У повечерје празника Светог Нектарија Чудотворца
који остаде за нама пођох испред Цркве Светога Марка, из булевара Краља
Александра, уз молитву Оче наш и тропар Светитељу Сави, уз благослов отаца
свештеника, једногласног и једнодушнога АМИН, на пут више од три године сањан који се роди и догоди 22-ог новембра 2007-ог лета Господњег,
захвална Господу и Светом Нектарију, чијим молитвама и крећем на ово поклоничко
путовање које желим са вама кроз ову причу и писање да поделим. Пођох на пут из
Београда аутопутем ка граду кога некада давно називаше Наисус, а данас га зову Ниш. Други велики град кроз који се
пролази у овој причи јесте град Скопље,
некада град Скупи, главни град римске провинције Дарданије...
Трећи и најлепши, у овој причи и најсветлији,
јесте град Солун или Тесалоники, са
којим се сусрећем у јутарњим сатима тог 23-ег
новембра, по други пут после 9 година, где сам први пут боравила лета
1998-ог... Име је добио по жени Александровог војвде Касандра - Тесалоники
(сестри Александра Македонског). Вечни град Солун основао је 315-ог лета пре
Христа Касандрос (данас један од три прстена полуострва Халкидики, носи назив
по њему - Касандра). Ово је град велике
културно-историјске баштине. Град трговаца и помораца. Град великх идеја и
надања. Овај предивни град стар преко две хиљаде и три стотине година, називају
''око Грчке'', ''дама Медитерана'' и ''мајка народа''. Град који је извршио и
још увек врши огроман утицај на све четири стране света. Име Солун добијено је
од турског дефектног изговора грчког Тесалоники. Некада се дичио са својих 360
цркава, а данас их је 250...
Прво што обилазимо у Солуну јесте наше српско
прадедовско војничко гробље Зејтинлик,
које чува кости и прах предака, па кости и прах мога прадеде Алексе Лаловића, храброг
Солунца, ратника, који се роди по трећи пут кроз Албанску Голготу, као борац
Четвртог пешадијског пука ''Стефан Немања'' - Ужичког, чију сам хумку дошла да
нађем. Ова прича је у славу Божију, а у спомен мога прадеке Алексе за чији се
покој душе молим и кандило прислужујем о Митровданским задушницама. На списку
лешева српских у ''гробници плавој'', тражим, читам имена погинулих, умрлих и
несталих у ослободилачким ратовима од 1912 до 1918-е. Не успевам да пронађем хумку
мог деке Алексе, вечна му памјат, јер времена беше мало, а требало је поћи даље
на југ све до Атине...
Пут преко Албаније за Грчку био је тежак и
страшан. Од тада па до данас остала је у народу српском изрека која гласи: ''Ко
не пређе Албанију пешке, тај не зна шта је право мучење''. Шта су наше муке наспрам њихових? Ништа су, привид, лаж и магла.
Зејтинлик је реч турског порекла и у преводу значи ''маслињак''. За Србе то је
војничко гробље, а за нас који смо сада овде то је част поклоњења сенима око 8000
прадедовских гробова, о којима нам прича домаћин и чувар Чика Ђорђе Михаиловић.
Упитах чика Ђорђа за прадеку солунца. Заједно прелистасмо две књиге али ту
трага не нађох. Има још књига али журили смо даље, а ја обећах да ћу опет доћи
да пронађем жељени траг. Његова стара бокељска фамилија Михаиловић чува и одржава
гробље више од 80 година, које је изграђено по пројекту архитеката Александра
Васића и Николаја Краснова. Површина гробља је 10 хиљада квадратних метара.
Овде почива у миру и тишини око 21-а хиљада савезничких војника: Руса (400 руских
царских војника), Италијана 3000, Француза 8000, Британаца 2000 и Срба око 8000.
У костурници са капелом Светог Ђорђа (заштитника пастира и војника) налази се
око 6000 касета са посмртним остацима Срба наших предака који погинуше на
фронту, чији је патрон Свети Михаило (заштитник праведних ратника). Споменици
су од мермера, земља је донета са Цера, а чемпреси су са Хиландара, прича чика
Ђорђе без престанка све у једном даху, па нам чак и рецитује стихове Војислава
Илића Млађег. Крипта поред 6000 остатака има и трпезу на којој су посуде са
земљом донетом из: Куманова, Брегалнице, Гучева, Сувобора, Кајмачкалана и
Мачковог камена, чијој годишњици и спомену сам присуствовла 16-ог септембра
овога лета 2007-ог. Свештеници одслужише парастос, након чега се послужисмо
житом и хлебом донетим из Отаџбине баш за тај помен. Око капеле су хумке око 2000
српских војника. Сваке године 9-ог маја овде се прославља Дан победе...
