слова
ова (иако знамо да се то десити никад не може, не сме и не мора) – можда ко
прашњаве подеране хаљине своје... ко чарапе свилене поцепане... можда ноктом
закачене случајно са стране... ко давно прежаљене луткице са ормара... И када
само за трен у огледалу осмотримо лице ово своје... али и наличје... било би за
очекивати, јер то је данас у тренду... да је исто то лице наше – тужно, сузно и
бледо... Али не!... Има на претек много пречих и драгоценијих ствари... ово
срце моје... Нове Идеје ко сијалице у најмрачнијој ноћи синоћ су сјале и
бљештале – баш као и пун Месец на прозору моје собе... Месец је излио у све добре
душе и још боља срца... кап тог непоновљивог жућкастог сјаја... То је неопходна
доза за данашњу осунчану срећу, која ће да нас вреба и прати све у корак и
љубиће сваку нашу стопу... Срећа која невидљиво кружи и тече као моја река...
кроза све галаксије... овога пространога Свемира преиспуњеног миром...
довека...
Моји неуморни точкови... прешли су 1515
километара...
Нема коментара:
Постави коментар