Твоје зрно црвљиве сумње, неосетно под корњаву косу нечујно се завуче и тамо крене да завија попут љутог курјака... Лелек страшни гором пустом се пролама, а курјак њушку ка земљи повија... Шапом тупо гребе, док вилицу у стиснуту песницу стеже... Чопор давно напустио јесте, да ко самотњак, под звезданим небом тек по који испусти крик... Глас из вучијег грла на воштану крпу цеди... Глас долином кривудавом пушта да завија... Црвено небо над њим се пролама... Ветар подмукло у бок јако ко топуз удара... Око високог пламена ватре, његово племе у бубањ удара... Киша из црвеног облака тупо капље, док зора не осване... Кишне лепљиве капи ко црни мрави, по коси му г`мижу, а затим неосетно застану... Тако све стане и у необичном миру одане, а курјак самотњак сам заувек остане...
Нема коментара:
Постави коментар