Сазнајем да међу 21 хиљадом војника почива и
једина жена Госпођа Харвеј велика
добротворка српског народа (сестра британског главног команданта на Западном
фронту фелдмаршала Хеига). За време рата у Србији боравила је као шеф енглеске
санитетске мисије, а погинула је храбро 1917-е у Битољу. У срцу ми одјекују
стихови песника Војислава Илића Млађег: ''Благо
потомству што за њима жали,/јер они беху понос своме роду!/Благо и њима, јер су
пали/за Отаџбину, Краља и Слободу''. Чика Ђорђе прича, а рука дрхтава моја
записује да је ту и 129 војника Срба из другог светског рата. Опраштам се
тешког срца и по мало тужна јер не пронађох предедин гроб.
Даље одлазимо у место Суроти у женски манастир Светог Јована Богослова где је
гроб старца Пајсија Светогорца који
је рођен 1924-е у Фараси у Кападокији у Малој Азији (Турска), и кога је исте те
године крстио Свети Арсеније Кападокијски наденувши му на крштењу име Арсеније.
Исте године досељавају се у Пирејску луку у Грчку, потом на Крф у место Кастро,
па у село поред Егуменисе у североисточној Грчкој и коначно у граду Кониса у
Епиру застају. Године 1950-е одлази на Свету Гору где се монаши 1954-е. Овог
милог старца крај чијег гроба сада стојим и коме се поклањам упознао је 1966-е
на Светој Гори наш потоњи Митрополит Амфилохије Радовић, тада још цивил. Старац
Пајсије се упокојио 1994-е, а сахрањен је у овом манастиру Светог Јована
Богослова у Суротију крај Солуна. Добих земљу са старчевог гроба и увесели се срце
моје. Након тога у реду један по један прилазили смо на поклоњење моштима Светог Арсенија Новог Кападокијског,
које миомирисаше, па ме благоухани мирис опи и целивах их чак три пута. Свети
Арсеније Нови Кападокијац (слави се 28-ог октобра по старом) родом беше из
Фараса. Био је духовник фамилије старца Пајсија Светогорца. Одселио се са њима
на Крф и ту проживео свега 40 дана. Упокојио се 1924-е, а 1985-е канонизован је
од стране Васељенске Патријаршије. Свакодневно је молитвено прочитавао цео
псалтир, а нама је дао поуке у којим приликама и за које потребе треба читати
одређене псалме. Након изласка из манастира послужисмо се ратлуком грчким и написмо
воде питке...
Враћамо се опет у Солун у цркву Светог Димитрија. Некада црквено
седиште, па потом град ранохришћанских базилика Солун је био један од центара и
то великих, грчке архитектонске школе у познатом периоду развоја византијске
уметности од 13 века до пада Цариграда 1453-е године. Најрепрезентативнији и
најлепши пример овог типа грчке базилике са краја 5 века јесте баш ова црква Светог
Димитрија у Солуну (базилика Агиос
Димитриос). Црква је петобродна грађевина са широким рашчлањеним попречним
бродом. Центар целе грађевине наглашавају велики лукови изнад гроба светог
Димитрија. Гроб Светог Димитрија чини мала црква Светог Крста која се налази
испод Часне Трпезе велике цркве. Патрон града јесте Свети Димитрије. Поклоњење
светим и чудотворним моштима Светог
Димитрија које почивају у петобродној базилици из 5-ог века, радост због
сазнања да сам пред оним што је најлепше и најсветлије у граду (мошти светог
великомученика Димитрија) и његово страдање које је везано баш за овај град -
град Солун. У овој базилици одушевише ме и зидни мозаици настали у периоду од
6-ог до 9-ог века. Зато пожелех да поведем и све вас кроз ово причање на пут ка
југу, ка Балкану, ка срећи и потребном нам благостању...
