МРВИЦЕ ЖИВОТА...

Дани септембарски... Чудесан мирис сасушених лековитих трава... Мирише биљна мешавина за инхалацију... Мешавина за инхалирање... Померам полагано непремостиве миришљаве границе... Јесен полако над прозујалим летом, по заслузи тријумфује... Дани први септембарски, осунчани и благо ветровити...

Случајно, под руку ми јуче дође и књига под насловом ''Хадријанови мемоари''... Тако да се зна – сада читам то штиво... Но, пре овог наслова прочитах и књигу под називом ''Сјај у оку Звезде'''... Са читањем ''Хадријанових мемоара'', као упоредо и са вађењем омиљених ми цитата у једну свешчицу, заврших дана 11-ог септембарског...

Кад не читам, пређем тек по који километар... Па тако данас, дана четвртог, септембарског, избројих укупно - километара 2396... Почех далеког 16-ог марта - кад се само сетим и присетим... Просто не знам, да ли беше тако далеко или као да јуче све беше... 

Ближи се и дан 13-ти, септембарски, када ће мој првенац, мој најдражи блог – МАЛА ИСКРА – веровали или не, прославити свој први рођендан... Тако да ће моје блогерско чедо коначно проходати... Срећни први кораци... И да Бог да, да буду лаки, без спотицања и без незгодних падања... Једино жалим што нећу имати приступ, како је почело, мом омиљеном блогу, још дуго дуго...

Оно што морам прибележити је следеће... Тог дана 13-ог септембарског – десио се тај пљусак кишни, та преконасушна киша, која је падала као никад, тако благо и пријатно... Падала је кроза целу ноћ, све до јутра, које освану сиво и прохладно... Прашина је угушена, а трава жедна наквашена...

Јуче сам се коначно опростила од моје велике највеће и љубави и пасије... Тако сам примила по мене не баш пријатну вест... Мој фотоапарат – не може да се поправи... Сада почива на полици некој и чека своју рециклажу... А ја без фотоапарта – као саката... Но, све је то материјално, али ипак малчице боли... Нека, смо само и једино живи и здрави... А кад већ нешто мора да пукне – нека пукне фотоапарат... Но, ја ипак признајем гласно – много ми недостаје фотоапарат... И то тек увиђам како дани септембарски одмичу...

Нешто размишљам и питам се онако у себи, као и обично, па кажем - смешни су људи који мисле да постоји лек, којим се да изагнати из срца, наталожен и нагомилан бол... Такав лек не постоји, али постоје они који су се својски потрудили да некоме бол дубоко што дубље у срце засаде... А кад чаршијом, можда чујете да је неко полудео, добро се присаберите, ставите прст на чело, па се упитајте – да можда неким несрећним случајем од преголемог живог бола није полудео???... Свако полудети може – не дај Боже!!!...

Ја ћу се после свега горе реченог, добро искашљати, к`о права јесења киша, које нема ни на помолу, иако ми јутрос све нешто мирислао на кишу... Само не знам, да ли ће те и ви, драги и уважени пријатељи???...

Но, већ на пређеном 2 хиљаде и 4 стотине 20 и другом километру, лепе вести у најави, а за који дан и на јави... Стиже нови фотоапарат, а за све као и увек благодарим до неба мом тати... И биће друге марке ''панасоник'''... Имаће чак 14 мегапиксела... Ништа нисам тражила, а ни бирала... Већ 11-ог септембра фотоапарат стиже... Но, да ли ће тако и бити???...

Коначно је данас пала и та јуче намирисана киша... Само што је негде попрнула цесту, а негде је богами била провала облака... Но, ја прођох нових километара 13, а киша ме само на неким деоницама благо окрзнула... Имала сам среће па не упадох у тај луди кишни облак... Грмило и севало... Дуго се нису чули удари грома у мом крају...

И у плућима лакше... Лакше се дише... Нађох у неким белешкама, да ме је баш и прошле године у исто ово доба мучио исти симптом, да не кажем – септембарски синдром... Но, хвала Богу, све прође и у заплећак оде... Бићу мирна 365 дана... Тачније речено - бићу коначно мирна и спокојна све будуће дане живота мога...

Мало сам тумбала ствари и опет направила нови распоред у радном кутку... Гле чуда – одмах неки неочекивани помаци (нисам све испичала)... Чувам за јесен приче нове... Но, чуће се добро... Све у свему ја сам данас опет неизмерно – срећна, а то не значи да ћу исто осећање узгајати и сутра или прекосутра... А ви???...

Све у свему... Пишем у тренутку неизмерне среће... И по киши пређем километар још који, па тако данас збројим 2448 и невероватних 89 пута до Перу..а...

 

Дан седми септембарски зачињен новим мрвицама живота... Кува се по друга тура ајвара и пекмеза... Данас ме цеста није видела... Пеку се и црвене паприке за замрзивач... Биће зимнице и за извоз...

После пређених 2474 километра и јубиларног 90-ог похода добро познатом трасом, бицикла се покварила (додуше ситан уобичајен квар – проклизао леви мењач и оно чангрљање у левој педали – које сам регистровала још ономад, али сам чекала још неки квар, па све ђутуре да санирам)... Но, све ће се то брзо санирати, као што је и било... За само пар сати чекања – бицикла опет к`о нова...

Пре свега тога оставила се у тегле и шарена салата... Јуче сам направила  и колач ''Милк шните'', а тек сам га данас исекла и пред посетиоце изнела на посужење... Овога пута увила сам све у ролат, што се показало као боља и на око лепша варијанта... Кад би усликала и показала слику - неко би одмах пожелео и слику да смаже – како овај брз, а укусан колач иначе изгледа и јесте...   

Ако ми здравље и време буди ишли на руку, за 20-ак возних и клизних дана, већ ћу моћи да се похвалим са пређених 3 хиљаде километара... Мало ли је???... Све је добро док човек има чиме да се хвали, дичи и поноси... Ја ето тако, хвала Богу имам – јесте да су мрвице – но само моје -  МРВИЦЕ ЖИВОТА...

И кад се смрве МРВИЦЕ ЖИВОТА, примим вест да фотоапарат неће стићи, јер га сада наводно нема – уствари поручена су 2 комада, а гле чуда само стиже један и тај један није мој... Без журбе, нешто касније, пошто тренутно имам пречи план да остварим – купи ћу апрат, на неком трећем месту... Мало ћу позајмити од мени блиских људи фотоапарат који им и онако стоји на полици... Направићу брдо снимака и терти даље...

Додуше, пређох тачно јуче 10-ог септембра - 2 хиљаде и 500 километара и ту стадох... Ни то није случајно, већ добро и унапред смишљено... То ми је нова тактика... Опет имам пречи план и недам да ми га било шта и било ко поквари... А једном и недавно јесу...

Дан 12 септембарски мени веома важан, јер су ме некада давно на овај дан крстили... Дан у који прелазим и 2526 километара... Дан у коме очекујем укључење на мрежу... Но, како кажу – пусто обећање, лудом радовање...

И да све не би било тужно и ружно, опет у шаке књиге исте старе, некада давно прочиатне... Некако се баш тако осећам, па није случајно што од синоћ већ крај главе држим и читам књигу под називом ''Религија Његошева''...