Немој копати и више орати,
по души мојој бедној, јер
тамо ћеш увек наћи - бол,
умор и празнину несагледну...
Немој залуд сејати по души
мојој бедној, своје мудре речи
и поучна заобљена слова, јер
тамо већ одавно не успева
ништа, сем коприве и чичка...
Немој плевити и трње трзати
из душе моје сиромашне и
бедне, јер оно ме већ столећима
од таквих чува и у јесени хладне
несебично теши и греје...
Нема коментара:
Постави коментар