Свети Димитрије је био грађанин града Солуна.
Потицао је из веома угледне фамилије. Славимо га 26. октобра/8. новембра. Овај
дивни светитељ одбио је да послуша цара Максимијана и урадио је супротно
царевим ишчекивањима. Уместо да гони браћу, он изабра да јавно посведочи Христа
у граду Солуну. Такво понашање Светог Димитрија изазвало је огорчење код околине која тешко разуме, а још теже
прашта. Разјарена околина затвара свеца у тамницу хладну солунску. У тој
тамници солунски страдалник Христов бива избоден копљем. Тако Свети мироточиви
Димитрије постаде заштитник града Солуна. Његово заступништвон и присусто осећа
се и данас, осећа се свуда. Зато га се сећамо и призивамо на путу чудесном,
кроз причу и причање ово, јер светац помаже свима који му се кроз молитвени
вапај обрате речима кратке молитве: ''Молитвама
Светог Димитрија помилуј нас Христе Боже''. Код нас је познат овај празник
и као Митровдан. О Митровдану се некада хајдуци растајаше, а о Ђурђевдану
поново састајаше. И данас има хајдука. Неки су хајдуци остали без шуме и свога
луга, без јатака, јер шуме и лугове посекоше тестере оштре. Поред моштију
Светог Димитрија у истој цркви поклонисмо се још и моштима Светог Григорија епископа солунског и Свете Анисије. Умисмо
се и напојисмо светом водом која је такође унутар храма. Потом смо се спустили
у ранохришаћнску катакомбу која је
испод храма Светога Димитрија, где су видни остаци крви првих хришћана и
солунских мученика. Из Солуна одлазимо у Паралију где ноћимо...
Изјутра на дан када наша Црква слави Светог
Стефана Дечанског, 24. новембра
након доручка у Паралији крећемо ка Метеорски
манастирима који су подигнути у
15-ом и 16-ом веку на врховима необичних стена, а по узору на светогорске
манастире - бисере Атоса и његових висова. На путу ка Метеорима посећујемо
Темпајски кланац и прелазећи преко пешачког моста изнад реке Пинос стижемо на свети извор и у манастир Свете Петке који је у стени. Извор свете воде дубоко је у земљи, а у малу пећиницу улази једно
по једно стрмим степеницама да захвати воде која је добра за очи из малог
бунарчића. На икони Света Петка је приказана како држи суд у коме се огледају
очи. У капели поред пећинске цркве служила се Литургија Света, а на крају
добисмо и нафору. Поклонили смо се светим моштима и чудотворној икони.
Одатле настављамо ка Трикали од које нас до Метеора
дели свега 20 километра. Није никакво чудо да су Метеори највећа скупина манастира у Грчкој после Свете Горе Атоса.
Заиста су ово чудесне и целом свету чувене стене, успрвне, непомичне и тихе,
које попут џинова својим врховима дотичу небо у равницама Тесалије. Ово је
предиван пејзаж чудесне Божије архитектуре у виду камене шуме у којој су своја
молитвена гнезда свили испосници, аскетски дивови и мистици, жедни мира и
спокоја духовнога. Тај мир и спокој налази се ваистину на јединственом и неприкосновено
светом месту као што је светилиште Метеори, између планина Пиндос и Хасија.
Грчка реч ''метеор'' значи: лебдети у ваздушном простору, оно што лебди у
ваздуху, ваздушна појава. На први поглед свако би рекао да се налазе ''ни на
небу, ни на земљи''.
Прво свраћамо у галерију где нас дочекују и
послужују грчим пићем узо. Потом нам иконописци показују поступак израде праве
грчке византијске иконе. Крајем првог миленијума овде се досељавају први монаси
пустиножитељи, а монах Андроникос у 11-ом веку (1020-е) оснива скит Преображење
(Метаморфосис) на Великим Метеорима. Данашње манастирске целине чине:
Преображење, Варлаам из 1542-е, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица
из 1476-е и Свети Стефан.
Прво посећујемо Цркву Великих Метеора која је из 1550-е и то је триконхосна црква.
Нартекс обухвата малу цркву Светог
Преображења која је старија и њу је 1370-е подигао цар Јован Урош (монах Јоасаф) Палеолог, последњи Немањић (син
Душановог полубрата Симеона Синише Уроша) цар српске државе у Тесалији. Поклањамо се моштима последњег Немањића
Светог Јоасафа и његовог духовника Светог
Атанасија. Ту су још и три
чудотворне иконе Пресвете Богородице којима се такође поклањамо. Обилазимо
и трпезарију са старим предметима која је данас најлепши црквени музеј Великих
Метеора. У доба српске власти око 1366-е живописана је пећинска црквица
манастира Сретења на Метеорима, а задужбинарско је дело јеромонаха Нила. У
манастиру Метаморфосис је фреска Светог Атанасија и Светог Јоасафа Немањића из
прве половине 15-ог века. Из насеља Кастраки пружа се предиван и величанствен
поглед на стене Метеора.
После Великих Метеора пут нас доовди
степеницама стрмим до капија женског манастира
Русану који је посвећен Светој
Варвари. У манастиру је и света вода коју писмо и којом очи умисмо.
Сестринство нам изнесе ратлук којим се послужисмо. Са Метеора крећемо ка Атини. Увече стижемо у Атину, главни
град Грчке, а од давнина град науке, философије, уметности, лепоте и мудрости,
у коме и ноћимо...
Атина је метропола са најлепшим трговима и по
први пут сам овде у четвртом великом граду у причи мојој - надасве највећем
грчком граду. Чувен је Акропољ (Аеропаг), Аресов брежуљак, где је био смештен
највиши суд Атињана, који тако сија у ноћи овој мало подаље изнад хотела у коме
сањамо најлепши атински сан. У 3-ем веку по Христовом рођењу Атина је дала
велики број мученика за хришћанску веру. Године 230-е по Христу у Атини борави
и пише 5 књига чувени Ориген, али и Свети Григорије Чудотворац. Атина је град
класике, културе, старине и учености. Цар Јустинијан 529-е укида антихришћанску
и многобожачку Атинску Академију. У Атини се налази Византијски музеј у чијем
поседу је чувена икона Светог Архангела Михаила из 14-ог века, а спада иначе у
ред икона цариградске школе...
Изјутра у недељу свету на дан Светог Јована
Милостивог 25-ог новембра крећемо ка
луци Пиреј где се укрцавамо на трајект у 8 сати и пловимо сат и 15 минута ка острву Егини на којем је био епископ
Свети Крисп један из броја седамдесеторице апостолских мученика (слави се 30-ог
јула по старом календару). На трајекту
читам акатист Светом Нектарију и радујем се сусрету. Прате нас галебови, а
запљускују таласи Егејског мора плавог у јутарњој магли. На Егини поред горе
Паљохорон где је некада било седиште егинског епископа, на месту Ксантос 1904-е
оснива манастир Свете Тројице и за прву настојатељницу поставља своју духовну
кћер слепу монахињу Ксенију, Свети
Нектарије Егински Епископ
Пентапољски Чудотворац (слави се 9/22. новембра). Крећем са неописивом
радошћу на поклоњење моштима светитеља који се роди 1846-е у Силиврији, у
Тракији, а крштено име му беше Анастасије. Крећем код онога чије ме житије
толико дирну свих ових 5 година у назад, јер из његовог житија сазнадох колико
га само опањкаваше, па чак му и епископски чин одузеше, неправедно одбацише и
протераше из Египта у Атину, у којој такође не налази разумевање. Био је
путујући проповедник, прогнани архијереј, управник богословије. Године 1908-е
прелази у Егински манастир као духовник и свештенослужитељ, где пише песме и
књиге. Опет долазе клевете и понижења, али ћутањем и дубоком молитвом Свети
Нектарије побеђиваше људску злобу. Упокојио се 1920-е на Егини. Бог га узвиси и
прослави, јер 1961-е би проглашен за светога од стране Цариградског Патријарха
Атинагоре. Постао је Чудотворац који исцељује болест рака, ђавоиманости, нервна
и душевна обољења. Ава Јустин Ћелијски о њему записа да је ''исцелитељ свих понижених и увређених''. Ученик Светог Нектарија -
архимандрит Амфилохије Патмоски послао је једну честицу од моштију светитеља
егинског Нектарија Ави Јустину у манастир Ћелије и дан данас ту се налази и
благослови све ћелијске поклонике...
На светом острву Егини родила се и преподобна
Атанасија Игуманија Егинска (слави се 12/25. априла), која се упокојила 860-е,
а прославила се даром великог чудотворства. На овом дивном острву живела је и
велика подижница преподобна Теодора Солунска (слави се 29. августа по старом),
која се упокојила 879-е. Овде је био и архиепископ Свети Дионисије Закинтски и
као митрополит се подвизавао, чији пренос моштију славимо 24-ог августа по
сатром ( а мошти су му пренете са острва Строфадон на родно острво Закинт у
Јонском мору 1716-е). Главни празник овог светог обележава се 17-ог децембра по
старом.
Стижемо пред крај Свете Литургије. Поклањамо
се честицама више светих које почивају у два кивота. Овде је данас торжествено
јер је празник Светог Ваведења (Грци су прихватили нови календар). Након
литургије поклањамо се моштима Светог Нектарија (кивот а до њега митра са
главом светога). Толико сам одушевњена да сам их целивала око 7 пута у току
дана који проведох на острву. Птице су појале такву мелодију коју никада и
нигде више нисам чула до само ту на Егини крај светитеља изнад чијег кивота
мноштво зажижених кандила гори, док испод полијелеја молитве своје у тајности
срца збори јато поклоника. Све што се пожели испод тог лустера ваистину и буде,
јер то је полијелеј који је светитељ великим чудом добио.
У близини је и манастир Свете Екатарине у коме су светитељкине мошти којима се поклањамо. Преко пута је и црква Светога Николе у којој су
чудотворне иконе Светог Николе, Светог Спиридона и Пресвете Богородице, као и
кивот са честицама више светих. Били смо сведоци пројављеног Божијег чуда пред иконом Светог Спиридона која
је насликана бојама на дасци. На икони се види како светац Спиридон отвара и
затвра очи на очиглед свих и како преврће зеницама. Свештеник нас је помазао
пред иконом са уљем из кандила које неугасиво гори пред иконом чудотворном. То
уље добисмо уз благослов понети кући. Враћамо се у манастир Свете Тројице и
моштима Светог Нектарија. Поклањамо се свечевом гробу, пијемо са извора свете
воде и точимо је за оне које остависмо кући да је и они пију. Обилазимо свечеву
келију: кревет, софе за седење, читање, молитву и одмор, гледамо папуче и
ствари које је носио, видим морске сунђере и шкољке које је радо чувао, гледам
бокал у који је воду сипао да бих се њоме умио, салон у коме је поклонике и
духовна чада примао, стари дрвени зидни сат, иконе пред којима се молио, књиге
из којих се учио и које је радо читао...
Силазимо потом стазом до велике и нове цркве
Светог Нектарија у којој је кивот са честицом свечевих моштију. Свештеник над
кивотом чита молитву и помазује нас по челу уљем донетим из Русије из кандила
Свете Ксеније Петроградске.
Са Егине уследио је повратак у 15 сати трајектом
до атинске луке Пиреј. Пре укрцавања на трајект посећујем малу белу цркву са плавом куполом у самом
пристаништу посвећену Светом Николи
заштитнику путника и морепловаца. До Пиреја хранимо мрвицама хлеба јато
галебова који нас прате на сунчаном правом летњем дану. У души ми острво мило и
светац молитвени заступник пред Господом. Ништа ме до сада тако не одушеви као
сусрет са острвом и светим Нектаријем. У очима, у души, у срцу, у уму, носим
острво, светитеља, таласе егејске, сунце што ме греје, ветра и јато галебова и
настављам путовање из Атине у 16 сати и 15 минута даље ка Паралији, Солуну и
Београду...
Изјутра на дан Светог Јована Златоустог 26-ог новембра у Београд стижемо у
јутарњим сатима негде око 8 сати и 30 минута. Утисак који се оте на крају овог
ходочашћа био би: најлепше је поћи у поход путевима велике славе, али и
страдања, у сретање са славним и чудотворним светитељима, али и светињама
сестринске нам земље Грчке, у походе кроз манастире Грчке који исцељују и
чудотворе, у земљу светитеља и чудоворних икона, у земљу великих чуда и
подвижника, у земљу великог, рекла бих највећег православља, на које не умемо
да се угледамо и у коме не умемо да се огледамо...
Нема коментара:
Постави коментар